То што није било лошије не значи да је било добро

Суочени са безнадежном свакодневницом која избија из сваке и најпростије ћелије нашег друштва (са непрестаном и неспутаном тенденцијом на горе, наравно) све више људи кука за „бившом Југом“. Ко год би ишта рекао против те, из овог угла Атлантиде, био би фосилизован муњевитим цунамијем гласним питањима типа „А ЈЕ Л’ ТИ САД БОЉЕ?!“ Није боље. Али то не значи да је Југа била ок.

Југа је била врло лијепа и велика кућа која је имала само једну ману – није имала темељ.

1918. половина становништва (готово сви Хрвати, готово сви Шиптари и по бар пола Словенаца, Македонаца, црногораца али и готово сви прекодрински и прекосавски и прекодунавски Срби, једноставно нису били за Југу).

1991. Готово сви Хрвати, Словенци, Македонци, Муслимани нису били за Југу, опет пола фали. За Југу остадоше само блентави и рашчеречени Срби. Мало куме.

А све је покушано – од насилне унитаризације под Карађорђевићима, преко националног раскројавања кориговањем мапа (вјечито незадовољним Хрватима за љубав) бановина, до насилног, тоталног расклимавања под Титом (годинама прије него што се родило „пар шупака које је завадило јадан народ“). Није ишло.

Џаба успомене у потпуности умочене у емоције, добра раја, јефтини станови, уносно шибање оружја сиротињи Африке и Југозападне Азије да се међусобно порокају (карма је савршена курва), стојадини, Самарџићеви трагикомични покушаји безазлене духовитости док воза на бициклу гаврана по новобеоградским, тек мирисно окреченим блоковима, фармерице из Трста. Није ишло. Није никако ишло.

Моја генерација (осамдесетчетврте) као и бројне млађе генерације не памте никакво добро. Прва сјећања су: рестрикције струје и воде, оскудице у свему и свачему, одлазак очева на ратишта, избјеглиштва, незаситост и биједа што би се рекло… То нам даје за право да пишемо о заблудама бивших Југа, о том киселом и незрелом грожђу који су наши стари јели, а због којег нама и сада, трећину вијека послије, зуби трну, а како је кренуло нашој дјеци ће и испадати, а не само трнути.

Дакле у Југи је био већи стандард и боља социјална заштита али ту се попис добара углавном и завршава.

У бившој Југи национално питање (питање свих питања на Балкану) је згурнуто под тепих. Сви бијели су једнако бијели, као и сви црни – црни. За свако дрско пребирање по нијансама добровољно се пробавала каквоћа гуме удбашког пендрека. Миран си био само ако се клониш политике. И ако свираш мексичке. Ил „ој ђевојко ђиђо моја“ наравно.

У бившој Југи сви национализми су третирани као опасни али је српски сматран за најопаснији. Континуитет наметања кривице (још од добре старе бербе из 1878.) сваком Србину који би гласно заступао српско становиште ван београдског пашалука био би по аутоматском механизму карактерисан као „великосрпско-шовинистички“. Нешто слично као данас „четник“ у Хрватској и Федерацији БиХ. Не може горе.

У том смислу само су српски злочини могли бити третирани као самостални, док би се рецимо уз помињање усташких злочина (споменици жртвама тих злочина су најчешће исписивани латиницом да се Хрвати опет не би вријеђали) увијек морали прихефтати бар једно четничко клањце (невјероватан примјер изједначавања усташтва и четништва је и споменик на Шетлицума код нас – на рељефу споменика само четник коље невине жртве али ни један усташа, иако су усташки покољи прекрили цијелу бањалучку регију а готово да нема ни једног јединог четничког). Наравно и прича о пар камиона бандита херцеговачких усташа који нису имали подршку међу Хрватима заиста је ултимативно безобразна спрам податку да је крајем рата усташка армија могла рачунати на 145.ооо војно способних Хрвата. Дакле голем проценат Хрвата је био и срцем и душом уз НДХ.

У том смислу је Српска православна црква доживјела Голготу. Обесправљена, темељно опљачкана, опсесивно надгледана и уцјењивана. Насилно, неканонски одрезана „Македонска православна црква“, покушај црквеног сепаратизма у Црној Гори (који је узео маха тек прије деценију или двије такође из политичких разлога, слични покушаји су били и у СР БиХ). Ал била добра раја, све на креду јаране.

У бившој Југи села су уништена „Осмом офанзивом“, раја се брутално нагузлала у градове, хипериндустрија док је ишла, ишла, а кад је наравно стала добили смо ово што сад имамо, сиве и огуљене радничке квартове у којој се љуштуре од људи тискају у реду док ишчекују смрт.

Вијековно наметање идеологије кривице комплетном српском народу данас пропагирају професионални љевичари (прољевичари) попут Сушнице, Бурсаћа и Пухала (такви углавном подло жмире на два милиона прерано пресељених у Царство небеско Срба у само 19. и 20. вијеку јер наравно треба „прво своје чистити двориште“ (као што уосталом и наши непријатељи непрестано чисте само наше двориште), потенцирајући злочине (иако су готово сви са наше стране прописно одговарали а и комплетан народ тако што је страдао и изгубио огромну територију), предимензионирајући карактер злочина (бестидна лаж о приједорским бијелим тракама, „унапређивање“ сабирних у конц логоре, изједначавајући ВРС са Вермахтом и од сваког већег локалног злочина правити доказе „геноцида“ који као злочин над злочинима и државни закон, упркос чињеници да су несрби у РС били углавном грађани (најмање) другог реда (попут наравно Срба у Хрватскох и ФБиХ), једноставно није постојао.

У бившој Југи је зацементиран и самоуништавајући, аутодигестивни балкански менталитет „сједи с’ миром и не мичи се“. Немој мислити ти, што би мислио, немој покретати ништа, што би покретао, има ко ће. И тако је људски талог (бескрупулозни технолози власти, којима је апсолутно свеједно шта ће бити док год се држе позиција, од комуњара преко патријаршијских, косовских и коридорских пјесника до еу/трамп/русо фанатика) преузео све конце без бојазни да ће некад неко нешто макнути нечим (а да не испадне будала што је изгледа неупоредиво горе и од глади и од незапослености и свих других зала).

И зато нема назад. Промјена смо и ти и ја и сви поштени и савјесни људи. Само требају такви исправити кичму и окупити се око часних и транспаретних, друштвено корисних циљева. Мора се кретати од почетка, од амеба па даље како успијемо.

Извор: БЛУКА

Ознаке: Југославија, Тито, рестрикције, национално питање

Везане вијести:

Рушење митова о Титовој епохи (1): Југославија је била лажни рај

Амерички политиколог открива: Време је да коначно сазнате …

За све оне који су пропустили Дан СФРЈ | Јадовно 1941.