Тихомир Т. Продановић: Сећања на усташки логор „Даницу“

Мртвима – да их не заборавимо

Живима – да се не заборави

 Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 7. фебруара 2018. године.

Ноћ у којој сам изгубио слободу

Субота 26. априла 1941. године. Шеснаести дан фашизам учвршћује усташки, нови поредак у Хрватској. „Нова власт” ревносно кује окове за све који воле слободу. Из радио-апарата грме претње. Новине у свим видовима изобличују истину. У овом крвавом пролећу терор оре по људским душама и сеје семе мржње. Умиру вредности и комунисти, нестају сви људи који цене људске вредности. Ово је пролеће без пролећа које цвета ведрином…

Злослутне мисли изазивају још страшнију визију сутрашњице и толико тешко сазнање о изгубљеној слободи. Спаљујем драге рукописе у којима сам сањао друкчију сутрашњицу. Растајем се с књигама у којима је било толико људских порука и смелих истина. Текстови се опиру пламену као да је у њима оживео дух борбености. Пламење и горење – једина одступница и једино што светли и зрачи топлином у овом суморном суботњем сутону на животном раскршћу без путоказа и на путу с дубоко утиснутим траговима фашистичког освајача. Чини ми се да се живот претвара у најмрачнију ноћ човечанства.

Суочен сам с обезвређењем људских вредности. Стичем ново животно искуство. Колико се тога раније несазнатог сакривало иза намештених људских осмеха, добро глумљене (лажне) доброте и ситних људских рачуница. Отписујем оне који не заслужују да буду на листи људи које волим и ценим.

Изгорели су рукописи и књиге којима је додељено почасно место на хитлеровској црној листи нове културе. Какве ли ироније судбине! Морам да спалим књиге чије сам спаљивање на фашистичким ломачама отворено осуђивао. Морам да спалим и рукописе и вредну преписку с напредним личностима. Они би у овим данима значили још један позив на већ започети погром. Такву прилику непријатељима слободе не треба никада дати!

Гледам у пепео спаљених рукописа и књига… И одједном ме ошамућује присећање: „Меин Кампф” је остао код адвоката Лује Стахуљака. Осећам горчину чудног смеха коме не могу да се одупрем. И сазнање – ипак је остало сведочанство о мени у добрим рукама и с добрим доказом.

Размишљам. Извиру жива сећања о упорном настојању адвоката Стахуљака да баш од мене добије књигу о Хитлеру. Постаје ми све јасније у тој игри која, осећам, сада тек почиње. У свему томе адвокату је био потребан и посредник и сведок, да све буде правнички коректно. Он га је нашао у мом пријатељу јавном бележнику др Александру Вондрачеку, на чије сам добронамерно инсистирање („да људи сазнају истину о злочинцу Хитлеру”) и дао Стахуљаку књигу.

А сада, дубоко сам уверен, Стахуљак, Сивјановић, Ведриш, Покрајац, Ћуроковић, Габлер и њихов усташки табор, вероватно, кроје судбину Грубишном Пољу.

Њихов дугогодишњи подземни рад, мени и другима добро познат али премало сазнат, прешао је у јавност и јача у фашистичкој несмиљеној подршци. Дошло је њихово време.

Прошло је само пола месеца њихове власти и све је било разоткривено. Опијени лажном победом и још лажнијом слободом, они су згазили сва људска права. Њихов је однос према нама пун мржње која се не сакрива, а сусрет с њима увек је продубљеније сазнање да се иза смркнутих чела гнезде црне мисли и рађа зло и да је фашизам на свим паралелама и меридијанима и у свим срединама исти. Био сам изненађен, првих дана, свим тим наглим и неочекиваним променама, нарочито код неких људи, мојих лажних пријатеља. У мени је расло људско огорчење и прекаљивао се људски понос. Почео сам да се навикавам на сумњу у људе којима сам некад толико веровао. Није ме више узбуђивало ни то што су појединци изгубили основну смелост да се са мном сретну и што су у страху да не буду запажени директно затварали прозоре кад наиђем или ме “случајно” нису примећивали у пролазу. Постао сам зазоран човек у месту у коме су ме волели и ценили.

Све је ове суботе у мени усковитлано. Враћају се сећања. Размишљам. Сами смо: мој мали син и ја. Он спава, а ја очекујем повратак жене. Отишла је да нешто сазна, као да је наслућивала – жене то боље осећају и предосећају од нас мушкараца – да се нешто спрема. Одсечени смо од света. Од родитеља и родбине немамо никаквих вести. Пресечени су канали и са напредним људима. Они су вероватно оценили да је тако боље. Илегалност је постала још илегалнија. Само понеки сељак, пријатељ, прикупи смелост и наиђе да упита шта ће бити. Обојица се растанемо с још дубљом неизвесношћу. Живот у хитлеровском кавезу и усташком “рају” није намењен људима. Сан ових дана тешко долази. Разговарам са женом која се вратила без вести, али још утученија. Планирамо заробљени живот. Враћам се у разговору својој тези о три могућности: интернација, емиграција или ликвидација. Осећам да она то тешко прихвата. Жене су емотивније од нас, а мајке са малим дететом посебно. Иако су такви разговори били оловно тешки, ја сам их, ни сам не знајући зашто, често започињао, јер сам у њима прекаљивао своје ставове.

Одједном – снажно ударање па улазним вратима.

„Дошли су”, забринуто рече жена.

Пошао сам према вратима да упитам ко лупа. Жена ми је препречила пут: „Ја ћу отворити врата. Остани ту”.

Видео сам јој у очима досада невиђен немир, својствен само изузетним часовима опасности.

„Руке увис! Руке увис!”, заурлали су непознати људи које је предводио човек са завојем на глави (доцније сам сазнао да је то био загребачки усташа Бора Ротквић, студент, син загребачког професора Ротквића из Виноградске цесте) и уперили су револверске цеви према мени.

Први пут у животу подигао сам руке увис. Гледао сам у звериња лица и револверске цеви, осетивши сву тежину обеспособљености за борбу и сву горчину човекове усамљености у времену којим влада безакоње и нека исконска мржња.

Изгубио сам слободу. Нестала је у ноћи једне суботе коју, док сам жив, нећу заборавити.

Претресање стана било је пука формалност, али и сведочанство фашистичког терора. Уснуло дете су грубо пробудили и разбацали му постељицу.

Била им је, за даљи ноћни лов на људе, потребна батеријска светиљка која је била крај дечијег креветића.

„Ово ћу узети. Треба ми”, рекао је осорно један агент. „Могу да

вам платим”, покушао је да се прикаже као човек закона.

„Шта да му платиш? Носи! И то је купљено за опљачкане хрватске новце”, рекао је дрско и изазовно Боро Ротквић.

„Куд га водите? Кад ће се вратити? Ја остајем сама са дјететом без икакве заштите”, рекла је уплашена жена.

„Само на саслушање”, уследио је познати и увек исти одговор те злослутне ноћи у Грубишном Пољу.

Извели су ме из куће. Осећао сам да задуго, а можда и никад више, нећу видети жену и сина.

„Ако се макнеш, убит ћемо те”, рекли су ми кад су ме повели у ноћ, која је својом помрчином била њихов добар сарадник.

Стајао сам с уздигнутим рукама пред кућом, окружен усташком руљом која ликује. Био сам поверен на чување двојици агената.

„Дечки, добро иде! Само напријед”, бодри своје силнике усташа

Ротквић и још ми једном осветљава лице светиљком.

Из тамне ноћи одзвањали су сабласни кораци усташке рације. Само повремено ноћну тишину је прекидало ударање у врата. Изводили су редом одрасле мушкарце Србе.

Претпоставке севају као муње у мојој свести: Где ће нас стрељати? Куд ће нас одвести? Шта ће ме питати?

Средином пута одвели су нас у школу. Мени добро позната школска зграда била је опкољена са свих страна усташким стражарима, међу којима сам, с пушкама и кабаницама југословенске војске и обавезним усташким знаком, посебно намргођеног приметио и гостионичара, муслимана, некад толико доброг глумца људске срдачности.

У обешчашћеној школи

Сео сам у клупу учионице на првом спрату у којој сам радио сваки дан. Гледао сам запрепаштена лица доведених људи. На лицима им се дубоко усекао немир пун злослутне стрепње. Погледао сам у ормар у коме су били биолошки и минералошки узорци – радови мојих ученика, марљиве и добре деце којој сам у овој учионици усађивао толико људске племенитости у свест. Они су се овде припремали за племенитији и људскији живот. Ово је још јуче била њихова школа. А сада је то усташки затвор. Усташе су учионице претворили у мучионице људи с једном једином кривицом – што су рођени као Срби или су прихватили фашизму неприхватљиве идеје.

Људи непрестано пристижу. У ходницима се чују потмули одјеци војничких ципела. (То грубишнопољске усташе потврђују своју моћ поткованим потпетицама ципела, које су биле намењене да их носе ратници у борби против фашизма). Понекад допре кроз затворена врата и неки повик и потмули ударац.

„Туку људе у приземљу… Немојте излазити у нужник… И тамо туку”, дошаптава ми знанац иза леђа.

„Нема више ваше Југославије! Упамтите! Нема! Ово је слободна Хрватска! Тко нам што може кад нас штити велики Хитлер?! Све ћемо вас зрихтати. Нема више ваше Југославије! Пропала! Доста сте нас гњавили и пљачкали. Ви одвратни цигани”, држи нам политичку лекцију непознати агент с врата.

Наилази шеф крваве експедиције Бора Ротквић и с врата оцењује да ли има места за новопридошле затворенике: „Стисните их мало, онако како ви знате. Бит ће им топлије. Они би вас још горе да их нисмо предухитрили”.

Његови верни пратиоци смеју се по команди, а он цинично гледа људе у препуној учионици и тријумфује због успелог ноћног лова на људе.

Ноћ споро одмиче. Као да и она иде на руку овој ноћној усташкој рацији. Нико и не помишља на спавање. Преморени и преплашени, збуњени и растужени људи тону у злослутне мисли. Свако мисли о себи и својима, а мени се чини да се наше мисли стапају у једну заједничку мисао јер смо и ми, овде сједињени у злу, постали једно велико биће.

Понеки, смелији, измени реч, две. И опет се предају својим размишљањима. Рађа се један дан неизвесности и обесправљености. Неко полугласно пита: „Зар су у Грубишном Пољу помрли сви људи? Где су наши пријатељи? Где су они с којима смо били нераздвојни”?

Отварају се врата. Људи под ударцима кундака улазе у препуну учионицу. Људска солидарност у невољи проналази места за човека где би се тешко сместила игла. Збијамо се један уз другога, сједињујемо у злу. У мени буја сазнање да нисам сам и усамљен и да сам овако јачи и чвршћи.

„Доводе људе из села”, говорим сам себи и све више долазим до уверења да је у питању озбиљнија акција.

Свиће. Први дан без слободе. Школа је претворена у затвор. Учионице су постале мучионице. Усташе су обешчастиле школу. Да ли ће сад сванути у свести оних који су тако брзо изневерили своја људска опредељења и прихватили усташко зло као давно очекивану слободу?

Размишљам. Стално ми се намеће питање: Докле ће нас држати у школи? Шта намеравају с нама? Знају ли моји ученици у шта су претворене њихове учионице?

Осуђени без суђења

„Брзо напоље! Доста сте смрадили ову школу”, наредили су нам ујутро.

„Тко покуша било што, ми ћемо га устријелити као скота”, испраћа нас из школе усташа Ротквић.

„Србске свиње ће бити мирне, зар не? Имамо доста олова за вас. И бодежи су нам наоштрени”, придружује му се усташа-повратник, поручник Ивица Шарић.

Пошли смо у колони осуђеника без осуде, с пресудом која нам није била саопштена али сада већ добро позната, праћени загребачким полицајцима (који су експедиционим возом допутовали мучки у предвечерје у Грубишно Поље) и усташким присташама из Грубишног Поља.

Убацују нас у сточне вагоне уз погрде, псовке и претње. Све је добро припремљено и у духу Хитлерове „нове Европе”, а у складу с „усташким начелима”.

Набијени у вагоне, човек до човека, без воде и хране, без права на ишта друго осим на мирно слушање вређања и претњи, изложен систематском узнемиравању и понављању најодвратнијих националних увреда, уз обавезно понављање да за наше безвредне главе има доста поглавниковог олова и за наше вратове добро наоштрених усташких бодежа – ми све више постајемо свесни истине да смо изједначени у злу, да смо опредељеници фронта страдања, али и слободе и човечности и да је у нашем животу остала само једна, једина извесност – потпуна неизвесност.

Наше жене пред станицом полажу најплеменитији испит смелости. Мајке, сестре, жене и кћери увек су – у свим сударима добра и зла, истине и мрака, слободе и ропства, борбе и страдања – биле верни саборци и проверени браниоци својих синова, браће, супруга и очева. И жене Грубишног Поља, малобројне и рањених срца, с трагичним немиром у очима и злослутним мислима, остареле у једној ноћи тешких животних искушења и великог зла, нашле су снаге да се пробију до воза понижења, да поднесу презир и поругу, да ободре осуђенике без суђења, да затраже и од усташа исконско право на растанак с најдражима, мало верујући у његово остварење, али не одступајући од њега с неодољивом жељом да пруже на растанку, који слути зло, својим синовима, браћи, супрузима и очевима хране и воде и новца, тих вечних симбола човекове помоћи човеку у невољи и на растанку.

Усташа-повратник, поручник Ивица Шарић, сједињени симбол НДХ и насиља, цинично одбија храну и воду речима: „Ништа не брините. Све ће добити што им треба. Ништа им се неће зло догодити”.

Али, добронамерно прима новац, прави тобожњи попис, да обмане уцвељене жене, а примљеним, код неких можда и последњим новцем из куће, прослави успех своје акције.

У тој невољи и у тој недељи, која је за нас била све пре него празник и људски дан, непосредније смо потврђивали своје претпоставке о фашизму и изблиза почели да упознајемо усташки покрет, његово лице и наличје, о којима смо, нажалост, у нашој земљи раније тако мало знали да бисмо припремљеније дочекали и у првом се сусрету супротставили том злу.

Жене су одстрањене са железничке станице. Остали смо сами у сточним вагонима, окружени усташама и слутњама о томе шта ће нам донети ноћ која ће сменити овај мрачни дан.

Једина светла тачка у овом дану на грубишнопољској станици био је шеф станице који је својим држањем разоткрио, без икаквог прикривања и задњих мисли, велико и племенито људско разумевање према људима којима се ускраћују људска права.

Он је погледима разговарао с нама. И рекао нам је без иједне речи све шта човек човеку мора рећи кад и не сме било шта да каже.

У гладном и жедном дану држање овог човека, племенитог и смелог, иначе скромног и повученог, заменило нам је најплеменитијим људским вредностима и храну и воду. При одласку из Грубишног Поља уверили смо се да у њему има људи.

Напуштамо Грубишно Поље. Узнемиреност опет јача и потреса нашу свест. Сви осећамо, а понеки то и гласно саопштавају, да је овај одлазак с малим изгледима за повратак.

Спушта се ноћ. На једној станици смо се дуго задржавали. И поред свих настојања да откријемо која је то станица, нисмо успели. Наш воз понижења имао је посебан возни ред, а ми смо били путници без карте и без права на било какве информације. Усташе су обилазиле наше вагоне на тој станици. Нисмо могли докучити шта раде, али је њихов гласни смех потврђивао наше претпоставке да се забављају на наш рачун.

Тајну њихове забаве сазнали смо у Бјеловару. Кад смо стигли на бјеловарску станицу, око нашег воза се окупљала, вероватно намерно позвана, светина.

„Српска стока! Ха, ха ха! Драгоцјен товар”, читали су написе на нашим вагонима и коментирали их на свој начин.

„Хеј, ви, унутра, пошто продајете месо? Шта је јефтиније – глава или срце? Репове не продајете, јер их немате. Ви сте мало племенитија стока без репова. Ха, ха, ха!”

Такав нам је дочек приредила усташка руља у Бјеловару.

У Бјеловару смо још дубље сазнали да идемо у сусрет веома тешким данима.

Брза вожња кроз ноћ неизвесности изазивала је уверење да се усташким моћницима жури да нас што пре пребаце на непознато одредиште и да нас што више удаље од нашег краја.

Преморени људи тону у сан. Све нас је мање будних. Разговарамо тихо. У разговору се помиње и бежање. Испитујемо могућности. Врата су несавладива препрека, јер немамо чиме да их развалимо. Прозори су са решеткама. Подови добро заковани. А ми – голоруки. Програмери нашег хапшења су све предвидели да добију заслужено признање за ревносно извршен задатак.

Дочек на загребачком колодвору

Иза поноћи наш воз је ушао у загребачки колодвор. Врата на вагонима су по команди отворена.

„Излази, брзо, стоко! Тко буде оклијевао, заборавит ће дисати”, претио је усташа-повратник који нас је дочекао.

„Долијале су четничке птичице, мајку им влашку, али ће осјетити моћ усташке бојнице! Брже, брже, брже”, наставља усташа.

А ми, заслепљени светлошћу и збуњени сазнањем да смо у Загребу и да нас дочекују као четнике, искачемо, падамо, посрћемо под ударцима и формирамо колону на перону окружени са свих страна полицајцима, усташама и Мачековим заштитницима.

Сви нас гледају с мржњом. Понижавају. Ударају. Прете. Са свих страна навире руља проблематичних жена.

Хистерично подврискују, замахују кишобранима, вешто ударају и залећу се потпетицама према слабинама.

Усташе, полицајци и заштитници подстичу их и обезбеђују им прилаз људима који доживљавају дивљање хистеричне руље спуштених руку, изненађујуће смирено, као да су припремани за трпљење и свесни шта би значио и најмањи отпор.

Хитлерови војници, ослонац свега овога, незаинтересовано пролазе. Неки бедник им недоученим немачким језиком покушава објаснити да смо четници. Појављује се и понеки хитлеровски официр у достојанственом миру окупатора. Полицајци, усташе и заштитници их снисходљиво, како и доликује издајницима, прописно поздрављају.

Обруч руље се стеже око наше колоне. Неки старији људи падају под ударцима.

У ковитлацу ужаса очекујемо почетак другог дана у оковима усташког безвлашћа.

„Вудрите! Вудрите! То су четники! Наши су их дећки уловили у шуми”, харангира један агент који нас је допратио из Грубишног Поља.

(Накнадно сам сазнао да је „Хрватски народ” поводом нашег хапшења донео вест исте садржине. Дакле, агент је био упућен у све тајне и смелости усташке промичбе, али и у срж усташке државне политике). А наша жигосана колона повија се под ударцима, трпи без отпора, немоћна према премоћној руљи чије поступке легализују наоружани „чувари новог реда и поретка”.

„Ускачи коме је живот драг”, пада полицајчева команда и ми, снажнији од самих себе, ускачемо у спремљене камионе који нас кроз празне улице окупираног Загреба, тужног и изобличеног, одвозе у Велесајам.

Била је то дуга и стравична мржња на кратком путу према још већој неизвесности и злосутности.

Шпалир ужаса

У Велесајму нас дочекују нова искушења.

„Искачи, брзо, брзо, брзо и без буке”, преузима команду један усташа. Широм отворена врата павиљона у коме сам некад посматрао изложене аутомобиле (и не сањајући ову ноћ ужаса) у овој језивој ноћи личе раљама немани.

Кундацима и пендрецима равнају наше редове. Људи једва у себи затомљују јауке од силних болова, а сви бисмо најрадије, гласније него што човек може, крикнули и викнули у ову ноћ безакоња:

„Докле ћете? Шта смо вам учинили? Зашто проглашавате лаж истином? Ми нисмо четници”!

Улазимо један по један у павиљон. Претресају нас и празне нам џепове.

Мени су у џепу пронашли кључић школског ормара у коме су били спремљени ученички радови (једино што сам имао у својим џеповима).

„Шта је то? Зашто си то сакрио”, пита ме стражар претећи.

„Кључић од школског ормара”, одговарам резигниран на све.

„Неће ти више никад требати”, завитла усташа кључић у ноћ, па ме из све снаге удари кундаком у леђа уз повик: „Трчи”!

Утрчао сам у ужас, као и сви пре и после мене. С једне и друге стране, поређани у шпалир ужаса, дочекују нас усташки инквизитори с неотесаним држалицама лопата и будака (заосталих иза неке распршене војне јединице) и несмиљено ударају по глави, рукама, леђима, слабинама, ногама, рукама, по целом телу.

Људи падају. По њима пљуште још јачи ударци уз најпогрдније повике, језиве сведоке да смо ушли у добро организован усташки пакао. Наилазе нови. Ужас се понавља. Павиљон се пуни тешко повређеним људима. Осећа се мирис људске крви, који још више изазива крволочне усташе. Из дубине изнемоглих тела отргне се понеки јаук. Усташе откривају кривца и суде му одмах поновљеним, још јачим ударцима. Лежимо као снопље неке језиве њиве смрти. Немоћни. Пребијени. У грчу болова и сазнању да се повећава број подљуди и нељуди и да је ово само почетак наших страдања.

Неки од болова и изгубљене крви падају у несвест. Крвожедни чувари новог поретка их брзо откривају и буде кундацима.

„Штааа? Спавате? Није ово хотел! Нема за четнике ни сна ни милости”, издире се задригли усташки „частник” и наређује: „Пали моторе и свјетла”!

У четири угла великог павиљона војници пале камионске моторе и фарове. Бука мотора и јака светла пробудила би мртваца.

„Имамо ми лијека за вас. Не помаже четничка лукавост. Јача је усташка мудрост. Не дамо вам ни сна ни слободе, влашки скотови, нека вам сад помогне краљ”, урла усташа и ликује због укљученог мучења моторима и фаровима, а не зна (и боље да не зна) да овде леже људи напредних идеја, увек блиски и сједињени с напредним Хрватима.

Свањива. Преморени смо. Неколико тешко контузованих стараца падају у агонију. Долази лекар. Расправља с усташама и, види се, негодује. Одлази с изразима незадовољства. Опет се враћа. Прегледа онесвешћене људе који једва дају од себе знакове живота. Позива усташке „частнике”. Повлаче се према излазу. Опет живо расправљају. Одлазе напоље. И после краћег времена на носилима износе онесвешћене из хале ужаса.

Долази комисија. Обилази око хале. Један официр (чини ми се да сам га видео у франковачким студентским демонстрацијама док сам био студент у Загребу) прилази мени, подозриво ме гледа и пита шта сам по занимању.

„Наставник грађанске школе”, одговарам кратко и са жељом да што пре оде даље.

„Диван наставник који се бори у шуми”, наставља официр.

„Лишен сам слободе, као и сви остали овде, у свом стану претпрошле ноћи”, не желим да прећутим истину.

„Коме да вјерујем? Нашима или вашима? Зна се коме ћу ја вјеровати”.

У халу уносе бели хлеб. Почињу да нам га деле. Одједном, из средине хале, зачуше се гласни јауци.

„Стријељаће нас. Дају нам бијели крух”, каже ми тихо мој пријатељ.

„Можда. И то они раде”, говорим му на ухо, а мене сада стално узнемирује мисао како да се јавим родитељима моје супруге и на који начин, ако нас заиста буду стрељали (није ми се овако умирало, имао сам 29 година и толико неостварених животних жеља!) да оставимо неку вест о томе. Све су нам одузели чиме бисмо могли оставити поруку.

И у таквим суморним размишљањима једна светла тачка човечности. Дозволили су нама да изиђемо, под стражарском пратњом, у санитарни чвор у дворишту Велесајма. Пратио ме је старији стражар, просед и добродушног изгледа. Чим смо изишли из хале, започео је разговор са мном.

„Имате ли кога у Загребу? Чуо сам шта сте по занимању”.

„Немам никога. Моји су у Славонији”, намерно сам избегао прави одговор, плашећи се да не направим жениним родитељима и родбини било какву непријатност у овом мутном времену.

„Баш никога? Ни пријатеља? Реците ако имате. Нисам ја од оних који туку. Мене је стид што су урадили од вас. Ја сам радник и мислим друкчије. Али, познато вам је вријеме у коме сад живимо. Ја ћу вам помоћи да се јавите ако имате коме”.

Размишљао сам краће време и одговорио: „Ја немам никога, али има моја жена, она је Хрватица. Насмешио ми се. Извадио нотес и благо упитао: „Гдје станују”?

Дао сам му адресу. Веровао сам му.

Вратили смо се у халу. Он је отишао. После краћег времена (родитељи моје жене становали су близу, у тадашњем Дежелићевом прилазу) вратио ми се с поруком да их је о свему обавестио.

Остао је у хали. Доносио нам је воду. Разговарао је с нама и смиривао нас. Спречио је неколико насилника који су покушали да нас опет малтретирају.

Био је то радник Јосип Мароф који није изгубио човечност кад је човечност била посебна смелост.

Путовање у неизвесност

Посебни воз са сточним вагонима, као симбол нашег положаја, повезао нас је из Велесајма исти дан (понедељак) поподне на путовање у неизвесност. Испратио нас је и радник Јосип Мароф коме су силом навукли стражарску униформу и који је после побегао на рад у Немачку испред усташког терора.

Претучени људи остали су у болници, а ми смо, ослобођени страха од непосредног стрељања (био је дан и у возовима се, колико смо знали, не врши стрељање), али још увек у недоумици зашто су нам дали бели хлеб, опет размишљали о својој даљој судбини, делећи се, као и увек у сличним ситуацијама, на оптимисте и песимисте. Оптимисти су били уверени да нас отпремају на присилни рад (или у неки концентрациони логор), а песимисти су и даље испољавали отворену сумњу у нашу дужу животну стазу.

Нажалост, они су били више у праву него ми оптимисти…

Кроз пукотине вагона, који су били трошнији од оних у којима смо допремљени из Грубишног Поља, открили смо смер нашег путовања, што је код неких опет изазвало тешке слутње. Успели смо да из воза избацимо писане поруке да смо прошли овом пругом. Ко зна да ли их је ико нашао? Написали смо их нађеном оловком у Велесајму и откривеним комадићима папира док смо улазили у воз.

„Возе нас у Мађарску да нас поубијају у Јанка Пусти”, чуло се мишљење на овом путовању у неизвесност.

Кад смо се искрцали у напуштеној творници „Даница” у Копривници знали смо где смо, али смо и даље остали у тешкој неизвесности. Сваког од нас притискивало је тјескобно питање: Шта ће бити с нама?

Дочек у „Даници” био је посебно програмиран за нас интелектуалце. Сви смо били проглашени за официре и само ми смо добили батине. Били смо први логораши у овом логору.

И у „Даници” је настављена пракса батињања и вређања, али с неким новим обележјима. Била је то, углавном, генерална проба за будући рад у логору и прекаљивање у окрутности младих усташких стражара, углавном заврбованих из Копривнице и околних подравских села.

Био сам више него изненађен како су ти млади људи извежбани у мучењу људи и колико их је дубоко прожела мржња према нама Србима. Стално ме је мучила мисао да ли су их посебно дресирали, јер се никако нисам могао помирити с претпоставком да то „долази само од себе” и да тренутне ситуације могу до те границе да разоре личности и удаље их од основних вредности живота. На то питање нисам могао да добијем поуздан одговор за време мог боравка у логору „Даници”.

Најокрутнији међу младим стражарима био је Копривничанин „Брицо” који је приређивао права садистичка ноћна иживљавања, нарочито над интелектуалцима и посебно над професором Марином, катихетом у копривничкој гимназији.

У „Даницу” су навраћали и усташки „дужностници” из околних села, типично покварени људи, који су свој политички „углед” потврђивали мучењем и злостављањем немоћних логораша.

Изоловани у напуштеној фабрици, која се претварала у фабрику усташког терора, мучени глађу (на шест људи један хљеб у промеру од 10 сантиметара и пола војничке порције провреле воде с понеким залуталим зрном гершла, граха или траговима кромпира или гриса), изложени сталном батињању и ноћним буђењима, која су увек доносила нова искушења и патње, чекали смо на даље промене на горе.

И оне су дошле. Наилазиле су нове колоне логораша. Низала су се нова сведочанства о усташком терору. Почели смо да бројимо стотине и застали смо с бројањем у половини четврте хиљаде. Постали смо мали град логораша и велико мучилиште људи без икаквих права. Било нас је из Славоније, Срема, Подравине, Загорја, Лике, Баније, Србије, Босне и Херцеговине. Цела мала Југославија сједињена у злу.

Логор “Даница”

За Први мај су нам усташки стражари и њихови гости опет поделили батине. Овом приликом с новом идеолошком паролом (она о четништву је застарела): „Мајку вам комунистичку, све вас треба потаманити”. У логор долазе нови људи. Све чешће и са све страшнијим вестима. Група депортованих Бјеловарчана – комуниста с браћом Бакићима на челу – доноси нам вест о покољу у Гудовцу крај Бјеловара.

Међу првим порукама које смо добили од наших из Грубишног Поља била је порука: „Боље је да сте у логору него да сте код куће”. Знали смо шта то значи и какву слободу изграђују и намењују усташе људима кад се њиховој слободи претпоставља живот без слободе у концентрационом логору.

Почињемо да „радимо”.

„Шта мислите? Да ће вас поглавник хранити без рада? Нема тога у његовој (?!?) држави. Ми ћемо вас научити да радите и да макар мало отплатите оно што сте опљачкали у Хрватској”, саопштио нам је у строју важну вест и промену у нашем животу логорник Немец, виновник многих наших тешких дана у логору (поливање наших руку врелом храном кад смо примали „храну”, наговарање усташких стражара да насрћу на логорашке жене пред вратима, честа буђења, мучење људи пред стројем) и добро школован стручњак за обезвређивање људског достојанства и слободе.

Расподелили су нас у празне магацине чији су подови били прекривени неупотребљивим врећама за вештачко гнојиво.

„Све ћете ове вреће добро истрести и сложити. Под ћете очистити да се сија. Ако не буде све у реду, језицима ћете прати под”, наредио је стражар и повукао се на улазна врата испред магацина да сачува плућа од отровне прашине.

Усковитлала се отровна прашина. Нагриза нам плућа. Кашљали смо и избацивали крваву пљувачку. Истресали смо вреће и уређивали неуредне магацине.

„Не кашљите! Не пљујте по поду, јер ће вам пљувачка бити ручак”, дере се усташа.

Учествујемо у изграђивању Хитлеровог и поглавниковог новог поретка, гладни и обезвређени, гутајући отров и подносећи ничим заслужена понижења.

„Посматрам људе у чија се лица неизбрисивим трагом урезује мржња према усташама.

„То су вам донијела србска господа”, покушава стражар да харангира сељаке на нас интелектуалце. ”Они су вас својом србском политиком довели овамо”, додаје.

И кад се увери да је солидарност у невољи и приврженост истини и слободи јача од његових хтења и намера, он љутито наставља: „Сви сте ви Стаљинова копилад, неће вам он помоћи”.

