Tanasković: Izetbegovićeve džihadske fantazije

NE MOŽE SE VIŠE PONOVITI PO SRBE NEPOVOLjNA GEOPOLITIČKA KONSTELACIJA IZ 90-IH.

• Predsednik SDA, Bakir Izetbegović koji se (po inerciji) smatra vodećim bošnjačkim liderom, dao je moćnu izjavu: „Podiže se ta spremnost, vidimo reakcije Njemačke, Nizozemske, Velike Britanije, Amerike. Islamski svijet se još nije digao, imaju i svoje probleme, ali ako zatreba bit će i oni tu za nas“
• Još ubojitiji je, i teatralniji,  u nekolikim intervjuima bio glumac Emir Hadžihafizbegović,  srpski oficir u filmu „Quo vadis, Aida?“, ističujući da je učestvovao u prošlom ratu i da će opet biti spreman da se bori za Bosnu, kako bi sprečio otcepljenje dela njene teritorije, čime, kako se izrazio, preti onaj „gedžo iz Laktaša“. Nagovestio je da bi se s tim konačno moralo obračunati
• „Dizanje islamskog sveta“ već odavno je problematična i neizvesna rabota. Čak ni sultan Abdulhamid, koji se u vreme duboke krize Osmanskog carstva proglasio halifom i pozivom na džihad pokušao da mobiliše islamski svet, nije imao mnogo uspeha. Pominje sa da je jedino uspeo da izdejstvuje skidanje Volterovog komada o proroku Muhamedu sa repertoara u jednom engleskom pozorištu. A tek danas!
• Izetbegović i „probosanski“ najavljivači primene sile protiv legalnih i legitimnih zahteva Republike Srpske, za koje se neodgovorno tvrdi da ponovo izazivaju ratni požar, morali bi, dok za njih politički nije kasno, napustiti sterilnu i okamenjenu logiku kojom se već tri decenije rukovode, jer, kako stoji u Kuranu, „Alah neće promeniti stanje jednog naroda sve dok taj narod ne promeni samoga sebe”.

Piše: Darko TANASKOVIĆ

OČEKUJUĆI da će u svetu konačno biti shvaćena opasnost koju po mir i stabilnost  u BiH predstavlja odlučna pravna i politička akcija Republike Srpske da joj se vrate oduzeta ovlašćena predviđena Dejtonskim sporazumom i na njegovim odredbama utemeljenom Ustavu BiH, predsednik SDA, koji se (po inerciji) smatra vodećim bošnjačkim liderom, dao je još jednu moćnu izjavu: „Podiže se ta spremnost, vidimo reakcije Njemačke, Nizozemske, Velike Britanije, Amerike. Islamski svijet se još nije digao, imaju i svoje probleme, ali ako zatreba bit će i oni tu za nas“.

Ovo je prvi put da naslednik autora „Islamske deklaracije“ otvoreno najavljuje mogućnost da će se, ako za bosanskohercegovačku braću bude nastalo stani-pani, svetski islamski umet dići na noge i pohrliti im u pomoć.

Pošto Izetbegović i njegovi istomišljenici iz fronta tzv. „probosanskih“ snaga ne odustaju od nagoveštaja mogućnosti primene sile i izbijanja rata, ukoliko RS nastavi putem kojim je kroz institucije krenula, ovo „dizanje islamskog sveta“ svakako ne bi bilo samo simbolično ili političko, već, po svoj prilici, kako ga demokrata i Evropejac Bakir efendija zamišlja, džihadsko. Jer, muslimani tvrde da je džihad mnogo širi pojam od „svetog rata“ za veru i da podrazumeva ukupno revnovanje na Alahovom putu, uključujući, u situacijama krajnje ozbiljne ugroženosti muslimanske zajednice, i primenu vojne sile.

Kako se u poslednje vreme sve učestalije pominje nužnost pribegavanja sili protiv onih koji, ne pominjući i ne vršeći nikakvo nasilno delovanje, zahtevaju da se BiH vrati poštovanju sopstvenog Ustava, može se razložno pretpostaviti da bi, u slučaju islamske braće, prirodno očekivanje bilo da krenu u ratni džihad, jer su sva druga sredstva iscrpljena, a Bošnjaci i „Bosna“ pred smrtnom opasnošću i pretnjom nestanka.

Zašto i kako, to niko ne objašnjava, sem ako, u očima i predstavama „probosanskih snaga“, preduslov za postojanje njima prihvatljive države BiH nije postepeno ukidanje konsocijativnosti koju utvrđuje dejtonska konstrukcija i odustajanje od ravnopravnosti triju konstitutivnih naroda. A izgleda da je baš tako!

Kako drugačije razumeti sve veću ostrašćenost branilaca nekakve večne, istorijske „Bosne“, što oni nazivaju patriotizmom.

