Тихи прегаоци чувају оно што је систем често заборављао

Разговор са Ђорђем Бојанићем, главним уредником портала Српска историја

Више од једне деценије портал srpskaistorija.com представља једно од ретких места на интернету где се систематски негују српска историјска свест, култура сећања, православна духовност и теме које велики медији често заобилазе и институционални историчари. Иза тог деценијског прегалаштва стоји Ђорђе Бојанић, професор историје, колумниста, публициста и документариста из Ниша, човек који свој рад доживљава као духовну и националну обавезу.

Господине Бојанићу, шта Вас је подстакло да покренете портал „Српска историја“?

– Сајт је настао из потребе да се сачува српско историјско памћење од заборава и наметнутог прећуткивања. Многе теме из наше прошлости деценијама су биле гурнуте у страну, а многе жртве и страдања српског народа остајали су без гласа у јавности. Желео сам да направим место где ће се сабирати историјске чињенице, сведочанства, фотографије, документа и приче које не смеју бити заборављене.

Суштина је да српску историјску свест данас више чувају појединци него систем. Ипак, морам да кажем да је стање данас ипак боље него пре десет или петнаест година. Народ се полако враћа својим коренима, Светосављу и историјском памћењу, иако је процес духовног и националног растакања трајао деценијама. Тај баласт, који се таложио од 1878. па је темељен 1918, а посебно после 1945. године када је цементиран, то се и данас се осећа у нашем друштву… јаке поделе без Светосавског пута и заједништва… и лаког одрицања од себе, то ћемо разумети ако сагледамо бивше Српске земље… и Србе који су тамо живели, и који су створили нове нације, језик и цркве… државе.

Портал годинама опстаје без финансијске подршке и зараде. Колико је тешко истрајати?

– Искрено, средства за финансирање сајта никад нисам тражио од државе, града, општина нити аплицирао за финансирање. Није лако, али када човек нешто ради из уверења и љубави према свом народу, онда новац није главни покретач. Сајт се од почетка заснива на добровољном раду и није под политичким, финансијским или идеолошким утицајем. Али, увек се нађу родољуби који помогну и покрију део трошкова… и на томе им велико хвала.

Много је непроспаваних ноћи, одрицања и личне жртве. Често човек улаже сопствена средства, време и енергију, а да заузврат нема никакву материјалну корист. Али, када видите да текстови допиру до народа, да млади почињу да се интересују за историју, да људи шаљу породична сведочанства и захваљују што је нешто сачувано од заборава – онда схватите да труд није узалудан. То је деценијски рад на дневном нивоу… верујте, није лако.

Често истичете значај „тихих прегалаца“. Ко су ти људи?

– То су људи који без велике медијске пажње чувају националну свест. Истраживачи, професори, свештеници, публицисти, документаристи, родољубива удружења, мали портали и појединци који годинама сакупљају архивску грађу, старе фотографије, сведочанства и историјске податке.

Многи од њих то раде без икакве зараде и институционалне подршке. Неки жртвују породични мир, слободно време и сопствена средства, јер осећају моралну и националну дужност. Управо ти људи данас носе тежак терет очувања историјског памћења српског народа.

У озбиљним државама такав рад био би део националне стратегије културе и образовања. Код нас је, нажалост, често препуштен ентузијазму појединаца.

Колико је Светосавље важно у очувању српског идентитета?

– Светосавље је темељ српског духовног и националног бића. Без Светог Саве тешко можемо разумети српску историју, културу и трајање. Светосавље није мржња према другоме, већ љубав према своме, уз поштовање других.

Када народ изгуби духовни ослонац, лако постаје плен туђих тумачења историје и сопственог самозаборава и самопорицања. Зато је важно да се вратимо својим коренима, породичним вредностима, православној духовности, заједништву и култури сећања.

Поред текстова, бавите се и документарним филмовима?

– Да. Документарни филмови су веома важни јер данашње време тражи визуелни приступ. Трудим се да кроз документарне садржаје приближим историју обичном човеку, посебно младима. Велики број тих филмова налази се и на Јутјубу и доступан је свима који желе да нешто науче о српској прошлости… али, за то су већ потребна средства и техника, па кад уграбим прилику увек је и искористим да забележим и одрадим неки документарац, наравно све је то скромно али и суштински.

Историја не сме остати затворена само у књигама и научним круговима. Она мора доћи до народа.

Какву поруку бисте упутили младим генерацијама?

– Да читају, истражују и не стиде се свог идентитета. Да поштују своје претке, своју веру и своју историју. Ниједан народ не може опстати ако изгуби памћење.

Не треба да живимо у мржњи или прошлости, али морамо знати ко смо. Само народ који познаје своје корене може сигурно корачати у будућност.

И зато су данас тихи прегаоци, који чувају српско историјско наслеђе, истински борци националне свести и духовне обнове народа.

---

Извор: НИШКЕ ВЕСТИ