ГЛИНА – О усташком логору Јадовно у Хрватском дому на темељима Глинске цркве

English

У организациjи Српског културног друштва Просвjета и Виjећа српске националне мањине града Глине, промовисана jе 19. jуна 2010. књига историчара Ђуре Затезала „Јадовно, комплекс усташких логора 1941.“ и „Јадовно, зборник докумената“, чиjи jе издавач Музеj жртава геноцида из Крагуjевца.
О књизи, су говорили предсjедница  Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске Весна Чулиновић – Константиновић, социолог Светозар Ливада и сам аутор.
Затезало, коjи jе 30 година био директор историjског архива у Карловцу, године 1965. добио jе задатак од Института за историjу радничког покрета, коме jе тада на челу био Фрањо Туђман, да истражи колико jе било жртава у усташком логору Јадовно. Он jе на томе радио до почетка 1992. године, али хрватске власти, па ни Туђман, отада нису показале никакав интерес да се подаци обjаве, па се с обjављивањем књиге, и то не у Хрватскоj, чекала до лани. Затезало jе истакао да jе у 132 дана, колико jе постоjао логор Јадовно, у њега довезено 42.225 људи, од коjих jе убиjено 40.123, од чега jе поименично прикупио податке за 10.865 лица. Од убиjених, 38.000 су били Срби, 1.999 Јевреjа, 88 Хрвата, 11 Словенаца, девет Муслимана, два Чеха и по jедан Рус, Ром и Црногорац.
Предсjедница Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске (САБАХ) Весна Чулиновић – Константиновић jе нагласила да у логору људи нису убиjани из освете, него зато што су вjером, нациjом и политичким увjерењима били другачиjи од своjих џелата.
Ливада jе говорио о Затезаловом 30-годишњем раду у коме jе написао 17 књига коjе се тичу рата у НДХ и усташких злочина.
Промоциjи jе присуствовало шездесетак гостиjу.”

Новинаре на промоциjи књиге нисам примjетио, фото апарати се нису чули, па иако нисам новинар, сматрао сам да има смисла прениjети ову кратку информациjу.

Нека праштаjу професионални новинари што ћу наставити.

На промоциjу сам дошао из поштовања према драгом човjеку и аутору Ђури (Затезалу), jер да ниjе било његовог дугогодишњег рада везаног за Јадовно и његове дубоке посвећености овоj теми, готово да не би имало смисла организовати удружење “Јадовно 1941.”  Фактографиjа и истина садржана у његовом двотомном дjелу представља основу за даљи рад на прикупљању документациjе,допуни пописа жртава,  обjелодањивању истине и градњи достоjног  односа према жртвама и њиховим потомцима.

Промоциjа jе одржана у Хрватском дому. Помислих да jе недолично у Хрватском дому, промовисати књигу о жртвама чиjи су џелати поздрављали са : “За дом (хрватски) спремни!”

Али можда у малом граду и нема друге сале до ове, до коjе се стиже пролазећи поред канцелариjа разних удруга (удружења) произашлих из како кажу “домовинског “ рата.

Током промоциjе, аутор jе видно потресен поменуо да jе ово здање до 1995 носило назив  “Спомен дом”, коjи jе саграђен 1968. на мjесту гдjе jе до 1941. стаjала православна црква Рођења Пресвете Богородице.

Тада схватих да се налазимо на мjесту преболне Глинске цркве, у коjу су почетком аугуста 1941, довабљени (обманути обећањем о приjелазу на католичанство) те потом поклани  Срби, мушкарци с подручjа котара Вргинмост. Према jедном истраживању, броj жртава обухваћа 1.291 особу при чему се обично придодаjе и 45 жртава из глинског котара. Једини коjи jе преживио злочин био jе сада већ покоjни Љубан Једнак. Недуго након злочина црква jе срушена.

Све ове жртве прениjете су 1947. на глинско православно гробље гдjе jе на десету годишњицу уређена заjедничка Спомен-костурница коjа jе 27. 7. 1951. обиљежена спомен-плочом. Сваке године 13. маjа, на православном гробљу у Глини, одржава се и парастос свим жртвама усташких злочина у Глини 1941.

Боравећи у Глини, на ходочашћу од “Косова до Јадовна” 1983. Владика Атанасиjе jе записао:

“На месту пак где jе била стара црква, у самом центру Глине, данас стоjи „спомен-дом“ културе и разоноде, са jедним базеном испред и спомен-плочом /према улици/, на коjоj пише ово сведочанство за памћење: „Истина jе наша крвљу записана. Била jе некад на овом мjесту православна црква, а 30. jула године 1941. око 1200 невиних људи нашло jе у њоj смрт под оштрицом усташког ножа. Против зла и злочина устао jе народ Баниjе и пошао тешким али свиjетлим стазама НОБ. Данас на овом мjесту стоjи спомен-дом жртвама фашизма, а подигнут jе године 1969. jединственом акциjом и братском солидарношћу народа Баниjе и људи широм наше социjалистичке домовине. 4. jула 1969.“

Стара црква била jе из 18. века, саграђена у стилу аустроугарског барока, jер ултракатоличка монархиjа ниjе трпела ни дозвољавала православни српско-византиjски стил. /Да споменемо овде, ако jе то од значаjа, да jе у тоj староj православноj цркви у Глини, лета Господњег 1846., по први пут изведена „Лиjепа наша домовино“ Антуна Михановића, коjу jе те године „углазбио“ Србин из Глине Јосиф Руњанин а отпевао jе српски православни хор из Глине. Но, времена и обичаjи су се затим променили/.”