Tako Željko Komšić, koji doduše nije Bošnjak, ali to više niko ne primećuje,  najavljuje podnošenje krivične prijave, pošto je Ukaz o proglašenju Zakona o lekovima i medicinskim sredstvima Republike Srpske objavljen  u „Službenom glasniku RS“, i dodaje preteći: „Ako se ovo nastavi, sutra će se isto desiti i sa Oružanim snagama BiH, sa pravosuđem, a kad se desi, tad će se morati odgovoriti silom“.

Još ubojitiji je, i teatralniji,  u nekolikim intervjuima bio glumac Emir Hadžihafizbegović,  srpski oficir u filmu „Quo vadis, Aida?“, ističujući da je učestvovao u prošlom ratu i da će opet biti spreman da se bori za Bosnu, kako bi sprečio otcepljenje dela njene teritorije, čime, kako se izrazio, preti onaj „gedžo iz Laktaša“. Nagovestio je da bi se s tim konačno moralo obračunati.

Konačno rešenje?

Zvuči nešto poznato iz novije istorije, a zagovara ga, paradoksalno, filmski umetnik koji, pominjući čak i „Daru iz Jasenovca“, izjavljuje da se iz etičkih razloga moraju snimati filmovi o ubijanju nevinih ljudi, a rado bi snimio film o „heroju Naseru Oriću“!

Čak ga je i Bakir Izetbegović javno ispravio, ocenjujući da Milorad Dodik nije tražio otcepljenje Republike Srpske, a da mu sve što preduzima u vezi sa zahtevima za povratak „izvornom Dejtonu“ služi u predizborne i samozaštitne svrhe, jer se boji pravosuđa na nivou BiH.

Ako nema opasnosti od narušavanja teritorijalnog integriteta BiH, zašto bi se, onda, dizao islamski svet?

Odgovor na postavljeno pitanje valjalo bi tražiti u tome što državom BiH, ako se poštuju odredbe Dejtonskog sporazuma i ravnopravna konstitutivnost  triju naroda, nikada ne bi mogla zavladati većinski muslimanski Bošnjaci, a oni tvrde da su već postali apsolutna većina.

Naime, prema rezultatima opšteg popisa stanovništva iz 2013. godine, koje Banja Luka zvanično ne priznaje, u BiH je živelo 50.11 % Bošnjaka. A kako praktično izgleda opredeljivanje bošnjačke većine, uz mali broj hrvatskih i srpskih „probosanaca“, videlo se, na primer, u izboru „hrvatskog“ člana tročlanog Predsedništva.

Zaklinjanja u principe građanske demokratije, kojima se bošnjački političari brane od optužbi da formalno demokratskim putem nastoje da ostvare dominaciju u zajedničkoj državi, Srbima i Hrvatima ne deluju nimalo uverljivo, ali bi mogla i dalje biti prihvatljiva za deo međunarodne zajednice koji, svakako ne iz ljubavi prema Bošnjacima, zagovara njenu funkcionalizaciju, što je eufemizam za unitarizaciju i centralizaciju.

Može li se, sa tog aspekta, Izetbegovićevo „dizanje islamskog sveta“ oceniti kao mudar potez?

Njegov otac i pisac panislamističkog manifesta „Islamske deklaracije“, u kojoj stoji često navođena rečenica „islamski poredak može se ostvariti samo u zemljama u kojima  muslimani predstavljaju većinu stanovništva“, iako je u ratu vršio smotre mudžahidskih jedinica, bio je neuporedivo oprezniji: „Misao da se svugdje pozove u pomoć nekakva sila ili nekakva vlast, ima korijen u prirođenoj težnji čovjeka da izbjegne prvu i najtežu fazu džihada – borbu protiv samoga sebe. Teško je odgajati ljude, a još teže sebe. Vjerska obnova, već po svojoj definiciji, podrazumijeva počinjanje od samoga sebe, od vlastitog života. Obrnuto, sila ima uvijek u vidu drugog. U tome je zavodljivost ove ideje“.

A Bakir ponosno tvrdi da programsku knjigu svoga babe stalno drži na stolu i, po mnogima, nastavlja da se politički kreće ka viziji i meti koje je ovaj nosio u srcu.

Misli li on stvarno da bi se savremeni islamski svet digao i pohitao u pomoć braći po dinu u Bosni ili, pak, on nekome samo retorički preti?

Da sâm Izetbegović, sa partijskom družinom koja ga okružuje, nije dovoljno islamski radio na „borbi protiv samoga sebe», drže mnogi muslimani Bošnjaci. Dovoljno je pročitati  rečiti ogled Nedžada Latića povodom smrti jednog od najbližih i najpoverljivijih Izetbegovićevih saradnika Hasana Čengića, naslovljen „U postkomunističkom vremenu nisu stasala dvojica mladića ravna Hasanu i Džemi“, pri čemu je Džemo njegov brat, pesnik i teolog, profesor Džemaludin Latić, svojevremeno glavni ideolog SDA.

