Темељ државе или узрок подела

„Политика” данас поклања читаоцима додатак о Видовданском уставу усвојеном пре 95 година, 28. јуна 1921, којим је Краљевина СХС дефинисана као уставна, парламентарна и наследна монархија и, уз то, јединствена држава, без аутономија и унутрашњих граница

Уставотворна скупштина Краљевине Срба Хрвата и Словенаца сазвана указом од 7. септембра 1920. године за 20. децембар у престоном граду Београду на 62 редовном састанку 28. јуна 1921 године, на Видовдан донела је Устав Краљевине који гласи: Члан I: Држава Срба Хрвата и Словенаца је уставна, парламентарна и наследна монархија. Службени је назив државе Краљевина Срба Хрвата и Словенаца.

Ово, поред осталог, пише у Видовданском уставу, првом и најважнијем законодавном акту Краљевине СХС, који је проглашен пре 95 година. Одмах је изазивао различита спорења и недоумице које су остале до данас. По једнима, био је израз демократских и интегративних тежњи, у складу с напредним идејама тога времена, уједно и озваничење свега постигнутог у Великом рату. По другима, био је последица српских заблуда, наивне вере у заједничку државу и жеље краља Александра да приграби што већу власт. Трећи (нарочито поједини историчари из бивших југословенских република) сматрају да је Видовдански устав резултат „великосрпске политике”, намере да се српска хегемонија натура другим народима у заједничкој држави.

На различита тумачења утиче и чињеница да је Видовдански устав усвојен 28. јуна 1921, а Краљевство СХС проглашено 01. децембра 1918, две и по године раније. Историчарка Мира Радојевић, професорка на Филозофском факултету у Београду, истиче три разлога што се на Устав толико чекало:

– Први је спољнополитички, јер је требало потписати мировне споразуме с учесницама Првог светског рата, нарочито суседним државама, међу којима је већина била на супротној страни. Краљевина СХС с тим земљама није имала регулисане границе. Краљевина Србија с једнима била у рату (Аустрија, Мађарска, Бугарска), а с другима су постојали  територијални спорови (Италија, Румунија). Други разлог био је унутрашњи, везан за велика разарања и чињеницу да су поједини крајеви били на ивици глади. Ратна штета коју је претрпела Србија, износила је према француским проценама између седам и десет милијарди златних франака. Трећи разлог тицао се форме будућег уређења. Око тога су постојала велика спорења између присталица централистичког и федералистичког уређења – истиче професорка Радојевић.

Централистичко (унитаристичко) уређење заговарале су углавном велике српске странке, пре свих Народна радикална (НРС) и Југословенска демократска странка (ЈДС). Странке из делова бивше Аустроугарске монархије, залагале су се или за аутономистичко (Словенска људска странка и Југословенска муслиманска организација) или за федералистичко уређење. Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС), имала је концепт који је био ближи конфедерализму.

Све то утицало је да избори за 419 посланика Уставотворне скупштине буду одржани тек 28. новембра 1920. Највише гласова добиле су ЈДС (92 мандат) и НРС (91 мандат), потом Комунистичка партија Југославије (КПЈ) – 59 мандата и ХРСС (58). Бирачко право имало је око 2,5 милиона људи, а искористило га је више од 1,6 милиона (64,95%).

– Право гласа имали су мушкарци старији од 18, а право да буду изабрани мушкарци старији од 25 година. Право гласа нису имале жене, војници, официри и подофицири, а према Нацрту закона из бирачког тела искључени су припадници немачке, мађарске, италијанске, румунске и јеврејске националности. Државни чиновници могли су да гласају, али не и да буду бирани за народне посланике. Такође, да би неко гласао морао је бити пријављен на адреси боравка најмање шест месеци. Ипак, пре избора учињени су и неки демократски помаци, па је тако значајно био снижен „имовински цензус”. Све заједно, омогућило је знатно већем броју људи да гласа. На пример, године 1910. у Аустроугарској је право гласа имало око 200.000, а 1921, у Краљевини СХС, више од 600.000 Хрвата. Иначе, због великог процента неписмених гласало се куглицама – објашњава историчарка Мира Радојевић.

