fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Топ-листа ревизиониста

Јасеновац
Камени Цвијет

‘Новости’ доносе преглед ревизионистичких изјава, публикација и акција: За разлику од осталих чланица Европске уније које кажњавају оне који поричу холокауст, у Хрватској надлежне институције нису реаговале на читав низ појава којима се ‘јавно одобрава, пориче или знатно умањује казнено дјело геноцида, злочин агресије, злочин против човјечности или ратни злочин’ почињен у Другом свјетском рату.

Прије неколико недеља суд у Будимпешти условно је на три године затвора осудио Ференца Оросхазија, Мађара који је јавно порицао холокауст. Оросхази је 2012. у јавном говору прочитао одломке из књиге ‘Човјек без судбине’ Имре Кертесза, нобеловца који је преживио холокауст, за које је казао како доказују да се геноцид над Јеврејима није догодио. Због истог казненог дјела је крајем прошле године пред хамбуршким судом на десет мјесеци затвора осуђена и Урсула Хавербецк, 87-годишњакиња која је у телевизијском интервјуу тврдила да је Аусцхwитз био ‘само радни логор’. Ријеч је о пресудама донесенима у земљама чланицама Европске уније које су се, баш као и Хрватска, обавезале да ће проводити Оквирну одлуку Вијећа Европе о сузбијању расизма и ксенофобије.

Тим се документом од чланица тражи да се казном затвора кажњавају сви који јавно потичу на насиље и мржњу ширењем летака, слика или других материјала те јавно одобравају, негирају или умањују међународне злочине према Статуту Међународног казненог суда, али исто тако и фашистичке и нацистичке злочине према повељи Нирнбершког трибунала. Хрватска је то и учинила 2011. доношењем одредби које су ступиле на снагу с првим даном 2013. године. Новим Казненим законом тако се отишло и корак даље од прописаног Конвенцијом, па кажњивост није ограничена само на оне злочине који су установљени пресудама међународних и домаћих судова него и шире. Сваком тко се огријеши о њега пријети до три године затвора.

Унаточ свему, Хрватска се лани на конференцији посвећеној борби против расизма, ксенофобије и говора мржње у Бруxеллесу нашла на попису 13 чланица које своје законодавство још увијек нису прилагодиле Конвенцији. Тада је Министарство правосуђа изразило чуђење, а да има разлога и за бригу показују подаци које су ‘Новости’ добиле темељем Закона о праву на приступ информацијама од 20 од укупно 21 надлежног суда: од 1. сијечња 2013. до 1. фебруара 2016. није вођен ниједан поступак због ‘јавног одобравања, порицања или знатног умањивања казненог дјела геноцида, злочина агресије, злочина против човјечности или ратног злочина, усмјереног према групи људи или припаднику групе због њихове расне, вјерске, националне или етничке припадности, порјекла или боје коже, на начин који је прикладан потакнути насиље или мржњу против такве групе или припадника те групе.

Управо су у те три године постале све видљивије ревизионистичке тежње којима се умањивањем или негирањем злочина настоји рехабилитовати природа НДХ и усташког режима. У наведеном раздобљу у јавност је доспјела и једна казнена пријава која се, између осталог, позива на споменути чланак Казненог закона.

Ријеч је о случају Наташе Јовичић, равнатељице Спомен-подручја Јасеновац, која је крајем 2013. примила пријетећи е-маил од Јосипа Миљка, тада предсједника ХЧСП-а. Општинско државно одвјетништво у Кутини ускоро је одбацило пријаву против Миљка, који је раније путем медија поручио да је његова пријетња била мотивисана равнатељичином осудом усташког режима и њезиним ‘увеличавањем жртава логора’. У образложењу рјешења наводи се да су сви његови јавни иступи услиједили тек након што је Наташа Јовичић лично његов маил прослиједила медијима и тако постала одговорна за оно што се потом догодило.

Међутим, остаје нејасно зашто надлежне институције нису реаговале на читав низ других појава којима се ‘јавно одобрава, пориче или знатно умањује казнено дјело геноцида, злочин агресије, злочин против човјечности или ратни злочин’ из Другог свјетског рата и то на начин који се прописује истим чланком закона, дакле ‘путем штампе, радија, телевизије, рачунарског система или мреже, на јавном скупу или на други начин којим се јавно потиче или јавности учини доступним материјале којима се позива на насиље или мржњу’.