Evo dela zaključka Latićevog setnog i pomalo rezigniranog lamenta: „U svim generacijama koje su stasale od vremena kada je srušen komunizam, a na vlast došla Stranka demokratske akcije, nisu rođena dvojica mladića ravna Hasanu Čengiću i Džemaludinu Latiću. Bez obzira što se na obojicu još uvijek gleda kao na kontroverzne osobe, tako da bi ih jedni objesili na Baščaršiji, ili čak u haremu Careve džamije /…/, a drugi bi im kao takvima spomenike dizali, budućnost novih generacija bosanskih muslimana ne izgleda nimalo ružičasta. Da li je to ubijen sarajevski duh prosvjetiteljstva, ili više ovim gradom ne hodaju insani poput Salihagića i Đoze, koji bi na tajnim kućnim sjedeljkama zavrbovali mladiće i udahnuli im ideale za koje će žrtvovati svoju mladost, a kojih se neće odreći ni kad bi bili mučeni u strašnim mukama kakve su preživjeli Čengić i Latić u komunističkim zatvorima, ne znam. Znam, a evo i javno svjedočim, da nisam sreo, niti uočio mladog čovjeka sličnog Hasanu i Džemi“.

Nije bez interesa objasniti da je (Halid) Salihagić, pomenut uz ime poznatog alima Huseina Đoze, bio neprimetni i sveprisutni učitelj sufijske (mističke) duhovnosti koji,  svedoči Latić, „ iz nekih samo njemu poznatih razloga,  nije smatrao Aliju Izetbegovića (dovoljno) moralnom osobom da bude politički vođa bosanskih muslimana“.

A šta bi tek rekao za Bakira i njegovu ekipu?

Obaveza džihada je, inače, kolektivnog karaktera i za njeno ratno izvršavanje u organizovanim muslimanskim zajednicama i državama ovlašćene su određene formacije (vojska, policija…), dok ona postaje individualna jedino u slučajevima kad se muslimani suoče sa smrtnom opasnošću koju za to predviđene snage ne mogu otkloniti.

Na džihad je, u načelu, vlastan da pozove samo vrhovni „poglavar pravovernih“, halifa, ali su okolnosti istorije to relativizovale. Ipak, vođa jedne političke stranke islamističko-nacionalističke orijentacije koja, uzgred, nastoji da se predstavi kao građanska, nikako nije kvalifikovan za poziv islamskom svetu „da se digne“.

A i inače je sve to sa „dizanjem islamskog sveta“ već odavno prilično problematična i neizvesna rabota. Čak ni sultan Abdulhamid, koji se u vreme duboke krize Osmanskog carstva proglasio halifom i pozivom na džihad pokušao da mobiliše islamski svet, nije imao mnogo uspeha. Pominje sa da je jedino uspeo da izdejstvuje skidanje Volterovog komada o proroku Muhamedu sa repertoara u jednom engleskom pozorištu. A tek danas!

Zar i sâm Izetbegović ne konstatuje da islamski svet ima druge probleme, između ostalih i čitav niz međumuslimanskih čegrsti, sukoba i ratova koje islamska verska misao karakteriše kao „fitnu“ („smutnju), a nikako džihad.

Sva je prilika da se ova nesmotranost o „dizanju islamskog sveta“ Bakiru Izetbegoviću potkrala i otela iz arsenala taktičkih veština svojstvenih muslimanskom/bošnjačkom dvostrukom, odnosno dvosmerno paralelnom koloseku, koje njegov babo Alija beše do savršenstva razradio. 

Naime, obraćajući se Zapadu, a predstavljajući se kao proevropski, „umereni“ muslimani, pretili su gnevom islamskog sveta i pobunom funadamentalista u vlastitim sredinama, ako srpski zločinci ne budu zaustavljeni i kažnjeni. Istovremeno, na muslimanskom Istoku i u Organizaciji islamske konferencije (kasnije saradnje) preklinjali su za pomoć protiv pravoslavnih nevernika koji ih krstaški satiru.

S obzirom na nemirnu savest Zapada zbog teških ogrešenja o muslimane i njihove države, ranije je ovakva sračunata dvoličnost donosila izvesne rezultate, što su Srbi na svojoj koži bolno osetili, kao žrtve kompenzativnih pritisaka i udara bošnjačkih „prijatelja“ i „zaštitnika“ sa zapadnih strana, ali se u krajnjem bilansu ovakva „principijelna“ podrška nije pokazala baš naročito blagodatna za bosanskohercegovačke muslimane/Bošnjake.

Iako im međunarodni položaj ni izdaleka još uvek nije zavidan,  jedinstvena i za Srbe, prvo u Jugoslaviji, a zatim u Srbiji, opšta nepovoljna geopolitička konstelacija na regionalnom i na globalnom nivou iz devedesetih godina ne može se ponoviti.

Izetbegović i „probosanski“ najavljivači primene sile protiv legalnih i legitimnih zahteva Republike Srpske, za koje se neodgovorno tvrdi da ponovo izazivaju ratni požar, morali bi, dok za njih politički nije kasno, napustiti sterilnu i okamenjenu logiku kojom se već tri decenije rukovode, jer, kako stoji u Kuranu, „Alah neće promeniti stanje jednog naroda sve dok taj narod ne promeni samoga sebe”.    

Izvor: SVE O SRPSKOJ