“Тамо далеко” – химна ратника без земље

Сетну химну српских ратника без земље „Тамо далеко“ певали су од 1917. сви савезнички војници на солунском фронту на својим језицима, али са обавезним стихом „Живела Србија“.

Песма малог народа у Великом рату остала је дуго популарна у Европи и после Другог светског рата захваљујући француском маестру Жоржу Маринковичу, који је наступао и под псеудоним Жорж Мариел. Њему су 1922. у Паризу призната ауторска права на песму „Тамо далеко“. Каталог Француске националне библиотеке у Паризу у штурој биографији открива: „Аутор је интерпретатор и композитор, инструменталиста и професор цитре, српског порекла, у Француској од 1920. године, држављанство Француске, рођен 18.., умро 1977. године“.

Жорж Маринкович био је у ствари Ђорђе Маринковић из села Корбова крај Кладова, изданак породице која је генерацијама давала свештена лица у области Доњег Кључа у Неготинској Крајини, наводи Ранко Јаковљевић, сарадник Историјског архива у Неготину.

Он је открио документе који потврђују Маринковићево ауторство над песмом „Тамо далеко“ у породичној заоставштини породице Јовановић. Ђорђе је до краја живота остао у контакту са ратним другом Јованом Д. Јовановићем. Заједно су прешли Албанију и опорављали се на Крфу, где је Маринковић 1916. компоновао песму која је освојила срца ратника-изгнаника.

– Стела Франклин, аустралијска књижевница, ступила је 1917. у Болницу жена Шкотске на Солунском фронту и пишући роман о страдањима српских ратника она примећује шта Срби певају – „Тамо далеко, песму о селу, девојци, о земљи“. Сви остали учесници Солунског фронта прихватају ову песму као своју; Енглези су је називали „Фар wаy овер тхере“, Французи „Ау лоин, ау лоин сур Цорфу“, Чеси и Словаци „Там в дали“… О њеном култном значају за српски народ говори и то што је Никола Тесла на вечни починак по својој жељи испраћен овом песмом – набраја Ранко Јаковљевић.

После прве Маринковићеве верзије текста за „Тамо далеко“, посвећене Корбову на Дунаву, појавило се много варијација на тему, јер су српски војници стихове проширивали именима свог завичаја.

– Певало се више верзија стихова, прилагођаваних, између осталог, осећањима војника из одређених српских регија. Верзија која се певала на Солуну набраја чак пет река и Шумадију понаособ и прави је мали „српски географски лексикон“- каже Јаковљевић.

После Другог светског рата комунистички цензори су „Тамо далеко“ дуго времена држали што даље од Србије.

– Партијски званичници сматрали су јеретичким певање „Тамо далеко“, будући да асоцира на монархију и Карађорђевиће. Жарко Петровић, популарни српски композитор, сведочи да су 1970. биле проскрибоване његове интерпретације „солунских песама“, у време заоштравања Титове политике према „српским националистима“. Ниједна српска грамофонска кућа није хтела да објави „Тамо далеко“, „Марш на Дрину“, „Креће се лађа француска“. Тако се десило да многа домаћинства у Србији у то време поседују драгоцену колекцију песама једино захваљујући околности да загребачки „Југотон“ седамдесетих година протеклог века није био „под присмотром“ због ширења српског национализма – каже Јаковљевић.

Хор Радио Београда тек 1966. снима једну верзију „Тамо далеко“, али без имена аутора. Уследила је молба из Париза исписана ћирилицом, дрхтавом руком.

– Захваљујем певачком хору из дубине душе што су снимили моју песму „Тамо далеко“… Песму „Тамо далеко“ написао сам на Крфу 1916. године после нашег повлачења преко албанске планине. Зато вас лепо молим да увек напишете моје име и презиме на програму после сваког извођења на Радију… – написао је Ђорђе Маринковић у писму упућеном Радио Београду пошто га је ратни друг Јован обавестио да је национална радиофонска кућа издала солунску песму. Маринковић је приложио и документацију која доказује његово ауторство.

Међутим, као одговор у штампи су се појавили наводни наследници другог кандидата за аутора, који су признали Маринковићу да је написао музику, али не и текст. Понудили су му нагодбу да не би повели парницу. Неки политички подобни музички стручњаци су „открили“ и да је песма плагијат. У то време оспоравање свега што је српско било је корисно за каријеру. Створена је фарса у којој су дискредитовани и аутор и стари српски ратници.

Ђорђе Маринковић је у Србији поново гурнут у заборав, док је у Француској остао популаран композитор и музичар. Неколико пута је долазио у родни крај и певао земљацима праву верзију „Тамо далеко“, причали су истраживачу стари Корбовчани.

– У најблиставијој фази каријере Маринковић је постао европски синоним музицирања на цитри. Он је одсвирао чувену мелодију у филму „Трећи човек“. Био је познат и као гитариста, свирао је укупно седам инструмената. У Паризу је од 1920. публиковао мноштво популарних композиција, од којих је један део створен на основу његових импресија из родног краја и изгнанства на Крфу. Данас је Маринковић готово заборављен у родном крају, док је на десетине интернет-сајтова преплављено понудама продаје његових издања, од Француске, преко Шпаније, до Немачке, Велике Британије и Јапана – наводи Јаковљевић.

Везане виjести:

Даниjел Симић: ТАМО ДАЛЕКО И ТАКО БЛИЗУ

Разгледница из Јапана