‘Новости’ доносе преглед неких од најрецентнијих таквих изјава, публикација и акција, не улазећи у могућу казнену одговорност аутора и организатора будући да је она у домени тијела казненог прогона.

‘Јадовно: Четничке оргије крај лажне гробнице’

Уочи комеморативног скупа Дан сјећања на Јадовно 1941. чланови Збора удруга ветерана хрватских гардијских постројби и Удруга хрватских драговољаца Домовинског рата града Ријеке и Госпића (УХДДР) три године заредом организовали су протест. Тако су се лани 21. јуна, на сам дан комеморације, окупили код спомен-крижа витезовима Велебитског устанка 1932., гдје су раније поставили плочу Стјепану Девчићу, усташи убијеном током ‘првог устанка против великосрпског монархофашизма и окупације 1918. – 1941. којим је запаљена прва искра хрватске државне самосталности, а која је након слома четничко-југо-комунистичке агресије остварена у Домовинском рату’.

Миле Биондић, предсједник ријечког УХДДР-а, у изјави за медије тада је оспорио да је у комплексу логора Јадовно убијено 40-ак хиљада Срба, Јевреја и припадника других нација, уз тврдњу да је то ‘великосрпски мит којег потпомажу и појединци из нашег народа’, због чега захтијева да се то прогласи ‘повијесном кривотворином’.

Своју подршку даје им ХСП на челу с Данијелом Србом. На службеним страницама те странке 22. јуна 2014. објављено је саопштење у којем се наводи: ‘Други разлог овог окупљања био је мирно упозорити на невиђене манипулације које се пласирају у јавност око наводног логора Јадовно и поготово Шаранове јаме за коју сва релевантна истраживања говоре да се ради о злонамјерним претјеривањима и манипулацијама.’

Промиџбене услуге просвједницима пружа и ‘Хрватски тједник’, који се 25. липња на киосцима појавио с насловницом ‘Јадовно 2015. Докад ће Хрватска трпјети увреде: Четничке оргије крај лажне гробнице’. Све је попраћено текстом главног уредника Ивице Маријачића: Овај нечувени скандал није садржан само у чињеници да је Вулин кардинала Степинца назвао усташким викаром. То је само једна од прљавих лажи. Још морбиднија је да он измишља податак о 14 хиљада поклане српске дјеце у Јасеновцу (досад су његови истомишљеници спомињали 20 хиљада), а што тек рећи на чињеницу да се то ‘опијело’ одржава поред Шаранове јаме на Велебиту која је истражена те у њој није пронађена ни једна људска кост…’ Исти догађај инспирисао је и ‘новинара’ Марка Јурича, чија је колумна на порталу Директно.хр објављена 21. јуна 2015. под насловом ‘Јадно Јадовно: Шипуш требао потјерати Вулина с мјеста наводног злочина’.

Све то био је својеврстан увод у контраскуп који А-ХСП традиционално организира против обиљежавања Дана устанка у Србу. Предсједник странке Дражен Келеминец и 50-ак присташа окупили су се 26. јула 2015. на дијелу локалне цесте. Поред хрватских застава, од којих су поједине умјесто службеног грба имале шаховницу с почетним бијелим пољем, нетко је извјесио и заставу Азова, јединица чије се дјеловање повезује с нацизмом. Преко њихова разгласа тада се чуло да је ‘Јасеновац био радни логор у којем је страдало 400 људи’ и да је ‘у јамама Велебита пронађен само један леш’.

‘Покољ у глинској цркви се није догодио’

Као посебан вид насиља над историјским памћењем крајем 2014. доживљена је одлука локалних власти у Глини којом се покушало забранити комеморисање испред Спомен-дома, који је након ‘Олује’ преименован у Хрватски дом, локалитета гдје су усташе у љето 1941. убили око хиљаду мушкараца. Иво Жинић (ХДЗ), који је ускоро изабран за жупана Сисачко-мославачке жупаније, изјавио је као кандидат за градоначелника Глине 20. марта 2014. у програму Радиотелевизије Бановина сљедеће: ‘Апсолутно историја се зна. Има ту покушаја ревидирања одређених историјских догађаја и вјерујте да ћу у року од годину-двије направити један знанствени симпозиј на тему Хрватског дома и догађаја за које се каже да су се тамо догодили.’ Жинић је у међувремену судјеловао и на промоцијама књига Јосипа Јурчевића, заговорника теорије да су ‘од укупног броја злочина југокомунистичке власти починиле 89, Талијани 8, партизани и четници 1,5, а власт НДХ 0,13 посто’, и Томислава Вуковића, уредника у ‘Гласу Концила’ и аутора ‘Другачије повијести’.

