ТО ЈЕ НАМА ЛИКА

Ето, дошла сам ти Лико, дошла на моју дедовину, на моја два рода, два презимена, две крсне славе – Светог Николу и Светог Ђурђа, два имања, два кућишта и два прага у корову. И нико ми се није обрадовао… Нико ме није ни познао…

Пише: Гордана Достанић

„Дошла сам ти, Лико! Да ли сам домаћин или гост?…“ – говори Оливера своју причу над пријебојском јамом Голубњачом. Мени је после дуго одзвањао у ушима само тај почетак њене приче о Лици: „Дошла сам ти, Лико…! Дошла сам ти, Лико…!“ Онда сам у себи те речи шапатом понављала и питала се зашто их понављам и зашто сам јој дошла. Како много радости, туге, сећања твојих и туђих, жеља и жала, отетог, а твог… стаје у само четири речи: „Дошла сам ти, Лико“.

Лика је моја дедовина! Дедовина, то је она земља на којој су се рађали твоји и умирали испраћани реским звуком црквеног звона. Они бивши од којих си иако између вас стоји дуго време. Твоји дедови, дедови твојих дедова, стричеви твојих стричева, ујаци твојих ујака, тетке твојих тетака. То је она земља коју су твоји чували и знојем и крвљу, на којој су подизали и којој су давали децу. На којој су трагови муке и звук њихове песме сватовске и сетна нота успаванке и звон детињег смеха. То је она земља која је њих каменом хранила и кишом појила, над којом су се Богу молили да роди да имају за црни крув чију су кору пре резања љубили. То је она земља којом су се заклињали, којој су се захваљивали, на којој су се јадали, играли са нахереном личком капом на тршавој коси. А знали су је и проклињати. То је тамо где је горела славска свећа испод иконе нашег свеца и где је славски колач растао испод пеке… У утроби дедовине заувек је кост од које смо. То је нама Лика!

Ево ме у личком селу које се не да угасити, него после векова постојања почиње лагано да дише живот. Какав, такав. Не дају се Личани. Врепчани. Погледаће Бог, видеће ту снагу и вољу и наградиће. Верују они, а верујем и ја.

Заустављамо се крај запуштене штерне сазидане за времена Марије Терзије кад је владала Војном крајином и у њој Ликом. Крај штерне је тада сазидана и сеоска школа. Сада рушевина. У њеним клупама, са таблицом под руком, седела је и моја мама, док су јој радознале окице стидљиво вириле испод шишки. Са њом су клупу делиле њена Беба и њена Јела са којима је друговала до краја који им је Бог досудио. То је било пре оног, Другог рата у коме је и школа рушана и паљена као и куће. После рата је обновљена, па у овом рату, у коме су се браћа оружјем и у крви раздвајала, поново срушена и ето је, сад се међу њеним рушевинама раширила зова и багрем. Од те руине која је упамтила хиљаде малишана са торбацима о рамену, крећем познатим, џомбастим путем према мосту и млину на Јадови. Знам да нема млина, али мост је сигурно ту.                              

У Бабића крају

Стајем пред мојом дедовином Узелац, звали нас Бабићи. То је земља на којој се родила моја мама у неку давну „зору у неђељу“, како је баба причала. Зурим у зарасло имање. Не, не зурим у имање, зурим у густо грање које крије имање и не да прићи. Остајем на прашњавом сеоском путу напињући очни живац. Џаба. Никако да се кроз грање бар забеласа зид дедине куће-викендице у којој је проводио лета. Проводио давно, има томе пола века. После је ту навраћао ујак, а онда се за ту личку груду прађедовску и борио. С пушком у руци. И томе су деценије мера. Напрежем око, али не и сећање. Оно је јасно, бистро. Лебди над овим зараслим Бабића сокатом са чије десне стране је кућиште старе куће, запаљене давне 1941. Остала је од те куће само удолина од подрума коју деда никад није хтео затрпати. Знао је ту, на њен обронак, да седне и врати точак мисли у младост. Да нема густог растиња, па да седнем на дедино кућиште и са њега удахнем мало своје прошлости, а више оне коју су у мене посејала туђа сећања. Можда би ми, ту над кућиштем, косу додирнуо лаки дах моје прабабе Милице, оне што је говорила „у мене осамдесет мање една, а видим иглу на Височици“. 

