Тату мајстор Аушвица – и његова тајна љубав

Више од 50 година, Лале Соколов је чувао тајну о послу у нацистичком логору смрти.

Лале Соколов је више од 50 година живео са тајном – насталом у ужасима ратом захваћене Европе, на месту одигравања најгорег нечовештва према другом човеку.

Та тајна није обелодањена све док није био у осамдесетим, на хиљаде километара од поменутог места.

Лале је био тату мајстор Аушвица.

Проживевши живот у предграђу Мелбурна, рођен у јеврејској породици као Лудвиг „Лале“ Ајсенберг у Словачкој 1916. године, одлучио је да коначно исприча своју причу.

„Овај човек, тату мајстор у најозлоглашенијем концентрационом логору, чувао је своју тајну у погрешном уверењу да је имао шта да крије“, каже Хедер Морис, која је провела три године снимајући Лалетову причу пре него што је умро 2006. године.

Она је сада написала књигу – Тату мајсторАушвица – засновану на томе како је тетовирао серијске бројеве на рукама оних у логору који нису слати у гасне коморе.

„Ужаси преживљавања готово три године у концентрационом логору испунили су га страхом и паранојом за читав живот“, каже она.

„Требало ми је три године да распетљам ту причу. Морала сам да стекнем његово поверење и прошло је много времена пре него што је био спреман да се упусти у дубоко преиспитивање себе, које су делови ове приче од њега захтевали.“

Плашио се да ће га људи доживети као нацистичког сарадника. Чување ове тајне, или „терета кривице“ како ју је он описивао, заштитило би његову породицу, мислио је.

Тек кад је умрла његова супруга Гита могао је да се „растерети“, обелоданивши причу не само о преживљавању, већ и о страсној љубави.

У априлу 1942. године, са 26 година, Лале је одведен у Аушвиц, највећи нацистички логор смрти.

Кад су нацисти ушли у његово родно место, Лале се сам понудио као јак, способан младић у нади да ће то спречити раздвајање остатка његове породице. За разлику од његових браће и сестара, он је био незапослен и неожењен.

У то време, није знао за ужасе који су се дешавали у логору на окупираном југозападу Пољске.

Кад је стигао, нацисти су заменили његово име бројем: 32407.

Затвореник број 32407 добио је радно задужење као и многи други, да подиже нове стамбене блокове како се логор ширио.

Проводио је сате и сате радећи на крововима, склањајући се с пута СС чуварима и њиховим непредвидивим наравима.

Али убрзо након што је стигао у Аушвиц, Лале је оболео од тифуса.

Неговао га је човек који му је дао идентификациону тетоважу, француски академик по имену Пепан.

Пепан је узео Лалета под своје и задужио га да ради као његов помоћник. Научио га је не само занату, већ и како да држи главу погнуту и језик за зубима.

А онда је једног дана Пепан само нестао, послат негде другде. Лале никад неће сазнати шта се с њим десило.

Делом због његових језичких вештина – знао је словачки, немачки, руски, француски, мађарски и мало пољски – Лале је проглашен за главног тату мајстора логора смрти.

Добио је торбу пуну опреме за тетовирање и документ на ком је писало: Политисцхе Абтеилунг.

Лале је сада радио за политичко крило СС-а. Један официр добио је задатак да га надгледа, што му је пружило некакав привид заштите.

Као тату мајстор, Лале је живео корак даље од смрти од осталих затвореника.

Јео је у административној згради. Добијао је додатна следовања. Спавао је сам у соби. Кад би завршио с послом или кад више није било затвореника за тетовирање, добио би слободно време.

„Никад, али баш никад, себе није доживљавао као колаборационисту“, каже Морис.

Његова забринутост била је легитимна после рата – многи су затворенике који су радили за СС-овце у логорима доживљавали као саучеснике у њиховој бруталности.

„Радио је што је радио да би преживео. Рекао је да му није нуђен овај или онај посао“, казала је Морис.

„Рекао је да сте морали да прихватите оно што вам понуде. Прихватили бисте и били захвални, зато што је то значило да сте у прилици да се пробудите наредног јутра.“

Упркос његовима привилегијама, и даље је постојала могућност да се не пробуди наредног јутра.

„Јозеф Менгеле поготово је био честа појава, јер је бирао ‘пацијенте’ међу придошлицама, шаљући их код Лалета“, написала је Морис.

„Често би се, док је звиждукао оперетску нумеру, пришљамчио Лалету и гласно га застрашивао: ‘Једног дана, узећу тебе – једног дана.”

У наредне две године, Лале је тетовирао на стотине хиљада затвореника, уз асистенцију помоћника.

