Тихо убијање у миру

Није мртав онај који је умро, мртав је онај који је заборављен. Ако је крив наш непријатељ што нас је у рату убијао, криви смо макар подједнако и ми који убијамо у миру, тихо и неприметно. А убијамо тако што заборављамо, тако што се не сећамо, тако што не помињемо, не обележавамо, не говоримо о томе, не читамо, не пишемо… ни у приближној мери колико би требали. Јасно је зашто је наш непријатељ то радио, зашто је убијао тело, тада, у рату. Али зашто ми данас, у миру, убијамо душу, убијамо сећање и помен на наше жртве? Ако ми њих заборавимо, нека и Бог нас заборави. Колико се ми будемо њих сећали, нека се толико и Бог нас сети.

Једна од организација која вредно и предано негује помен и сећање на наша страдања у 20. веку, са акцентом на Други светски рат и НДХ (сходно броју жртава) јесте удружење „Јадовно 1941.“ из Бања Луке  ( https://jadovno.com/ ) . Основано је 2009. године а махом сачињено од потомака жртава усташког систематског геноцида над Србима. У низу акција најбитније је свакако обележавање стратишта и јама у систему логора Госпић – Јадовно – Паг, првом тог типа у НДХ, пре злослутних Јасеновца, Јастребарског и осталих по непочинству чувених „сабирних центара“ .

О Јадовну, које је „прогутало“ око 40.000 у првих неколико месеци Независне Државе Хрватске, дуго се није знало ништа. Потом се почело говоркати да је ту била нека јама Јадовно и да су ту неки Срби убијени. Упорним и истрајним залагањем чланова удружења данас је истина о десетинама јама на Јадовну и десетинама хиљада њихових „житеља“ (Срба и Јевреја) који и даље чекају на ископавање и достојно сахрањивање.

Своје деловање су овековечили филмом „Крст над Јамом“ , премијерно приказаном недавно у Бања Луци, а први пут у Србији у понедељак, 21.5.2018., у установи културе „Влада Дивљан“ на Палилули. Премијери филма (и пратећој изложби слика са путовања по стратиштима Лике) у Србији је и аутор овог текста присуствовао и био више него потресен и „расањен“ оним што је видео у истом, што га је и подстакло на писање овог текста и ширење даље речи о овом пројекту и удружењу, као примеру деловања и узору свима нама на неки начин. Институције у РС и Србији су помогле овај пројекат и ово удружење генерално, много пута до сада (али недовољно) , мада би све то било узалудно без ентузијазма и истрајности самих припадника удружења, руководилаца и чланова.

Најбољи пример тога јесте постепено „пробијање“ речи Јадовно све више и више на тој невидљивој али свакако присутној српској листи страдања у 20. веку, где нажалост, заузима веома битно место. Јадовно је било, на неки начин, Јасеновац пре Јасеновца. Након неколико месеци активног рада, логор је укинут италијанском реокупацијом тих подручја што је за српски живаљ тамо и тад био спас.

Парадокс над парадоксима, кад су за локално становништво широм НДХ често Италијани (понекад и Немци) били „боља“ и „блажа“ опција од – Хрвата и муслимана („хрватског цвијећа“) . Нови рат на тим просторима је на неко време одгодио причу о тим жртава и решавању питања њиховог пресељења и достојног сахрањивања. Рекло би се, да ни дан-данас нису погодни ови проблеми за расправу и јавни дискурс, јер су превише „озбиљни“ за неозбиљност и пролазност дневне политике и одржавање лицемерне политике „добросуседских односа“ (често заснованих на нашу штету) .

Ипак, о овим темама се све више пише, чита и говори, што је свакако охрабрујућа околност, али се ту и на томе не сме стати, напротив, потребно је веће и озбиљније деловање, на државном нивоу нарочито. Само ако будемо чували успомену на своју прошлост, на наше жртве, хероје и страдалнике, имаћемо заметак за светлу будућност и бољи живот наших потомака и наследника. Без тога – неће бити ни нас ни тих наследника.

Аутор: Никола Јовић

Извор: НАЦИОНАЛИСТ.РС