Тражимо јавно извињење због сексизма и мизогиније

Током викенда који је иза нас имали смо прилику да присуствујемо једном крајње необичном догађају који се одиграо у виртуалном простору а на адреси званичног Facebook профила Музеја жртава геноцида чија се физичка адреса налази у Београду и који је званична институција државе Србије.

Пише: Владимир Манигода

Наиме, директор поменутог музеја је, волео бих да верујем, у стању измењене свести започео лични обрачун са својим опонентом из Бањалуке. Kолико сам успео да видим из те преписке, тај сукоб траје већ дуже време и није ништа необично за расправе на десно оријентисаној политичкој лествици друштва.

Ове реакције свакако не би било да поменути сукоб није ескалирао до тих граница да је у викенд посту директор музеја Вељко Ђурић Мишина поред уобичајених кафанских препуцавања у свој дискурс увео ћерку свог бањалучког пандана и ауторку нашег издаваштва Лану Басташић.

Kако је дошло до те идеје још је нејасно али оно што је привукло пажњу и негодовање већег броја људи јесте чињеница да се неко послужио њеним именом и радом карактеризујући је на један бруталан, сексистички, мизогин начин који не приличи било каквој расправи а поготово представнику државне институције који је овом приликом злоупотребио свој положај.

Манир идентификације опонента са његовом породицом или чак познаницима и пријатељима јесте управо оно што је довело до различитих погрома широм света током двадесетог века и што лежи у бити те идеје да треба искоренити све и свакога ко мисли супротно од нас.

У том делу поста све је било погрешно. Од извлачења из контекста делова њене поезије, расправе о њеном телу, анализе њене личности и приписивања трансгенерацијских траума до књижевних оцена и бруталних увреда. Део поста о коме говорим је толико погрешан да не оставља места расправи или интерпретацији било које врсте већ једино стању шока.

Kроз даље коментаре у расправи која се распламсала на том посту г. Мишина са званичне странице музеја додатно омаловажава ауторку и наставља са још токсичнијим дискурсом покушавајући свима да појасни разлоге свог незадовољства. Све то изгледа толико ружно али са друге стране и толико измештено из реалности да је стање шока једини начин на који нормалан човек може да реагује.

Манир идентификације опонента са његовом породицом или чак познаницима и пријатељима јесте управо оно што је довело до различитих погрома широм света током двадесетог века и што лежи у бити те идеје да треба искоренити све и свакога ко мисли супротно од нас. У самом посту као светоназор целе те расправе поменути директор помиње и владику Јована Ћулибрка, који је једна од личности која се питањем геноцида, поред свих црквених дужности које обавља бави на један посвећен и крајње одговоран начин.

Наиме поменути владика је током нашег упознавања неколико месеци уназад и договора око кра}е сарадње коју смо имали на једној књизи као једну од жеља имао да упозна управо Лану Басташић, чији га је роман, по његовим речима, одушевио. Приликом промоције наше књиге на којој је владика учествовао ту жељу сам испунио и владика је пренео своју фасцинацију књигом, заједничким књижевних узорима самој Лани и том приликом нас позвао да будемо његови гости у Хрватској где бисмо причали о њеном роману али и другим књижевних темама.

Уколико до извињења не дође, овакве реакције ће се наставити верујем у још већем обиму јер негде морамо подвући црту када је бахатост и дрскост јавних функционера које ми финансирамо у питању.

Сасвим сам сигуран да поменути владика не дели мишљење г. Мишине и да се осећа увученим у сукоб на исти начин као и наша ауторка. Сукоб који са њима нема апсолутно никакве везе.

Одсуство одговорности као манир у нашем друштву постоји колико и само друштво али не чини да се мање гадим и да на исто не реагујем. Ако дозволимо да овакве ствари прођу некажњено и ако неко помисли да брисањем дела поста о Лани може да поправи учињену штету онда себе као појединце и друштво доводимо у опасност да се и ми сутра, ни криви ни дужни нађемо усред недоличне расправе која са нама нема никакве везе.

У нормалном друштву ово би био последњи пост поменутог директора или у било ком смислу обраћања јавности са те функције али како је код нас нормалност упитна категорија могу да захтевам а ту би и шира јавност требала да пружи подршку, јавно извињење г. Мишине ауторки Лани Басташић.

Надам се да ће разум превагнути и да нечији его и очигледно лоша процена, да не кажем неваспитање, неће бити препрека да се ово реши на миран и људски начин.

Уколико до извињења не дође, овакве реакције ће се наставити верујем у још већем обиму јер негде морамо подвући црту када је бахатост и дрскост јавних функционера које ми финансирамо у питању.

На крају бих само још једном подвукао, како не би дошло до било каквог неразумевања и намерно лоших интерпретација ове реакције: сукоб који тиња већ дуже време на тему усташких злочина на територији НДХ и борбе око права на заступање жртава београдске и бањалучке испоставе нема апсолутно никакве везе са незадовољством исказаним у овом чланку или коментарима на Facebook посту. Ради се искључиво о гађењу на чињеницу да је неко у своје личне сукобе увео особу којој ту из свих могућих разлога није место а у жељи да увреди и повреди свој противника.

Аутор је уредник издавачке куће Kонтраст

Извор: ДАНАС, среда 06. новембар 2019.