‘Пишући о јасеновачком логору, прво је упозорио на прљаву игру тзв. СУБНОР-а који је због ратних репарација до изнемоглости напухивао ратне жртве, а посебно жртве у јасеновачком логору… Посебно исцрпно обрадио је и мит о наводном усташком покољу у православној цркви у Глини, који данас неки истовјетном фотомонтажом те на темељу фабрикованог извјештаја Комисије за ратне жртве покушавају оживотворити’, истакао је Мате Ковачевић из ‘Хрватског слова’ на представљању Вуковићеве књиге, одржаном 12. фебруара 2015. у Глини. Сам аутор је тада казао: ‘По мојим спознајама покољ у глинској православној цркви се није догодио. Као прво, датум је непознат… Једнако тако, почело је са 160 жртава па је аритметичка прогресија ишла на 300, 700, 1000, 1200, 1300… 65.000… Какве су то повијесне чињенице које су пирамидално и структурално наређене да се догоде?’

‘Заточеници у Јасеновац нису довођени да би били убијани’

Након корекције статута, Друштву за истраживање троструког логора Јасеновац је у априлу 2015. допуштена регистрација. На челу Друштва је свећеник Стјепан Разум, аутор изјаве да смо ‘вишедесетљетном промичбом јасеновачкога мита доведени у стање да ми данас морамо доказивати да масовног броја жртава није било, а они који су ширили мит немају потребе доказивати га’, а међу његовим члановима су споменути Вуковић и Младен Ивезић, који је 2014. у разговору за ‘Глас Концила’ казао: ‘Не могу прихватити 400 особа као прави максимум броја жртава. Немогуће је да их је било 5000, вјеројатно ни 3000, највјеројатније око 1000, умрлих од свих узрока, највише наравном смрћу, па од тифуса и слично.’ Modus operandi Друштва може се свести на тврдњу још једног члана, већ споменутог Јосипа Јурчевића: ‘Усташко сабирно-радни логор требао је логораше као радну снагу, а када је постао партизански, радници му нису више требали јер је постао кажњеничко-ликвидацијски.’

Прије неколико мјесеци Друштво је објавило књигу „Јасеновачки логори – истраживања„. Ријеч је о обједињеним радовима Владимира Хорвата, који се води мишљу ‘док се о усташкоме логору створио мит, о партизанској фази логора влада потпуни мук’, Стипе Пилића и Бланке Матковић, који пак покушавају доказати да су ‘одкривени гробови уствари гробови поратних жртава, а не ратних’, и Игора Вукића, који се представља као Србин чији се отац из Јасеновца ‘сјећа младића у униформи који су га носили на раменима и с њим се играли’. Вођен том сликом, Вукић нам у књизи поручује: ‘Заточеници у логор нису довођени да би били убијани. Узроци смрти били су болест, одмазде и казне на поједине пријеступе те партизански и савезнички напади… Послијератне опширно провођене ексхумације нису успјеле пронаћи више од 500 посмртних остатака… бивши логораши говоре о мањој живописној скупини од неколико стотина Рома који су се у логору нашли у рано љето 1942. Међу њима су били и циркуски акробати који су с дресираним медвједима и мајмунима изводили представе за заточенике и стражаре… Укупни однос НД Хрватске према Жидовима треба и те како додатно истражити… Срби су у логор доспијевали искључиво из идеолошких разлога. Нитко у логор није доспио, нити био убијен, само зато што је Србин или православац… Десетљећа у којима се о Јасеновцу није могло нормално истраживати и разговарати створила су од тог логора пропагандни мит против којег се тешко борити.

Аутор: Тамара Опачић

Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ

 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помози рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: