Тихомир Станић: Да смо се озбиљније бавили Јасеновцем, не би било Сребренице

Повод за разговор са Тихомиром Станићем, који је у позоришту, на филму и телевизији од почетка 1980-их одиграо преко стотину улога, бавио се продукцијом филмова, а своје знање сада настоји пренети студентима на Академији уметности у Београду, била је минитурнеја његове представе „Светлост која живот значи“, која је почетком фебруара одиграна у Загребу, Карловцу и Ријеци. За разлику од бројних својих колега, Станић није био у Хрватској први пут након рата: већ 12 година долази овамо, уз остало и на божићни пријем СНВ-а, па овде има пуно пријатеља, колега и поштовалаца свога обимног дела, међу којима је и потпредседник СКД-а Просвјета Синиша Таталовић који је, поред СНВ-а, заслужан за ово гостовање.

Може ли се у Србији, али и региону, живети од глуме?

Може се живети на начин на који живи остатак народа. Глумци увек деле судбину свог народа, поготово кад народ постане осиромашен због естрадне експонираности и ексхибиција политичара. Кад човек ради, може да се живи, а све се компензује тиме шта радимо посао који волимо, па и кад није реч о глуми. Због лоших искустава и дугова више се не бавим продукцијом, али сам и даље промотор Цептерових производа, предајем на Академији и играм неколико главних улога у серијама. У таквој сам психофизичкој кондицији да ми то не представља обавезу него задовољство.

ГОВОРИМО ИСТИМ ЈЕЗИКОМ

Да ли је садашња филмска и позоришна продукција у Србији у узлазном или силазном тренду и колико на то утиче стање у држави?

Ја сам се борио против компромиса, настојао одржати личне критерије и не потпадати под цензуру, али човек с годинама боље разуме људе који праве компромисе. Постоје периоди кад немамо квалитетне филмове јер њихови аутори калкулишу и праве оне политички коректне: знају шта би се од филмског (ко)продукцијског програма допало „народу“ или „структурама“, па ради личне користи улазе у конфекцијску производњу. Кад нетко настоји изаћи из те осредњости, а копродукције то омогућују, може да доживи свашта. Пре четири године био сам продуцент филма „Топ је био врео“ Слободана Скерлића по истоименом роману Владимира Кецмановића. Филм скоро да није имао публику и нико није хтео да га прикаже осим на отварању ФЕСТ-а. Срби су рекли да је антисрпски, Бошњаци да је четнички, но лани је ипак приказан на РТ РС-у. Мислим да ће политика све мање утицати на филмове и културу и да ће доћи време кад ће политичари у региону бити занимљиви само једни другима и забављати само једни друге. Народ и култура ће наћи своје забаве. То показују и наша деца која се дотичу глобалних проблема и светских тема. Ја сам звезда ТВ серије, али моја деца не гледају оно од чега живим: гледају неке друге и боље продукције, јер знају језике на којима се приказују. Тако да сам у том смислу оптимиста.

Између власти Хрватске и Србије је доста нерешених питања. Колико се то осећа међу обичним грађанима и међу уметницима и у којој мери културна размена може помоћи у релаксацији тих односа?

Кад сам снимао филмове у БиХ и Републици Српској, у случају неких напетости питао сам локалне људе каква је ситуација: казали су да је за оне који гледају дневник јако напета, а за оне који га не гледају потпуно нормална. Политика региона је јефтина естрада: све те изјаве које кобајаги служе томе да се затегну или олабаве односи… ту гарнитуру власти доживљавам као пајаце. Мислим да одржавање тензија у региону и неодговорне изјаве неодговорних људи служе само скретању пажње са битних тема. У часу кад политике неће имати моћ да нас зауставе, кад будемо слободни да сарађујемо на разне начине и кад будемо хтели да то радимо – а ми уметници смо слободни – кад се привредницима, спортистима или било којој друштвеној делатности остави да сама уређује своје односе, онда ће све да буде у реду. Кад ме питате о културној размени, истина је да размењујемо представе, филмове, изложбе, итд., али немамо праве податке о тој размени, не знамо шта гледају наша деца на интернету. Интернет је учинио да нема подела, али и без њега је овај простор недељив – јер сви говоримо истим језиком.

Колико развоју међудржавних односа могу припомоћи националне мањине, хрватска у Србији и српска у Хрватској?

Оног часа кад се у матичним земљама буде уважавало и ослушкивало шта мисле и хоће националне мањине и кад ће се уважавати потребе сопственог народа који живи као мањина у суседној земљи, уместо да се њиме манипулише из свог центра натурајући му моделе културног и политичког живота, онда ће све да буде у реду. Кад се националне мањине изборе и придобију матицу да подржи њихову иницијативу, биће у реду.

С обзиром на то да сте детињство провели у Шешковцима и Козарској Дубици, шта за вас значи Јасеновац, односно страдање народа тога краја у Другом светском рату?