Очистили смо магацине и надисали се отровне прашине за цео живот. Плевимо траву по напуштеном терену фабрике. Преносимо неупотребљиве отпатке опека с једног места на друго по Хитлеровом моделу мучења људи „празним радом”.

Муче нас монотоним делатностима и траже поводе за нова мучења. Злогласни Брицо постаје у том тражењу моторизовани јаничар: залеће се мотоциклом на групе логораша и тако иживљава своју усташку власт.

А људи, достојанствени и неизазовни, мирни као да нису жива бића, стоички подносе све ударце, и по телу и по достојанству, као да су цео живот учили школу отпора и пасивне борбе.

Били су то за мене, у овим тешким данима живота, најлепши примери људског поноса и неограничене вере у ЧОВЕКА и његову несавладивост. Прави бисери људског слободољубља и правдољубља. Такав став људи израстао је овде у логору у велику победу над усташама. Збили су се редови људског достојанства. Није се нашао ниједан изрод. Нико на никога није пружио прст да заштити себе и стекне недостојну привилегију потказивача. Заборавиле су се све раније несугласице. Били смо једно: људи–логораши.

Узалуд је убачени жбир Марас њушкао по логору и започињао на сваком месту провокативне разговоре о усташама. За њега су душе логораша биле неосвојиви бедем људског достојанства. Нису помогли ни убачени криминалци из загребачког затвора да разбију овај спонтано створени бедем људске солидарности. Почашћени смо и првом логорском инспекцијом из Загреба. Ишли су, пуни намештеног достојанства и самоуверености у своју моћ, од зграде до зграде. Обећавали су људскији поступак и боље услове живота. Згражали су се над неким појавама.

Резигнирани на све, захтевамо само једно: истрагу против нас и

пресуде ако се докаже наша кривица.

Помињу се драстични примери насртаја на људско достојанство. Прикупили смо смелости, излажући се великој опасности, да укажемо и на Брицине вожње мотоциклом кроз групе логораша.

Отишли су с уверавањима да ће све бити „савјесно провјерено”, саветујући нам да будемо стрпљиви и да верујемо у законитост нове (?) државе (?).

А увече су, као одговор на све и потврда да смо ипак у држави безвлашћа, настављена права садистичка дивљања с Брицом на челу. Дубоко у ноћ чули су се потмули ударци кундацима по људском телу, болно стењање, незадрживи крикови и јауци.

Осетили смо на својој кожи „савјесну провјеру” и „законитост нове државе”.

Сутрадан смо у логору доживели најпотреснији тренутак. Брицина инквизиторска група изгурала је из „министарства” (тако смо звали зграду у којој су били изоловани интелектуалци, одабрани за прву ликвидацију на Видовдан, која је због диверзије на личкој прузи одгођена само за два дана – група је из логора одведена 30. јуна и ликвидирана у Јадовну) претученог професора Марина, катихету копривничке гимназије. Извели су га под кишом удараца на травњак. Избезумљени и сломљени човек пао је под силним ударцима. Брицо га је оборио и узјашио. Професор Марин је немоћно спустио главу на травњак. Подизали су га поново ударцима кундака у слабине.

„Паси траву”, крикнуо је сав зајапурен у мржњи Брицо.

И човек је, у тешкој психичкој депресији и без физичке снаге да се било чему одупре (он је био логораш над којим је злогласни Брицо вршио најтежу тортуру сваке ноћи), паћенички загризао траву и онесвестио се.

С групом логораша из Сремске Митровице доведени су бивши југословенски министар просвете Ћирић и познати адвокат Митрашиновић. Од брата новинара Шкргића сазнао сам о погромима у Срему. У „министарство” је – као што смо слутили дајући овој згради име – дошао и један прави министар. Недуго иза довођења министра Ћирића у логор имали смо прилику да упознамо правог Газду у НДХ.

Једног преподнева пред главним улазом у логор стао је немачки војни аутомобил. Енергични мајор у пратњи четворице војника извршио је по кратком поступку смену стражара на улазним вратима. Ушао је у логор пун себе и своје моћи. Усташе су у часу погубили главе и сваку присебност.

„Wo ist Minister Ciric”, питао је мајор збуњене усташе.

Кад смо му објаснили где се налази министар Ћирић, мајор је пред „министарство” упутио два војника, а с једним војником је кренуо према управној згради логора. Сав логор се претворио у ухо и око.

После краћег времена министар Ћирић је у разговору с немачким мајором напустио логор „Даницу”. Сви логораши (а вероватно и усташе у логору) сазнали су ко је прави Газда у Независној (?) Држави (?) Хрватској.

Добили смо нови радни задатак: затрпавамо тенковске ровове у непосредној близини града Копривнице.

С лопатама на рамену, у пратњи усташких стражара, пролазимо копривничким улицама и певамо. Биле су то песме обичне, али пуне пркоса и нашег одушка. Није нам било до песме, али смо певали јер нам је то био једини могући вид борбе.

Посматрају нас пролазници, чудно и преплашено. Неки застају. Нико нас не вређа.

Примећујемо и забринуте људе с тракама на рукавима: црвене траке с натписом Срби и жуте траке са Соломоновом звездом. Неки међу њима упозоравају нас да не певамо. Ми и даље певамо. Најсмелији међу жигосанима је један лепи младић на бициклу. Он прати нашу колону и бодри нас својим пркосним држањем. Његови погледи, још неослобођени дечије наивности и отворености, уверавају нас да је сазнао истину о онима који су га обележили црвеном траком.

Наш знак је логорашка лопата, исконска ознака коју силници желе да обезвреде тешким радом.

Црвене и жуте траке и наше лопате – тековине су новог поретка у Европи.

Затрпавамо тенковске ровове. Прија нам рад иако смо гладни. Не осећамо мору логора. У даљини се зелени шума. У њој, с овим крвавим пролећем, израста и бунт наше земље против фашизма. Добијамо о томе вести у логор. Долазак Бјеловарчана отворио је канале. У логору се већ осећа дух комуниста. Дошли су, поред браће Бакића, познати комунисти из Пакраца Мићо Подунавац и Јовица Марковић, а из Загреба Маријан Крајачић, капетан из шпанског рата, Мирко Буковац, Маца Гржетић и други.