Погледом сам у аудиториjу потражио свештена лица. Парох глински и Парох костаjничко-дубички, jереjи Слободан и Никола, достоjанствено и смирено, пратили су излагања у том ђавољем здању подигнутом на тако светом мjесту.
Знаjу они да jе на том светом мjесту, мучен, заклан па бачен у jаму у Прекопама и jереj Богдан Опачић, парох и архиjереjски намесник у Глини.
Поред Светог свештеномученика Саве, тада епископа, jош 64 православна свештеника Мученичке горњокарловачке  епархиjе  побиjено jе за вриjеме НДХ.

Неки су од излагача опет у исту раван стављали оно што се не може изjедначити. Уз дубоко уважавање сваке жртве, мора се истаћи да су од 40.123 ликвидиране жртве, њих 38.010 били православни Срби.

Неки су излагачи опет поредили што се поредити не може. Први борци против окупатора и усташа 1941. , не могу се изjедначавати са усташким зликовцима!
Они коjи су породицама Срба побиjених на Јадовну, на оне двиjе-три Спомен плоче наметнули звиjезду умjесто крста, данас за почасне предсjеднике бираjу оне коjи се jавно изjашњаваjу да су побиjедили 1941. и 1945.  Ти и такови, декларативни  “антифашисти” немаjу морално право да говоре о Јадовинским мученицима а нама потомцима тих мученика достоjанство и светосавски завjет не дозвољаваjу да их уважавамо.

Чуло се и то, да су усташки монструми велика грешка природе.
Бог jе природа и Бог не гриjеши, али нам jе дао на слободу да одаберемо хоћемо ли живjети као звjерад и према ближњима своjима се као према звjерима односити или ћемо одабрати хришћански пут.

Они, коjи су чланове наших породица масовно убиjали на наjмонструозниjе начине, нису грешка природе, но су сљедбеници секте (jер ту хришћанске вjере нема) и убице са мандатом државе коjа jе злочине планирала и озаконила.

На промоциjи смо опет могли чути да се истина о Јадовну ниjе искривљавала и сакривала . Па нису ли наше маjке и баке, након инзистирања да виде гдjе су им наjближи побиjени, вођене  само до Шаранове jаме за коjу се говорило да jе то та jама Јадовно?
Ниjе ли проф. Земљар након што jе ’47  и ’48 одвео мjештане Пага на подручjе логора Слана да положе виjенце, завршио на Голом отоку?
Бранко Цетина, jедан од риjетких коjи jе побjегао из логора Јадовно, тада пуковник,  након одржаног часа историjе jадовинским породицама, смjеста jе пензионисан.
Прикривање истине о Јадовну, омаловажање жртава и  понижавање њихових потомака  траjе у  континуитету до данашњих дана.

Да томе ниjе тако, не би потомци жртава недавно лутали  Велебитским “парком природе”  трагаjући за мjестом  самог логора Јадовно, тумарали по каменоj пустињи увале Слана тражећи мjесто разбиjене Спомен плоче и “свиjећом” у Метаjни тражили некога ко jе вољан показати  мjесто бившег логора за жене и дjецу.
Да се уважаваjу жртве, не би се између Јадовинских  jама jурило бициклима и купало, сунчало и ронило на подручjу Спомен подручjа Слана.

Доктор Ђуро Затезало jе на краjу промоциjе позвао присутне да присуствуjу  првом обиљежавању “Дана сjећања на Јадовно” , 26. jуна ове године. Удружење Јадовно 1941., Српско народно виjеће и Жидовска опћина Загреб по договору чинили су исто.

На интернет страницама Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске (САБАХ), као ни у jунском броjу Гласа антифашиста, нити риjечи ниjе било о предстоjећем сабрању на Јадовну.
Очито да се и даље држе става да комеморациjе треба одржавати на “округле” годишњице, ’70, ’75, ’80….. На ’85-оj ни већина унука Јадовинских жртава неће више бити међу живима.
Одлука не чуди, то jе ствар већ помињаног континуитета.

На Јадовно ћемо, ако Бог да сваке године по неколико пута. Све док jаме пуне моштиjу наших чланова породица не замиjенимо гробовима.

Нашоj дjеци и унуцима преносићемо истину о Јадовну и  помињати наше мученике у молитвама.
То чинимо због дуга према нашим прецима, због нашег достоjанства, али и бриге за безбjедност наших потомака.

Након промоциjе, нас троjе Бањалучких гостиjу, отишли се Богу помолити у храм  Рођења Пресвете Богородице подигнут 1963. године.

Љепоту храма и величину страдања Владика Атанасиjе jе овако описао:

“….побиjени су под олтаром за Крст Јагњетов и право Сведочанство. Зато им jе у новоj Глинскоj цркви подигнут и посебни олтар, а од Српске Цркве уброjани су у општи Сабор Светих Мученика и Новомученика, од Косова до данашњег дана. 12 Оваj олтар jе у апсиди северне певнице новога храма, а у истоj апсиди изнад тог жртвеника фрескописани су ликови: Свештеномученика Саве Горњокарловачког, проте Стеве Огулинског, мученице Маjке Православне и jош неколико мученика Дечице и сељака овога краjа, у своjим народним ношњама. Свим овим Глинским Новомученицима служи се служба на овом малом олтару неколико пута годишње. У ковчегу на овом жртвенику чува се камен темељац старе цркве, прегршт земље натопљене крвљу Глинских Мученика и честица моштиjу Св. великомученика Лазара Косовског, што jе доказ заjедничке судбине ових Новомученика са Косовским Мученицима. И у животу и у смрти све им jе било заjедничко: страдање за веру и род, исто богољубље и родољубље.”

Овоме се нема шта додати.

Душан Басташић

Предсjедник удружења Јадовно 1941.