Ове присилне тетоваже, кривудави бројеви који су се истицали на бледим подлактицама, постале су најпрепознатљивији симбол Холокауста и његовог најсмртоноснијег логора.

Тетовирани су били само затвореници у Аушвицу, и његовим под-логорима, Биркенау и Моновиц.

Ова пракса започела је у јесен 1941. и до пролећа 1943. године тетовирани су сви затвореници.

Испрва је коришћен метални печат да би се читав број утиснуо у кожу. У рану је потом утрљавано мастило.

Кад се испоставило да је овај метод неефикасан, СС је увео уређај с двоструком иглом.

То је алатка коју је Лале користио док је радио као тату мајстор.

Кад су затвореници стигли у Аушвиц, бирани су или за принудни рад или за погубљење на лицу места.

Главе су им бријане, лични предмети одузимани.

Одећу би им заменили ритама, а потом их постројили да их обележи тату мајстор.

Једини изузеци приликом овог обележавања били су „преваспитани“ затвореници немачког порекла и они који су слати директно у гасне коморе.

Био је то последњи клин у бруталном процесу „регистрације“, каже доктор Пјотр Сеткијевиц, шеф истраживачког одељења у Меморијалном центру и музеју Аушвиц-Биркеану.

„Била је то једна у низу понижавајућих и дехуманизујућих ствари које би вам се десиле по доласку у логор.“

„Прво им је било болно, а онда би схватали да су у том тренутку изгубили имена. Од тог тренутка надаље, затвореници нису званично користили сопствена имена. Морали су да користе бројеве.“

Затвореница 34902

У јулу 1942. године Лале добија још једно парче папира. Пред њим се налази пет цифара: 3 4 9 0 2.

Тетовирање мушкараца је једно, али док држи танку руку младе девојке, он је ужаснут.

Још није званично постављен за тату мајстора. Пепен га саветује да ради онако како му је речено. Ако не уради, осудиће самог себе на смрт.

Има нечега у тој девојци и њеним блиставим очима.

Годинама касније, Лале ће Морисовој рећи како је у том тренутку, док је тетовирао број на њену руку, она истетовирала свој број на његовом срцу.

Сазнао је да је се зове Гита – налазила се у женском логору Биркенау.

Уз помоћ личног СС чувара, кријумчарио би писма до ње. Писма су била увод у тајне састанке испред њеног блока.

Покушао је да се стара о њој, дотурајући јој своја додатна следовања, чак је преместивши на боље радно место. Трудио се да јој улије наду.

„Гита је била подозрива, веома подозрива“, каже Морис.

„Она у томе није видела будућност. Он је одувек, дубоко у себи, знао да ће преживети. Није знао како, али све се своди на свест о томе да сте тип човека који успева да преживи. Он је био тај човек, због среће, због тога што се нашао на правом месту у право време и зато што је успео да приграби прилике које је видео.“

Знајући да је један од срећковића, Лале је у својству тату мајстора покушао да помогне што већем броју затвореника.

Храна је била валута у Аушвицу, а он је искористио привилегована следовања да прехрани неке од бивших цимера из блока, Гитине пријатеље и ромске породице које су стигле касније.

Почео је да тргује накитом и новцем – које је добијао од других затвореника – са мештанима који су радили крај логора да би дошао до више хране и следовања за оне којима су били најпотребнији.

Нацисти су 1945. године почели да одводе затворенике из логора смрти пре него што су стигли Руси. Гита је била једна од жена одабраних да напусте Аушвиц.

Жена у коју се заљубио је нестала. Лале је знао само како се зове – Гита Фурманова – али не и одакле је.

Лале је на крају такође напустио логор и пробио се до родног места Кромпахи у Чехословачкој.

Путовање је платио накитом који је успео да украде од нациста. Његова сестра Голди је преживела рат, тако да је кућа из његовог детињства и даље припадала његовој породици.

Једино му је преостало да открије шта се догодило са Гитом. Је ли смео да се нада да ће је икада поново пронаћи?

Упутио са запрежним колима до Братиславе, места у ком су се окупљали преживели који су се вратили кући у Чехословачку. Лале је недељама чекао на железничкој станици, све док га шеф станице није посаветовао да боље оде до Црвеног крста.

На путу до тамо једна млада жена је истрчала на улицу испред његовог коња. Било је то познато лице. Пар блиставих очију.

Гита је пронашла њега.

Пар се венчао у октобру 1945. године и променио презиме у Соколов да би се боље уклопио у Чехословачку под совјетском контролом. Лале је отворио текстилну радњу која је неко време добро радила.