Стахуљакова посета

У логор су почеле да стижу прве посете. Мајке, жене, сестре и кћери биле су опет на испиту смелости. С неизмерном тугом, беспомоћно и у злослутним мислима, али с храброшћу вредном дивљења чекале су сатима пред затвореним излазом, малтретиране и понижаване. У наручју понеке је и мало дете. Доносе храну и одела у сазнању да је то логорашима најпотребније и да их то једино може одржати у њиховом толико неизвесношћу обележеном животу. У њиховом племенитом срцу није остало места за сумњу да ће најбоље ствари из пакета узети усташе. Можда су и знале, али су се надале да ће ипак нешто стићи и до њихових очева, браће, синова, мужева.

Сусрет с логорашима је дозвољаван из даљине и под строгом усташком присмотром. Уз пакете смо, редовно, враћајући се у бараке, добијали од усташа и по који ударац да не заборавимо да смо под њиховом апсолутном влашћу.

Једно јутро растужио ме је сусрет с аутомобилом као с драгим живим бићем. Препознао сам у логорском кругу ауто мог пријатеља др Александра Вондрачека, јавног бележника из Грубишног Поља.

Пришао сам аутомобилу да се уверим да није посреди логорско привиђање (не баш тако ретка појава да се у новопридошлој колони логораша „виде” знаци и рођаци којих нема).

Уверио сам се додиром аутомобила да није привиђање. „И тебе су дотерали у логор”, рекао сам сам себи, још једном дотакао руком добро познати аутомобил и забринуо се за свог пријатеља.

Стижу нам и прве дописнице. Шест редака текста. Све су исте као и ми логораши. У свима је написано да су код куће добро и да не бринемо. А ми их читамо друкчије. Знамо да није добро. Једино што у њима тражимо истинито – то је рукопис наших драгих, потврда да су још живи.

Сазнајем да је ухапшен и мој брат Перо. Са свих страна навиру вести. Дознајемо детаљније шта се догађа у Грубишном Пољу. Пуно разлога за још већ забринутост.

И у таквим тешким часовима једног јутра појављује се у логору, окружен својим усташким истомишљеницима и – за сваки случај – заштићен стражарима, нико други већ адвокат и усташки функционер Лујо Стахуљак.

„Дошао јс Стахуљак”, брзо се пронела вест логором.

„Можда ће нам помоћи”, гласно размишљају наивни.

„Можда ће нам и одмоћи”, додају реални.

„Треба му прићи и нешто рећи”, пада одлука.

Сусрет му, очито, није пријатан. Избегава поглед око у око. Заборавио је данас и на свој типични адвокатски смешак. Пробијам се до њега речима: „То је наш Грубишнопољац”.

Прилазим му и говорим мерећи сваку реч, јер знам да свака главе вреди.

„Увјерени смо да ћете као правник помоћи да се наше питање ријеши по закону. Учините то. То с правом очекујемо од вас”.

„Да… Видјет ћемо… Али, ја ту не могу, вјерујте, готово ништа”, говори и не гледајући ме. Одлази без поздрава са својим истомишљеницима усташама.

Ми остајемо са својим уверењима да Стахуљак није дошао у логор с добрим намерама.

Дајем знак једном провереном логорашу Грубишнопољцу да их неприметно прати. Кад се вратио са логорског задатка, пренео нам је оно што је чуо из Стахуљакових уста: „Праве се сада као овце, а то су вукови и треба их као вукове…”.

Неостварено стрељање

Дознајемо од новопридошлих логораша да је у Хрватској пакао. Стижу нам вести о масовним убијањима, али и вести о припремању устанка на широј основи. То нам улива нове снаге.

Хитлер је започео рат против СССР–а. Посматрали смо транспорте немачких трупа према истоку док смо радили на затрпавању ровова. После избијања рата са СССР–ом не идемо на рад. У логору су пооштрене мере будности. Усташе се боје логорашких лопата и крампова. Закључали су их у магацин који изузетно добро чувају.

Прве вести о наглим продорима на тло СССР–а дубоко нас погађају тим пре што смо раније сазнали за Тимошенкову наредбу Црвеноармејцима.

Усташе ликују и настоје да разноврсним провокацијама открију комунисте и њихове симпатизере: „Гдје вам је Стаљин? Тражи топло скровиште у Сибиру. Неће умаћи Хитлеру. Готово је и са њим и са вама. Сецовали сте на криву карту”, деле нам политичке лекције најокорелији усташки стражари и показују ратне извештаје у новинама.

Осећам, ипак, да се усташе нечега силно боје. Режим у логору постаје све строжији. Све чешће организују узбуне за стражу.

Једне ноћи, неколико дана по избијању рата на истоку, изводе нас пред зграду логора. Везују нас по двојицу жицама.

Логорник Немец узбуђен обилази везане логораше и шапатом издаје наређења својим стражарима.

Мој пар је стасит и снажан младић. „Ово се може раскинути”, шапће ми и десном, невезаном руком већ одвезује добро стегнуту жицу. „Буди опрезан”, саветујем му. „Ноћ је наш савезник. Бјежаћемо заједно. Познам добро овај крај”, још узбуђеније шапуће младић.

„Ако се и један макне, све ћемо вас покосити стројницом”, прети логорник Немец.

И само што је изрекао претњу, у граду је нестало струје. Логор је потонуо у мраку.

„Не мичи се”, деру се усташе и пале батеријске светиљке.

„У бараке”, наређује логорник Немец и гунђа сам себи, „Баш нам се неда”.

Избегли смо, захваљујући квару у електричној централи, одвођење на стрељање. Усташе су имале план, то смо сазнали доцније, да свој крвави план оправдају тобожњом побуном логораша.

Сутрадан су нас постројили у збор. Логорник Немец је обилазио логораше и уносио им се у преплашена лица.

На индустријском колосеку били су постројени Босанци. Одјекнуо је пуцањ. Немец је у строју убио једног логораша.

„Вријеђао је нашег поглавника”, гласно су објаснили стражари у пролазу.

Био је то наговештај најгорега…

Блистави лик књижевника Мишкине

Човечност и смелост никада не напуштају људе. То смо осетили у најдепресивнијим данима у логору „Даница”. Вест о логору и мучењима у њему брзо се раширила. Стигла је и до племенитог човека и познатог сељачког писца Мишкине који се тешко мирио са чињеницом да у његовој Подравини постоји логор ужаса.

Мишкину сам упознао као студент у Загребу. Оставио је на мене изванредан утисак. Посебно су ми импоновали његови ставови о друштвеним питањима и односима између Хрвата и Срба.

