То људи људима не раде!

Никола Костур из Цивљана у Северноj Далмациjи родио се по други пут кад jе у jуну 1941. испузао из jаме Тучић код Грачаца, где су га с петорицом рођака бациле усташе. За собом jе оставио стотине лешева Срба из суседних села коjе су у jами убиjале доjучерашње комшиjе и кумови од 10. априла 1941, кад jе проглашена Независна Држава Хрватска.

Почели су да круже гласови да усташе хватаjу по Босни, Лици и Кордуну Србе, убиjаjу их, муче или живе бацаjу у jаме. Хрвати су демантовали ове вести. Уосталом, приче коjе су кружиле биле су тако страшне да су изгледале невероватне. Хрвати коjи су кумовали са Србима одраниjе и били у старом приjатељству говорили су да jе то глупост. Усташки камиони су долазили све чешће, нешто велико и страшно припремало се – сећао се Костур.

Кад су почела хапшења у Врлици, Никола Костур и његов брат Илиjа, рођаци Душан и Паjо, с комшиjама Илиjом Јовичићем, Дмитром и Јовом Билићем одлучили су да беже у Србиjу. Комшиjе су их приjавиле и ухапшени су убрзо по уласку у воз. Прво су мучени у Грачацу, а затим одведени према jами Тучић на Велебиту.

Никола Костур jе био везан с дечаком Јовом Билићем.

– Мали Јово jе посрнуо. Усташа га jе подигао са земље и лупио га нечим по глави: “Дижи се на ноге или ћу те сад избости”. Јован jе тетурао и чуо сам да плаче. Његов бол ми jе био неподношљив. “Маjко… маjко моjа”, цвилео jе дечак – сећао се Костур.

На ивици jаме он jе покушао да се одупре, али су га усташе ударцима кундаком пушке у главу бацили у понор.

– Падао сам jедан део секунде и одjедном ударио главом у стену. Преврнуо сам се у ваздуху и ноге ми се заглавише до колена међу стење. Осетих да ме тежина Јовиног тела више не вуче. Руке су му исклизнуле из завезаног конопца а из дубине jаме jе одjекнуо страховито његов самртни крик – забележио jе Костур.

Усташе су га виделе заглављеног у стенама и пуцале да га докусуре. Ране нису биле смртоносне и Никола се следећег jутра извукао из масовне гробнице, настављаjући пут преко Велебита пузећи. Срећом, завршио jе у италиjанскоj болници.

Када jе у Команди италиjанске воjске у Кистањама Костур њиховом маjору испричао своjу причу, оваj му jе рекао да не лаже.

– То људи људима не раде – рекао jе маjор.

Следећег jутра одведен jе пред истог маjора коjи га jе дочекао озбиљан и замишљен:

– Добио сам извештаj из Грачаца. Јутрос jе jедан вод отишао над Тучић jаму. Један наредник се добровољно спустио на конопцу доле. Тамо jе било на стотине лешева, све jе истина што сте рекли.

Потресна исповест Николе Костура “Повратак из мртвих” обjављена jе 2015. године као књига у издању Музеjа жртава геноцида у Београду и подељена у више од 700 примерака.

Никола Костур умро jе 1994, а књигу му jе штампала породица за захтевом изадавачу “да се раздели”.