Изнад дедине је била кућа тетке Анђе. Та мала, погурена бака је била мамина тетка, али ми смо све мамине рођаке ословљавали једнако као и она, нисмо померали сродство за колено даље. Тетка Анђа, лаким кораком срне, у шлапама, обилазила је све наше воћњаке и кућишта. Опанке је ретко обувала. Само кад се морала предати суровости зиме. Није се удавала. Остала је ту као неки стражар коме је додељена важна улога чувара дедовине. Њене и наше. Чекала је пролеће да дође најпре брат јој стричевић, Миланко, а онда да сине лето кад се, једно по једно, слежу у село одсељеници и њихова деца. Понад њене куће, мало удесно је имање стрица Дмитра. Стриц је умро, његови се одселили. Живе у Бачкој. Ретко кад су навраћали, па њих Анђа није ни ишчекивала. Умрла је брижна ко ће и како после ње нашу дедовину сачувати.  

Беспомоћно зурим у грање, а крила успомена ме носе кроз дедин воћњак. Била је у њему стара јабука коју је још мој прадеда у својој младости засадио. Није више ни рађала, само је у гранама чувала лик деце која су око ње скакала, а онда, једно за другим, одлазила некуда у свет где никог свога нема. Да ли стара јабука још одолева и чека да је неко од нас дотакне? Младе шљиве, чије је листове, једног лета, штапом стукао мој брат, ратујући са замишљеним непријатељем, одавно су подивљале. Под тим шљивама, на меку траву, простирали смо поњаву и чекали да деда изнесе зделу кекса.  

Моји са Влашког брда

Недалеко је и бабина родна кућа. До ње се стиже путем уз брдо. Влашко га зову. Ноге ми по познатом кроче, као да су јуче прошле том стазом којом сам се у прошлости безброј пута пењала и силазила. Узалуд несигурно понављам „мислим да је то тај пут, а можда је то неки нови, тек просечен“, ноге га препознају и са сваким кораком стајем у стопу коју сам давно отиснула својом дечијом ногом. Најближе путу била је кућа стрица Ваће и стрина Ваје. Тако су их звали, а крштеним именима су били имењаци, Василије и Василија. Нема Ваје и Ваће, а нема им ни куће.

Повише њих је живела стрина Милица. Она усправног, готово девојачког стаса, увек је била уредно обучена у црну сукњу и опасана заслоном, а испод мараме су извиривале проседе власи. Удала се пре оног рата за нашег стрица Нину и већ првог ратног лета остала удовица. Усташе убиле Нину међу првима у селу. Њих деветнаест затворили су у подрум Савине куће, после извели, мучили и побили на Плантажи. Медачкој. Ено им споменик на гробљу. Окрзало и њега време, али уместо крста још стоји онај давно урезани петокраки знак за кога они нити су знали, нити су због њега пострадали. Побили су их јер су били Срби и снажни и решени да бране и не дају ни себе, ни своје. Милица се после рата прудала. Да не самује. Ал не даде се него како је суђено. По други пут удовица, у старости остаде сама. Кад смо пролазили крај њене куће знала нас је позвати и гурнути у шаку који бомбон.

Понад Миличине била је баба Станина кућа. Звали смо је бабом због позних година, није нам била род. И она је сама деверала. Удовица, без деце. Најближи јој рођаци живели у граду. Ни тих удовичких кућа више нема, нити има трага да су икад постојале. Сем у моме сећању из кога неће никуда. Стрина Милица и баба Стана су умрле пре последњег рата. Бог као да је хтео да их поштеди новог погрома.