Моја породица је у том рату отишла на Грмеч а не на Козару, па нисмо страдали у погрому, али сам одрастао у Босанској, сада Козарској Дубици у којој је страдало 54 одсто становника, па су све приче из мог детињства везане уз Јасеновац. Пре 12 година сам веровао да би филм на ту тему био лековит и због те сам се идеје упустио у филмску продукцију и продуцирао четири-пет другачијих наслова да стекнем референце, изучим занат и одаберем људе са којима ћу моћи да снимим такав филм. Упознао сам Дану Будисављевић која је снимала филм о Диани Будисављевић, жени која је спасила хиљаде и хиљаде деце, и веровао сам да би филм о томе заинтересовао јавност за ту причу, али – осим декларативно, пред изборе – нигде нисам добио подршку за то, сем што ми је град Инсбрук, одакле је Диана родом, помогао у снимању неких кадрова. Зато сам пре две године одустао од свог пројекта и одиграо улогу Марка Видаковића у филму Дане Будисављевић „Акција Д.Б.“. Но ових дана појавили су се продуценти заинтересовани за мој сценарио, па се чини да ћу се након деценије и по вратити тој теми. Радни наслов мог филма је „Ми смо из Јасеновца“ и то је прича о деци логорашима у којој једна од јунакиња тражи брата којег је изгубила 1942. Друга јунакиња десет година после рата, у којем је усвојена од једне загребачке обитељи, открива свој стварни идентитет те неколико деценија после проналази своју биолошку породицу. На мени, као и на људима који би радили тај филм, лежи велика одговорност, јер разни људи очекују различите ствари. Знам да моји земљаци неће бити задовољни ако на снимању не побијем 700.000 статиста и тако „докажем“ ту бројку убијених у Јасеновцу. Зато ће мој приступ бити потрага за добрим у паклу: да видим колико је могуће остати човек у трагичним околностима и како племенити људи нађу начин да сачувају човечност.

БАЊАЛУКА СЕ ЗАТВОРИЛА

Шта бисте издвојили од својих улога и сценаристичких и продуцентских остварења и са киме сте волели да сарађујете?

Некако сам склон томе да наглашавам оно шта ме тек чека; волео бих да моја улога у серији о Иви Андрићу, коју припремам са екипом сценариста, буде боља од свега шта сам до сада урадио. У позоришту остају варљива сећања, ми глумци не можемо да будемо објективни према ономе шта смо направили – тек се у неким случајним сусретима са људима који су вас видели пре двадесет или тридесет година и који памте неке од ваших улога издвоји ово или оно. Оно шта бих ја сам издвојио можда би било издвојено само у овом интервјуу и нигде више. Дуго нисам радио на филму и ТВ-у, јер сам био јако везан уз позориште и мислим да је тамо најзначајнији редитељ Дејан Мијач. Он ми је био професор и нисам са њим много радио, али све шта знам научио сам од њега пре четрдесет година. Радио сам и са професором Златком Свибеном, а издвојио бих и Душана Ковачевића и Саву Мрмка, који је режирао бројне драме и серије, због серије „Крај династије Обреновић“.

Својевремено сте били уметнички директор Народног позоришта Републике Српске у Бањалуци: колико се тај град може етаблирати као један од регионалних центара културе, не само као полигон за снимање филмова?

Мислио сам да може, али се тамо понашају као провинција српске културе и политике. Одвео сам онамо Петра Краља и Светлану Бојковић да играју са младим људима и да их оспособе за велики репертоар, јер тамо постоји и школа и академија. Но десило се да су се затворили, не само за регион него и према Србији. Како је Бањалука географски близу свим великим градовима у региону, могла би са Театар фестом да буде још један регионални центар, али као да нико нема храбрости то покушати.

По мишљењу многих, улога Дабе у „Непријатељу“ једно је од ваших најбољих, ако не и најбоље филмско остварење: како уопште оцењујете филмове на тему ратова 1990-их?

Осим Дабе, играо сам и у „Турнеји“, филму који није вреднован на прави начин, али не бих о томе. Мислим да филмова о поменутим ратовима треба да буде више. Много је боље да само снимамо филмове о ратовима, иако многи тврде да треба да дигнемо руке од тога: боље да се о трауматичним темама и о ономе шта нас жуља и боли изразимо у форми филма, позоришта и друге уметности него да стално ратујемо. У тим филмовима има и мртвих и разарања, али то је ипак кобајаги. Да смо се раније озбиљније бавили Јасеновцем, верујем да не би било ни Сребренице ни других места злочина из ратова 1990-их. Дај боже да што више филмова снимимо на ту тему, да дамо што мање повода нашим потомцима да снимају филмове о неким будућим ратовима.

Бисте ли нам као предавач на београдској Академији уметности могли казати шта конзументи филмова, представа, ТВ драма и серија могу очекивати од будућих генерација?

На сва питања пријатеља о томе какви су млади ове генерације одговарао сам да није то у питању, да је питање какав сам ја професор. Немамо ни права ни могућности да младе оцењујемо, они су у сфери која је нама неразумљива, јер ће живети у будућности о којој тако мало знамо. Ми знамо прошлост и оптерећени смо њоме у сваком погледу, а о будућности знамо неупоредиво мање од њих: они је осећају. Грешимо кад покушавамо да их оценимо, успоримо и ограничимо. Они знају пут, а на нама је да им се на том путу нађемо да се за нас придрже ако затребају.

Аутор: Ненад Јовановић

(Портал Новости)

Извор: Вести Онлине

Везане вијести:

Тихомир Станић: Нисмо зрели за филм о Јасеновцу | Јадовно …

Јасеновац Србе не занима?! Тика Станић: Одустао сам од филма, јер нико не да паре за снимање!

СТAНИЋ :Већ 9 година снимам филм о Јасеновцу, а нико ни …