Кад сам га видио на улици у Копривници како посматра нашу колону са лопатама и како негодује и оком и лицем и душом добио сам још једну потврду да мрак фашизма није угасио сва људска светла.

Пратио нас је до изласка из града. Приметио ме је. Поздравио ме је знаковима одобравања и огорчења због свега овога што се збива. Пролазио је после тога сваки дан крај логорског зида. Знали смо кад ће се појавити на рубу шуме. Увек је бирао време да нам приђе кад су на стражи били стражари, његови знанци с којима се могло изићи на крај.

Доносио нам је јабуке и говорио: „Да могу, донел би све јабуке из Хрватске и целога света. Ово је највећа срамота у повијести. Али, не клоните духом. Главе горе, браћо Срби и сви остали добри људи у том проклетом логору. Није ово Хрватска. Не раде то прави и честити Хрвати. То су изроди, то су плаћеници, то су издајице, то су Јуде. Наш народ вели мудро: ’Поплава сметје доноси’. Будите храбри. Проћи ће поплава. Нестат ће сметје. Опет ће бити пуно сунца на нашим драгим праговима. Будите храбри побједа ће бити наша”!

Долазио је и бодрио нас сељак, човек, пријатељ и брат, сељачки књижевник Мишкина. Остао је доследан себи и својим идејама. Нестао је физички, као логораш, у крвавој поплави фашизма. Остао је као светао лик човечности и драгоцен путоказ нашег заједничког братског живљења.

Растанак

Тридесетог јуна сам се растао са већином Грубишнопољаца. Издвојили су их и убацили у посебан воз смрти. Ја сам остао у „Даници” у групи логораша с мешовитим браком.

Преселили су ме из „министарства” у шталу. Било нас је 14 у посебном изолату логора. У нашој групи је и чика Миле Малешевић, старац сед као овца, ведра духа, челичне борбености (за њега се с правом могло рећи да је „челик слабији од јуначког срца”) и непоколебљив у својим радничким и социјалистичким уверењима. Никада није поклекнуо. Био је увек усправан и стално запослен. Скупљао је по логору жице и лимове. И стално нешто израђивао, понављајући своју омиљену тезу: „Ко? Хитлер да добије рат? Никада! Пашће његов поредак као трула јабука”!

„Одвели су их на стратиште. Какав рад у Њемачкој?! Хитлер нема хране ни за своје људе. Усташка лаж и подвала! Ја сам им поправљао пећ и чуо сам разговор двојице усташа. Рекли су: ’Одвели су их у Госпић. Тамо су их повезали у ланце и провели градом. Тукли су их. Одвели су их и више их нема. Тако ће и друге’. То је Револуција, упамтите добро, Револуција. Она гута жртве… Наша ће бити побједа”, рекао ми је чика Миле Малешевић. У његовим увек живим очима засјала је посебном снагом борбена мржња, својствена прекаљеним борцима–радницима.

Тако сам сазнао, с тугом у срцу, за крај људи с којима сам делио зло и гајио наду у логору „Даници”.

Сазнање о Јадовну

Логор је прилично испражњен. Доводе још само комунисте и обавезно криминалце с одређеним задатком да шпијунирају.

„Цинк”, чује се упозорење кад наиђе неки криминалац или убачени агент прерушен у логораша.

Шпански борац Маријан Крајачић и истакнути члан Комунистичке партије Мирко Буковац покушали су, добро припремљено, бекство. Имали су и пропуснице.

Кад су били један километар изван логора, на домак слободи и Устанку који је већ пламсао и у Хрватској, открили су их криминалци с осматрачнице једне зграде на спрат. Ухватили су их усташки стражари брзо изведеном акцијом заокруживања. Затворили су их у „Кулу” (водоторањ), која је била познато логорско мучилиште.

Тукли су их несмиљено и на смену цео дан и целу ноћ. Изнуђивали су мучењем признање, али га нису добили. Нисмо склопили ока с оком. Кула је била близу наше штале. Преживљавали смо најстрашније тренутке.

Сутрадан ми је лекар у логору (емигрант, пољски Јеврејин), кога сам упознао преко Ремигија Бубња из Загреба, рекао да у медицинској литератури није прочитао о тежим примерима телесних повреда од оних које су задобили Крајачић и Буковац.

Стража је око „Куле” удвојена. Ноћ је дуга као и наша логорашка неизвесност. Будан сам и не спавам. Узнемирен сам као никада раније.

Ослушкујем разговор двојице усташа–стражара, наслоњених уз саму ограду која одваја шталу од осталих зграда у логору. Њима се придружује и стражар с главног улаза.

„Јожа, враг га дал, ово не бу добро. Комунисти су храбри. Оне су пребили, а они ниш неће да признају”.

„Ни мени се ово ниш не свиђа… Дечки, кај ће то бити? Јеси ли чул да су оне, које су влаком одвезли, све хитили у јаму крај Госпића… Не бу добро, дечки, враг ме је овде допелал…”.

У мени се срушио свет свих надања. Сумња која је подгризала мој мир неповратно је ове ноћи однела све наде. Преда мном су њихови ликови још увек живи. Изговарам њихова имена. Навиру сећања о сусретима с њима и заједничком страдању у Загребу и логору „Даница”.

Те ноћи, најтужније у мом животу, сазнао сам до краја како човек постаје Сачовек.

Др Тихомир Т. Продановић рођен је 1911. у селу Кричкама, Славонија. Основну петогодишњу школу завршио је у родном мјесту.

Грађанску и учитељску петогодишњу школу похађао је у Пакрацу, Бањалуци и Београду. Ђачки војни рок служио је у Билећи и Осијеку. Вишу педагошку школу и Педагошку групу предмета, група наука, студирао је на Филозофском факултету Загребачког свеучилишта, гдје је и докторирао 1954. године. Као професор дидактике и методике биран је за вршиоца дужности управника Одељења и шефа Катедре за педагошке науке Филозофског факултета у Београду. За свој педагошко-научни рад примио је многа признања, награде, дипломе и орден рада с црвеном заставом. Свој мукотрпни, пожртвовни и, изнад свега, племенити живот, у поодмаклој трећој доби окончао је трагично.

< Колоне смртника иду према Велебиту                             Садржај                            Крвав почетак прогона у Србију >

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 07. фебруара 2011. године.