Теменом брда следе куће Црнокрака. На месту где је била кућа Мике Јовичине и њене бројне породице стоји лепа нова кућа. Кажу обновио је Ђуро. Да ли је он Микин унук? Нема у кући никога, немам кога питати.

Из густиша вире урушене зидине Николине и Маријине куће. И они су пре овог рата оставили кућни праг да самује. Умрли.

Срце све брже удара. Мало узвишење, па јасик… Колико сам пута на том узвишењу седела удубљена у неке дечије мисли и маштарије. Колико ли је само пута преко тог узвишења рупила баба Рашинка. Ухватила је била деведесету, а сваки дан је долазила до братанице Смиљане. А у јасику као да видим мог Малог дедицу који је на грану окачио косу, а леђима се наслонио на стабло да „зеру отпочине преко поднева“, док најјаче Сунце не прође. Слатко му је било ту, свеједно што му је кућа 20 корака даље. Мали дедица је мамин дјед Миле. Подарио га Господ дугим животом. Осамнаест година је зарађивао у Америци. Пред онај, Други рат му умрла жена, Јекица. Јединог сина, још нежењеног, изгубио је већ те прве ратне године. Био му међу устаницима, а куршум га погодио док је бранио село од усташа. Погибе. Остао дедица са две кћери. Старија удата, имала одраслу децу и унучад, а млађа, Смиљана, остала са њим у кући. Није се удавала. Дала младост и снагу старом оцу и дедовини.

Стојим крај теткине куће. Упао кров, оронули зидови, двориште зарасло. Иза ове нема више кућа. Није их ни било. Само пространа, дуга ливада преко које сам пешачала два километра до извора. По воду за пиће. Грло жедно његове бистре воде, па упирем поглед тамо где је био. Видим јуре аутомобили, чини ми се одмах иза мог извора, сем ако и он није нестао под новим асфалтом аутопута за море.  

Код теткe Смиљане се живео другачији, неки лички живот, ни сличан нашем градском. Имала је овце, краве, коња, кокошке… Имала је шуме, ливаде, њиве, башту… Све је то тражило васцели дан рада. Руке су јој биле жуљевите, ноге пуне трња, лице опаљено Сунцем, а срце меко и загрљај топао.

Од куће се силазило на реку. Јадова је све подмиривала. Напајала говеда, са њеног камена се прао веш и сушио на грмљу, у дубљем и бистријем делу смо се купали да охладимо тела од летње жеге. Пијавице нам нису сметале. Ни до Јадове не могу. Зарастао пут и до ње.

Кућа је имала собу и кухињу. У кухињи се живело, а у соби, са малим прозорчићем окренутим Јадови, само би се ноћ преспавала на дрвеном кревету са шуштавом сламарицом од комушине и биљцем за покривку. У ормару су њене хаљине висиле на вешалицама које је сама правила од крпица и исечене стабљике кукуруза. Мердевине су из кухиње водиле на таван са житарицама, брашном, сувим месом… На мердевинама је висила платнена торба у коју је тетка скупљала лешнике које нам је пред зиму слала, уз свој лички сир, као посебан поклон. Струје је било само у сеоској Задрузи, тамо под Градином. Код тетке је сјала петролејка и светлост танке ватрице која је тињала у гвозденом шпорету. И сјале су бројне звезде. Кад упреш поглед небу по њему као да је просуто зрневље кукуруза. Прстом смо једни другима показивали Кумовску сламу, Мала кола, Великог медведа… као да гледамо телескопом. Пун Месец, праћен трептајима звездица, обасјавао је пут до Задруге. Тамо су суботом и недељом биле игранке. Кад није било месечине послужила би батер-лампа.

Најлепши је био црни хлеб теткином руком умешен, намазан путром изметеним у стапу и шоља густог млека. Да ми је да поново осетим тај укус. Пуста жеља, унапред осуђена да остане неиспуњена! Испод куће је била стаја за две краве и коња Мишка, а у дну дворишта тор за овце.