Али они су сакупљали и слали новац из земље као подршку покрету за израелску државу.

Кад је влада то открила, Лале је затворен а његова радња национализована.

Док је био на викенд допусту, он и Гита успели су да побегну из Чехословачке.

Прво су отишли у Беч, потом у Париз и, коначно, у покушају да побегну што даље од Европе, отпловили за Сиднеј. Током путовања, упознали су пар из Мелбурна који их је наговорио да започну нови живот тамо.

Лале је поново покренуо посао са текстилом, а Гита је почела да дизајнира хаљине. Године 1961. добили су сина Гарија.

Лале и Гита су остатак живота проживели у Мелбурну.

Гита је Европу посетила неколико пута пре смрти 2003. године. Лале се, с друге стране, никад није вратио.

Само су блиски пријатељи брачног пара знали за њихову причу.

„Упознала сам неколико његових пријатеља који су били нестрпљиви да ми кажу: ‘Знате ли да су се он и Гита упознали у Аушвицу? Ко се још заљубљује у концентрационом логору?'“, каже Морис.

Чак ни Гари није до краја знао какве су ужасе његови родитељи преживели све до много година касније.

Шта више, потпуна истина изашла је на видело тек после Гитине смрти, кад је у причу ушла Хедер Морис.

Ископавање приче

„Нисам нашла идеју – идеја је пронашла мене“, каже Морис.

Гари је тражио некога ко би испричао причу његовог оца и нашао Хедер Морис преко заједничких пријатеља.

Морис није Јеврејка и то је разлог, каже она, зашто је Лале – који је тада имао 87 година – одлучио да њој исприча своју причу.

„Одмах сам га испитала око тога“, каже Морис. „Њему је било битно да немам никаквих предрасуда. Желео је некога ко је можда помало наиван и ко би саслушао његову причу и прихватио је онако како је он исприча.“

„За њега је суштина била у тим очима осамнаестогодишње девојке“, каже Морис.

Наредне три године, Морис би долазила код Лалета неколико пута недељно. Већина онога чега се он сећао, поклапало се с њеним сопственим истраживањем.

Поред Лалетове и Гитине љубавне приче, Тату мајстор Аушвица, књига коју је Морис написала, на видело износи непознате делове историје Холокауста. Ту је био кључан процес потврђивања анегдота које је Морис сакупила од Лалета.

Испрва је роман требало да буде написан као сценарио. Као последица тога, Филм Викторија, филмско тело аустралијске владе, пристало је да финансира међународно истраживање пројекта.

„Имали смо истраживаче ван земље, професионалне истраживаче који су проучавали и проналазили документе – открили су неке невиђене документе који су потврдили његову причу“, каже Морис.

Ти документи довели су до открића да су Лалетови родитељи убијени у Аушвицу месец дана пре него што је он стигао тамо.

Лале је умро 2006. године, пре него што је сазнао шта се десило с његовим родитељима.

Што се тиче других докумената, пронађен је један са Лалетовим именом и бројем на списку с другим затвореницима.

„На врху документа стоји Политисцхе Абт – Ауфнхмерсхреибер, Прамиенаусзахлунг вом 26.7.44, што се преводи као – Политичко крило, писац приступница“, каже Морис.

На документу не постоји конкретан списак занимања, али Морис и истраживачки тим су „сматрали то довољним доказом да је радио за Политичко крило“.

Седрик Гефен, председник меморијалне организације Холокауста Марш живе Аустралије, каже да је био „фасциниран“ Лалетовом причом.

„Нисам много размишљао о питању идентитета тату мајстора и да ли је он био затвореник ког су нацисти присиљавали да обавља тај незамисливи задатак“, каже он. „Лично нисам дуго или дубоко разматрао многа питања у вези с том улогом и последицама по самог тату мајстора.“

За Гефена, причање ове приче помаже млађим генерацијама, онима које нису морале да проживљавају овакве ужасе, да се лакше идентификују с историјом.

„Она је разлаже на опипљиве емоције и искуства који су несумњиво пратили сваку особу која је проживела овај период, а од којих већина није поживела да исприча своју причу“, каже Гефен.

„Важно је испричати ову причу јер она хуманизује улогу о којој врло мало људи размишља кад размишља о том ужасном периоду“, додаје он. „Ко је била особа која је добила задатак да наноси ово грозоморно физичко понижење? Зашто је то урадио? Какав је био његов живот? Шта се десило с њим?“

Извор:Б92

Везане вијести:

Његов деда је створио Аушвиц, а он је сада посетио Балкан и због једне ствари у Хрватској каже да је шокиран

Невјероватна прича о човјеку који је добровољно ушао у Аушвиц