Титов пас и Нијемац Вајс

О томе колико су комунисти величали Јосипа Броза Тита међу партизанима и од њега правили идола, говори нам и свједочанство Јовице Шкрбића. Он је био млади партизан индоктринисан митолошким причама о Титу, желећи као и остали млади партизани да „опонашамо свог врховног команданта, да капу-титовку носимо или накривимо на исту страну као и он, да његове врлине прихватимо колико је то могуће, да оне буду и наше“. О простодушности и необразованости, али и неинформисаности српских сељака који су попуњавали партизанске јединице, говори и то, што су они схватили да је непријатељска операција „Вајс-1“ била име једног Нијемца, а не шифра офанзиве. Доносимо један дио свједочења Шкрбића o смотри 4. крајишке дивизије у Српској Јасеници 7. јануара 1943, цијело свједочење налази се у зборнику текстова „Druga krajiška brigada-Ratna sjećanja, Beograd, 1988“.

„Послије смотре, говора и поздрава народа и војске другу Титу настало је народно весеље. У читавој тој припреми да што боље изгледамо, да се не обрукамо пред Врховним командантом, нисам ни примијетио, све док се није ухватио у козарачко коло, које су повели крајишки јунаци – Лазо Марин, Шоша, Нико Јуринчић, Ранко, Хамдија и Миланчић, а за њима борци, народ и омладина, да је друг Тито у колу. »Јест, жаркога ми сунца, и друг Тито иде у коло«, вели мој друг Светозар Вујмилић. Онда се створила једна друга колона да се ухвати у коло поред друга Тита. Успио сам да се ухватим до њега, али ме је неко одсјекао. Управо сам примијетио једног дивног вучјака у његовој близини. Коло је било огромно, окретало се около унаоколо. Било је то највеће коло које сам видио у току револуције. Његов вучјак је погледао свога господара. Кретао се лијево – десно, али је увијек непогрешиво долазио до друга Тита у једнаким размацима, без обзира гђе се налази, и опет се удаљавао све док се коло није завршило.

Многи од нас младића са села нисмо знали ништа о вучјацима. Уз комад пите и меса, са чашом ракије код старог Мајкића, на тој великој пољани развезли смо причу како вучјак није обичан пас, већ научена животиња вјерна до посљедњега своме господару. Док смо разговарали вучјак се нашао у близини, а мој друг Светозар рече да он зна и шта ми причамо, па промијенисмо тему. Мало се попило, а Илија Партало рече да је чуо да на нас ускоро креће неки Нијемац, по имену »Вајс«, али да ми много не бринемо око тога јер је он добар митраљезац, он ће њега већ средити, још док ми будемо одмарали. »Ишло је на мене повише Шваба, па се нису добро провели, а тај Нијемац је обичан хвалиџија«, каже. Шта нам може Нијемац »Вајс« и то један. Било је сигурно да смо послије смотре дивизије постали још јачи. Имали смо и упознали таквог дивног Врховног команданта. Нико нам ништа више није могао.

Друг Тито је отишао у правцу Бихаћа, топло поздрављен од своје војске и народа, а ми смо похитали на своје положаје, са чврстом вјером у коначну и брзу побједу наше војске и народа. Са таквим врховним командантом се сигурно побјеђује. Са таквим увјерењем смо ушли у окружење четврте непријатељске офанзиве, назване »Вајс-1«.

Са нама из офанзиве није изишао Илија. Погинуо је у снијегом окованом Грмечу штитећи прилазе болници у Лукићима. Нисмо ни знали да је Нијемац »Вајс« офанзива у коју смо улетели, и да је то био њемачки план за уништење партизанских снага.

ПРИРЕДИЛА: Редакција

Извор: Срби у БиХ