Сећање ми запиње у грлу и стеже га. Како желим да викнем из свег гласа, да је дозовем: Оооо, Смиљанаааа! И довикнем као она некад мени: Дела, мајкооо, дорени краве до Јадове да не скапљу о жеђиии! Да могу да викнем из свег гласа, па да из овог густиша грања и коприве изрони њена глава са марамом повезаном на потиљку и навученом преко чела да га штити од Сунца. Да ме погледа оним враним очима које играју и загрли чворноватим рукама, па да каже: Ди си ти, родо? Ваје изгледам нећеш ли оклен! а ја да се правдам како од посла нисам стигла пре. Па да зграбим ону канту за коју је везано плехано лонче и одем преко поља да нам донесем ледене воде. Онда да сваримо каву у плавој џезви са белим туфнама, крњавој око ручке, и да причамо, причамо…

Сада би она, умирена старошћу, имала времена за причу, не би после првих реченица као ветар изјурила из куће за неким послом. Опет снови! Нити је дозивам, нити ме она грли. Отишла је и она са дедовине и умрла у Бачкој, у селу које се, у сред те војвођанске равнице, зове – Велебит.

Наденули тако Личани досељени још после Великог рата, да их бар име села подсећа на дедовину. Смиљани остало све овде на брду и на гробљу… Преко имања је прошла цеста и плиновод, то више није наше, српско, него њихово – државно. Те државе која је своје грађане – Србе убијала и истеривала. Бар да некако окућница остане наша. Та на којој је родни дом моје бабе Мике и њене сестре Смиљане.

Сузе су се скупиле у углу ока и помало влаже трепавице, али не капају. Само ми глас подрхтава. Сагињем се по камен. Да понесем кући и ставим међу оно камење донето са дедовине у Ливањском пољу.

Ето, дошла сам ти Лико, дошла на моју дедовину, на моја два рода, два презимена, две крсне славе – Светог Николу и Светог Ђурђа, два имања, два кућишта и два прага у корову. И нико ми се није обрадовао… Нико ме није ни познао… Можда ме је, ипак, познала Лика и можда ми се она обрадовала. Нисам ни у једно моје двориште могла крочити од пустог грања које као да хоће да скрије прошлост од страних погледа и да својим корењем скопча за ту земљу наше успомене да и оне не одлепршају као што смо ми.

Остао ми камен за понети.

Под личком земљом

Пођох да обиђем и оне моје, који су на овом вребачком гробљу сахрањени. Ту су Узелци – прабаба, прадеда и мој деда Миланко. Дедино име није уклесано на споменик који је он подигао мајци и оцу и своме сину, првенцу, коме се не зна гроба, само се зна да је погинуо негде на Банији. Деда је умро на својој дедовини и сахрањен је крај родитеља, под њиховим судњим груменом. Тако му је писано – да векује са својима. А само што је из Београда стигао да још једну годину, од окопнелог снега до првих пахуља, поживи на свом имању. Кроз камен споменика са кога су отпале слике, пробија поцрнела маховина. По улеглој земљи гроба ухватила се свенула трава, танких влати сушених годинама летњим жаропеком и ветром са Велебита, који је нанео и неку избледелу, вештачку ружу.

Гробове Ценокрака – Малог дедице, баба Јекице и њиховог Милана нисам пронашла. Над њима је некада био само дрвени крст. Он се одавно струнио и постао земља. Те гробове као да је сакрило време пред немарном руком потомака.

Ех, Лико, моја дедовино! Опет ћу ти доћи!   

За ово сећање преточено у причу захваљујем се Удружењу Јадовно 1941, а посебно нашем брату Момчилу Мирићу, који је, због нас Врепчанки, прекројио план повратка са ходочашћа и повео нас у Вребаџ.

Гордана Достанић