Тито и Дража су се разишли око новца

Који су прави разлози сукоба комуниста и њихових противника у Другом светском рату. Партизани у трезору банке у Ужицу нашли 45 милиона рубаља, а четницима дали тек петину

Прецизнији одговор на питање зашто су пропали сви покушаји Јосипа Броза Тита и Драже Михаиловића да се нађе заједнички језик у уједињењу њихових присталица у отпору окупатору, по свему судећи, нећемо скоро добити. Историјску дилему како је и зашто дошло до оружаних сукоба формација партизана и четника, и да ли је уопште био могућ било какав договор ове две стране, не могу разрешити само постојећи документи и меморски записи непосредних учесника. Како сада стоје ствари, неопходна је свеобухватна стручна анализа, не само историјска, већ и социолошка, психолошка, економска, етнографска, национална, геополитичка, што значи – општег стања, не само у земљи већ и у светским оквирима.

Ако пођемо од идеолошких и револуционарних ставова комуниста, који су дизањем устанка против окупатора истовремено ушли и у борбу против снага старог поретка, онда је Драгољуб Дража Михаиловић са својом војном организацијом био предодређен да буде проглашен за њиховог најопаснијег непријатеља.

ПУКОВНИК Михаиловић, антикомуниста по опредељењу, имао је основни циљ да сачува старо друштвено устројство и монархију на челу са краљем Петром II. Он на Титове присталице није могао другачије да гледа осим као на „природне“ непријатеље, опасне по југословенску државу, а посебно по српски народ. Уз то, Дража није могао да уђе у трајни савез јер југословенској влади у Лондону није падало на памет да му нареди да сарађује са комунистима.

Ако је то тако, зашто је било личних сусрета Тита и Драже, као и многобројних контаката и преговора њихових најближих сарадника?

Највероватније, то су били тактички потези да једни друге на најбољи начин искористе у датим околностима и да сарађују док се не створе услови за коначан обрачун. После овог првог сусрета Михаиловића и Тита, 19. септембра, у Струганику, у родној кући војводе Мишића, могло се наслутити да неће доћи до озбиљне сарадње. Није дошло ни до каквог споразума о сарадњи због непомирљиво различитих концепција отпора. Масовна стрељања српског живља била су главна кочница равногораца да се уђе у отворени и директан сукоб са окупатором.

ГИБАНИЦА ЗА РУЧАК
Занимљиво сведочење о преговорима са Дражом Михаиловићем и одласцима на Равну гору оставио је и други човек комунистичког и партизанског покрета Александар Лека Ранковић, у разговору са историчарем Венцеславом Глошићем 1974. – Почетком октобра кренуо сам са Милошем Минићем на Равну гору, како бисмо наставили преговоре о сарадњи са Дражом. „Ви нас називате гибаничарима“, почео је шаљиво разговор Дража. „То вам је име дао народ, а не ми“, одговорио сам. „Ево“, додао је Дража, „тим поводом спремили смо вам гибаницу за ручак“.

Звонимир Вучковић, један од Дражиних команданата, у својим сећањима је записао да је завршну реч на овом састанку имао – Драгиша Васић. Он је рекао да ће се, кад се борба са окупатором оконча, у свему поштовати народна воља.

– Кад свршимо посао, народ ће одлучити. И ништа силом – казао је Васић.

Тито је на то рекао:

– И ништа силом…

Међутим, Михаиловић је поставио питање „ко би био командант свих устаничких снага?“. Тито је избегао да пружи јасан и одређен одговор, али је рекао да од тога не би смео да се прави неки већи проблем…

О том детаљу, 27 година касније, Јосип Броз ће 6. октобра 1968, у изјави за енглеску штампу, рећи да је Михаиловићу већ на првом састанку понудио врховну команду и над свим партизанским одредима и да је ту понуду обновио на другом састанку, одржаном 26. октобра 1941. У француском листу „Пари мач“, 16. новембра те исте 1968, изговара нешто сасвим друго и каже да Михаиловићу није понудио врховну команду већ само положај начелника штаба…

Када је Тито са пратњом напуштао Равну гору, после првог састанка са Дражом Михаиловићем, по сведочењу Звонимира Вучковића, капетан Вучко Игњатовић затражио је дозволу да направи заседу – и ликвидира вођу партизана. Вучковић тврди да је Дража толико пао у ватру, што му се није често догађало, да је несрећном капетану очитао праву буквицу:

– Знате ли ви, господине капетане, да сам ја лично гарантовао њихову сигурност и жалосно је да ви ни данас нисте научили шта значи реч једног официра!

Други сусрет Тита са пуковником Михаиловићем, био је у кафани „Сувобор“ у селу Брајићи, подно Равне горе. Тито је инсистирао да састанку присуствује и представник Велике Британије при штабу Драже Михаиловића Дејн Тајрел Хадсон. Али Дража је одлучно одбио, са образложењем да се ради о унутрашњем југословенском питању, а да је он легитимни представник југословенске владе, што је тада заиста и био.

У релативно затегнутој атмосфери ипак је постигнут некакав споразум. Договорено је да се оружане акције координирају, да се ратни плен дели, да се Михаиловићевом штабу испоруче из фабрике оружја у Ужицу 1.200 пушака и извесна новчана средства. Заузврат, Михаиловић је Титу обећао да ће с њим поделити шта год падобраном стигне од Британаца.

Много година касније испоставиће се да су та „извесна новчана средства“ можда постала камен спотицања у постизању конкретнијег договора о сарадњи. Судећи по документу, који је у московском архиву пронашао Перо Симић, недавно преминули публициста и некадашњи главни и одговорни уредник „Новости“, у разговору између Милована Ђиласа и совјетског функционера Дмитрија Захаровича Мануилског вођеног у Москви 12. септембра 1944, један од разлога за неповерење између руководства четника и партизана био је – новац. Кад су у јесен 1941. партизани и четници заједно ослободили Ужице, припадници Титовог покрета први су ушли у ужички трезор Народне банке Југославије, у којем су пронашли огромну своту новца – више од 45 милиона совјетских рубаља. Четници су инсистирали на примени склопљеног споразума о равномерној деоби ратног плена. Међутим, Тито за то више није хтео да чује, већ је Михаиловићу понудио само петину заплењеног новца.

Перо Симић ће у домаћим архивама доћи у посед стенограма разговора Тита са политичким активом БиХ, средином седамдесетих година, у „Плавом возу“ на железничкој станици у Сиску. Без икаквог повода и „ничим неизазван“ маршал ће својим саговорницима испричати ову ратну епизоду како је „превеслао Дражу“ око поделе пара.

Иронијом судбине, у пролеће 1943, готово цела Србија ће бити облепљена плакатима, на којима ће Тито и Дража бити уцењени са 100.000 рајхсмарака у злату. Уцене је потписао врховни командант немачке војске у Србији. Текст обе уцене је био у главним деловима веома сличан. И Дража и Тито названи су „опасним бандитима“, злочинцима који су бацили земљу „у највећу несрећу“. За разлику од Тита, ово је била друга уцена Драгослава Драже Михаиловића.

У биолошки десеткованој Србији која је у Првом светском рату изгубила скоро трећину становништва, зверства окупатора ће, уз непремостиве идеолошке разлике, бити један од разлога сукоба између Тита и пуковника Михаиловића, команданта Југославенске војске у отаџбини. Због тога ће устанак против окупатора све више прерастати у грађански рат, а борба једног против другог и за Тита и за Михаиловића ће с временом постајати важнија од отпора страним окупаторима.

БРОЗ ВРБОВАО ЦВЕТКОВИЋА

У Хуверовом институту Станфордског универзитета код Сан Франциска, чувају се белешке Драгише Цветковића, председника југословенске владе до 27. марта 1941, у којима он пише о сусрету са Титом у Нишкој бањи, августа 1941. Представивши се као инжењер Томанек (и пријатељ једног Цветковићевог друга, инжењера Штебија из Љубљане), Тито је, наводно, Цветковићу предложио да би „било корисно у општем интересу да се споје оба покрета отпора: Михаиловићев и комунистички у један јединствен покрет југословенског отпора“.

– Тито је веровао да ја могу имати извесног утицаја код националног покрета и молио ме је да ја порадим у том правцу… Тражио, а то је било најхитније, да му створим могућност да успостави везу са Турском преко Бугарске. Радило се о томе да се нађе тајни канал за изасланике покрета отпора – навео је Цветковић.

Он даље пише:

„Када су немачки листови објавили Титову фотографију, назначујући да се он служио лажним именом Томанек, био сам сигуран о идентичности мога посетиоца“.

Аутор: И. Миладиновић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

После четири деценије забране: америчка књига о Дражи …

Скривена истина са Неретве: Браћа нису хтјела пуцати на браћу

„Чувени“ извештај који је многима променио мишљење о Дражи …

Из „Књиге о Дражи“: Савезници и грађански рат | Јадовно 1941.