Уставотворна скупштина почела је редовно да ради 23. децембра 1920. и до усвајања Устава имала 68 прилично бурних заседања. Видовдански устав изгласан је после доста „натезања“, простом а не двотрећинском већином, како је предвиђала 1917. године усвојена Крфска декларација, будући да је 35 посланика гласало против, а чак 158 посланика апстинирало. Најважнија је била апстиненција ХРСС, која је од почетка бојкотовала рад Скупштине, па се о Уставу није ни изјашњавала. Добрим делом захваљујући политичкој вештини Николе Пашића, превладао је централистичко-унитаристички концепт, мада у форми називаној „компромисним националним унитаризмом“. Држава је устројена без унутрашњих граница и националних аутономија, али су направљени и неки компромиси који су омогућили истицање националних посебности. Пре свега, то се огледало у имену државе – Краљевина Срба Хрвата и Словенаца (уместо Краљевина Југославија), застави, грбу и химни, који су садржавали симболе три народа, као и у имену језика (српско-хрватско-словеначки).

На задржавању националних симбола инсистирале су и неке српске странке, пре свих Радикална, како би се, између осталог, истакао значај Србије за стварање заједничке државе и да се у називу државе не би изгубило српско име.

Према Видовданском уставу највећа овлашћења и моћ припадали су краљу, који је уз Народну скупштину имао право законодавне иницијативе и проглашавао законе. Сазивао је и распуштао Народну скупштину и именовао мандатара (председника владе), који није морао бити из скупштинске већине. Краљ је био врховни заповедник војске, проглашавао је рат и закључивао мир, те представљао земљу у иностранству (водио спољну политику). У краљево име доношене су судске пресуде, а њему се није могло судити. Због свега тога, присталице републиканског уређења, али и многи чланови опозиције, говорили да је Видовдански устав био кројен по мери тадашњег регента Александра. Други су истицали да у Европи тога времена није био једини монарх са сличним овлашћењима.

– Устав је признавао равноправност признатих вероисповести, као и демократска права примерена тадашњем времену. Од 124 члана Устава, 23 односило на социјално-економска питања. То није била само последица жеље да се амортизује револуционарни утицај КПЈ, како се често схвата, већ и чињенице да су многим посланицима, нарочито из редова демократа, биле блиске идеје социјалне правде и пуне демократизације друштва, те и да су искрено настојали да се разорена земља што пре опорави – напомиње Мира Радојевић.

Упркос жељама његових твораца, Видовдански устав није успео да реши проблеме и супротности које су од настанка југословенске краљевине подривали њене темеље. На крају, укинуо га је сам краљ Александар, прогласивши 6. јануара 1929. личну владавину („Шестојануарска диктатура”). Ипак, то не значи да је краљ био „кривац” за већину државних проблема, као и да Устав није имао добрих и за оно време напредних идеја, тим пре што се ослањао на демократску праксу Краљевине Србије.

– Својевремено је Милан Грол рекао и да Видовдански устав није био толико рђав у својој замисли колико је било рђаво искуство у његовој примени. Он је био одраз тадашњих политичких односа и уверења, али и заблуда људи тога времена. Шта год ми данас о томе мислили, треба напоменути да су се браниоци државног централизма, на којима је био заснован, заиста плашили да би инсистирање на националним или покрајинским аутономијама донело огромне тешкоће у разграничењу и озваничило „туђинске поделе” из прошлости. Међу творцима Устава било је и људи који су веровали да је осигурање пуне демократизације друштва представљало виши степен заштите од инсистирања на верским или националним посебностима – закључује проф. Мира Радојевић.

Аутор: Јован Гајић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Прва заједничка држава Јужних Словена проглашена прије 97 …

Видовдан као српска судбина

Други део фељтона: Надмашио и цара Душана | Јадовно 1941.