Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
SpanishЗло које су усташе починиле на почетку Другог светског рата у селима око Ливна у БиХ, када су у јаме бацили 1.587 Срба – мушкараца, жена и деце, биће “записано” и на филмској траци.
Окрутне злочине, кроз разговоре са преживелим сведоцима, први је описао новинар и публициста Будо Симоновић у књизи “Огњена Марија Ливањска”. Сада РТС снима документарно-играни филм истог назива, по сценарију Наташе Дракулић и у режији Саше Габрића. Тако ће усташко зло из двадесетак јама, из којих је необјашњивим чудом жива изашла неколицина страдалника, добити још један, трајни печат истине.
Усташко зло у Ливањском пољу расцветало се већ у пролеће 1941, чим је формирана Павелићева НДХ. Како пише Симоновић, потпуно уништење и истребљење Срба на овом подручју било је планирано за 2. август 1941, на Илиндан, када се у Црном Лугу традиционало одржава велики народни збор и сјати се силан свет из свих села у којима живе Срби.
– Били су наумили да тај празник претворе у судњи дан за Србе, а да се нико тога не би досјетио говорили су да ће бити двоструко славље, осим Илиндана биће просваљена и НДХ и да ће лично поглавник Павелић доћи да Србима честита нову домовину. Чак је у усташку постају у Грковцима допремљено неколико стотина литара вина и ракије. Међутим, све су покварили комунисти који су 27. јула подигли устанак и када је под руководством Никице Гашића и Васе Иветића из Пеуља нападнута управо грковачка постаја – описује Симоновић.
Како је сведочио Милан Радоја из села Челебић, у пролеће 1941. неки Хрвати почели су да избегавају комшије друге вере и нације, престала су дружења, раскинута пријатељства. У мају или јуну пописана су сва православна домаћинства у селу, имена свих чланова породице, као и сва њихова имовина. У месту је живело око 1.000 становника, скоро једнако Срба и Хрвата који су се до тада међусобно поштовали и уважавали.
У књизи “Огњена Марија Ливањска” аутор преноси записе Милана Радоје како су у Челебић камиони довезли оружје, петорица старијих мештана Хрвата два дана су чистила рупе из којих се вадио песак, а које ће постати гробнице за српске фамилије. Када су камионима Срби одведени у сеоску школу, Радоја је успео да побегне у друго село.
У јаму Равни Долац, 30. јула 1941, бачено је 218 Срба, а после 42 дана извучено је њих 14 живих
– Када се после три дана вратио затекао је пусту кућу. Надао се да усташе неће дирати жене и децу, али су му у школи побијени седамдесетједногодишња мајка Мара, једанаестогодишњи син Илија, супруга Боја, петогодишња ћерка Драгиња и једногодишња Милка – сведочанство је из књиге.
После покоља у челебићкој школи уследило је незапамћено злодело у Ливањском пољу и бацање српских жена и деце у јаме Сухача, Бикуша, Равни Долац и друга губилишта. У јаму Равни долац код Рујана, дубоку 46 метара, на Огњену Марију 1941. усташе су бациле 218 православних Срба, жена и деце. Већина је у тами јаме завршила овоземаљско постојање.
Али чудом Божјим, после шест недеља и три дана, на светло живота извађено је 13 жена и једно дете. Да сведоче победи живота, али и почињеног зла. Будо Симоновић је широм некадашње Југославије тражио преживеле и бележио њихова потресна сећања. Милица Ерцег, звана Галка, причала је како им је познаница Хрватица рекла да беже, јер ће их “поклати као јањце, само ако им у руке пану”.
– Мој Перо и још неки отишли су одма уз планину. Они старији неће, не верују да ће неко руку да дигне на недужне. Кад смо ми жене потрпале ствари у кола да кренемо, дође патрола усташа. Ми им побегли, а ујутро нас у селу дочакаше други. Мушкиће одвели, али ми још нисмо веровали да се неће вратити. Ја узела мог Илу за руку и извела јањце на пашу. Кад долази комшница Рватица Ката Одак и каже да “бижимо, да спасавам дите, зло се спрема”. Ја не верујем, одем кући.
А онда нас одведу у Глигића кућу, а тамо крцато. Рекли да ће нас пребацити у Србију, пешке, али су нас сутрадан повели планини. Кад су рекли куд нас воде, жене неке почеле пјевати, друге кукати, а деца вриште. Гладни и жедни, жеђ најгора. Онда нас угурали у Сајдину пећину, а она крцата. Кад је Нико Јурета почео прозивати, јетрва ми рече да ће нас бацити у Равни долац. Више ништа не знам шта је са мном било. Послије ми рекли да сам онај моменат пала, па ме онако мртву Броцо Пашалић одвукао и гурнуо у јаму. За мном и несретног мога Илу – казивала је Милица Ерцег, која је из јаме извучена после 45 дана.
– Кад сам се освестила видим мрак и хладно ми. Говорим да ћу ићи кући и ватру ложити. А онда ми однекуд из мрака Цвита Бошковић збори да смо у јами. Вриснуо онда и мој Иле, жив. Рече ми да га ништа не боли. Тражио да ме пољуби. Примакла сам му се, а њему сва десна страна главе разбијена и десно око му испало и виси. Гледа ме оним здравим оком и пружа рукице. Не може да се макне. Сломљeна му десна нога. Пита оће ли доћи тата да нас извади. Ја му зборим да оће и плачем. Али кријем да он не види сузе. А он опет шапће да оће да ме пољуби, али не диже главу. Кад сам хтела да му подигнем главу да га пољубим, а он мртав. Три сам га дана држала у крилу и љубила мртвог, нисам дала да ми га макну из руку.
Проглашени светитељима
Да није било партизанских устаника предвођених командатом Цвијом Пајчином Орашчићем, ко зна шта би још било у Ливањском пољу. А да није било Буде Симоновића, не би била сачувана сведочанства преживелих из ливањских јама.
– Тражио сам сведоке из свих јама, а било је 20 губилишта. Петнаест месеци сам обилазио широм Југославије. Знају се тачна имена страдалих и места страдања – казивао је Будо Симоновић, аутор књиге “Огњена Марија Ливањска”, чији је издавач истоимено удружење, које чува сећање на страдање Срба у Ливањском пољу, као и њихов језик, обичаје и традицију, и на чију иницијативу је почело снимање филма.
Џаба и 11 тужби и суђења
ДА није било Буде Симоновића, сведочење Милице Галке Ерцег не би остало ни у судским списима, иако је после рата 11 пута тужила Нину Пашалића за почињене злочине у Челебићу. Познавао ју је, али ни њој ни њеном сину од шест година није дао ни кап воде.
– Ишла сам на суд у Мостар, али се њему више вјеровало. А пушти ми дијете, грешна му
душа, да ми умре жедно – јадала се Галка.
Више нема преживелих жртава усташког покоља у јамама код Ливна. Пре пет година преминула је Божана Боја Радета, рођена Лалић, жива извучена из јаме Равни Долац.
Без клетви, псовки и увреда
– ОВО је књига о најтежим и најстрашнијим злочинима, а не о мржњи. Не захваљујући мени, већ мојим саговорницима. У исповестима и причама које сам записао ниједном нисам чуо ни једну једину реч клетве, псовке и увреде. О злочинима треба да говоримо као о опомени и на сваки могући начин истакнемо оне који нису били злочинци, јер је са обе стране било и добрих људи који су помогли – рекао је на једној промоцији књиге Будо Симоновић.
Извор: НОВОСТИ
