fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Тања у црном капуту

Тања Белобрајдић (Фото: Фејсбук)
Тања Белобрајдић

Мучитељка из логора „Лора“ добила је награду Друштва хрватских књижевника

Милана Мићића, пилота ЈНА са чином мајора, у априлу 1992. на улици у Мостару ухапсили су припадници ХВО и одвели у злогласну сплитску „Лору“, у којој је, за нешто мање од четири месеца, доживео разне тортуре.

Имао је и срећу да преживи и да пет година касније добије сина. Душан је имао свега пет година када му је отац погинуо у једној хеликоптерској несрећи, али су му остала у сећању и „Лора“ и имена двоје очевих мучитеља: Томе Дујића и његове супруге Тање.

Душан је, у септембру 2013, као шеснаестогодишњак и ученик средње Пилотске академије у Београду, на „Фејсбуку“ пронашао једну Тању, за коју је, иако је променила презиме у Белобрајдић, претпоставио да би могла бити она злоћа из „Лоре“. Да би то и проверио, послао јој је поруку: „За оно што си батинала мог оца у ‘Лори’, живим за дан кад ћемо се срести. Живот је чудо и врло је непредвидљив, а видим да имаш и ти децу.“

Истог дана добио је одговор: „Ја сам ту, и кад год пожелиш да се сретнемо, само требаш рећи. Но прво, ако си овако млад – одрасти. Онда можемо разговарати. Као што сам морала угуглати твоје презиме да нађем повезницу, ко си ти уопште и зашто мени пишеш, покушај и ти угуглати рат у којем је твој отац суделовао. Пишу ли ти деца људи које су убиле бомбе? Рат увек има своје лице и наличје, а свака прича, као и медаља, две стране. Премлад си да те изједа мржња, али свака мржња мора имати лице. Ти си одлучио да то буде моје. Нека буде, ако ти је тако лакше. Засада, ову поруку нећу узети као претњу…“

Ова необична преписка између жртвиног сина и претпостављене мучитељке наставила се, и из ње у наставку доносим неколико цитата.

Душан: „Обратио сам Вам се чисто да Вам покажем да људи и после рата остају људи, а звери – звери. Не могу да прихватим да је једна „дама“ могла да дозволи себи да уђе у затвор и туче везане људе. Из психолошких разлога сам Вам се такође јавио, да схватите шта сте радили и да морате да живите са тим.“

Тања: „Прочитала сам, када сам те угуглала, да ти је тата погинуо. Разумем тим више твоју бол, јал и огорченост. Реши се тога што пре, да можеш нормално живети свој млади живот. Видиш, ни ја нисам знала што је твој тата радио и како је заробљен, прочитала сам само – пилот. И претпоставила. Да ли је могуће да је неко видео неког другог и претпоставио да сам то ја? Зашто, ако сам ја та која је била тамо и била најгора, нисам седела на оптуженичкој клупи? Размисли. Или још боље, не размишљај о томе уопште. Живи…“

Душан: „Мене само интересује да ли сте Ви Тања која је харала са Томом?? Ако јесте – зашто? Рат је рат и сваки носи бол, али када се људи сретну очи у очи, онда не смеју бити звери. Да сте носили пушку, пуцали насумице, не бих Вам речи рекао. Чак и да сте ми убили оца у рату, ја бих то схватио. Али малтретирати човека због имена, не могу то да схватим… Гђо Тања, ја Вам праштам, јер сам хришћанин, али наставите живот као бољи човек и макар се покајте.“

Тања: „Јесте, била сам у браку с особом коју помињеш. Не, није истина ово за што ме оптужујеш! Ти пишеш у уверењу да сам то ја, и ништа што бих ти рекла неће то променити. Тражиш од мене да се покајем? Могу се покајати само због брака с особом уз коју ме вежу те приче… Надам се да ти је лакше због свега што си ми написао, можда ћемо једном попричати када будеш старији. До тада, мисли на лепе ствари и срећне тренутке које си имао са родитељима, не мучи се оним што не можеш променити. Мислим да би ти то и твој отац рекао.“

Душан: „Мој отац је у најжешћем контексту ‘Лоре’, помињао супругу Томе Дујића, Тању. Мало неспојиво да је то нека друга? Небитно, мени јесте лакше по оном систему – нека се зна! Мало боли, али ми је драго да сам Вам рекао оно што ми је на души… Хвала Вам што сте комуницирали са мном, ја Вас не мрзим, то не умем. Ви знате истину о себи, ја о себи, па свако од нас ‘носи свој криж’ како рекосте.“

Тања: „Како си рекао на почетку, живот је непрдвидљив, можда ћемо једном пригодом разговарати у другом тону, није фејс-дописивање погодно за све. П.С. Да сам ја твоја мама, била бих поносна на тебе.“

Када ми је Душанова мама Слађана пре нешто више од две и по године проследила ову преписку између њеног сина и Тање, која је већ тада имала презиме Белобрајдић, било ми је јасно да је у питању она зла жена из „Лоре“, која је мучила и Душанова оца и многе друге заробљенике. Дописивање, изигравање миротворца и психоаналитичара и јесте својствено покајницима.

Те преписке сам се сетио ових мајских дана када су скоро сви медији у региону писали о Тањи Белобрајдић као списатељици која је недавно добила годишњу награду Друштва хрватских књижевника „Славић“ за најбољи првенац у 2015, под називом „Црни капут“, уз напомену да ауторка у првом реду говори о човеку „чија се људскост и нељудскост најјасније оцртава у кризним, рубним ситуацијама“.

У том роману све монструозне тортуре, које су примењиване у „Лори“ над заробљеним Србима и припадницима ЈНА, чине Срби над Хрватима у Вуковару. Овакво „прање савести“ ипак није својствено искреним покајницима.

Саво Штрбац, Документационо-информациони центар Веритас

Везане вијести:

Толико ме је тукла да сам мокрио крв

24. године од оснивања хрватског логора Лора у Сплиту

Фељтон: ЛОРА I

Фељтон: ЛОРА II

Фељтон: ЛОРА III

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: