Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Za Srbe iz Krajine, akademik Jovan Rašković bio je njihov Ćaća. U Dalmaciji, Lici, na Baniji i Kordunu, deca tako zovu svoga oca. Tu reč naša deca počinju da tepaju, takoreći u kolevci, još dok ćapću mleko na majčinoj dojci.
Sa „glavom biblijskog proroka“, ovaj srpski tribun zablistao je kao meteor na uzavreloj političkoj sceni jedne zemlje, koja će se uskoro raspasti. Svi Jovanovi pokušaji da se zaustavi rat nisu, nažalost, urodili plodom. Mržnja je eksplodirala i potekli su potoci krvi.
Po rečima akademika Dobrice Ćosića, Jovan Rašković je u srpsku politiku pokušao da unese poštenje i realizam u postavljanju nacionalnih ciljeva. On nije osnovao Srpsku demokratsku stranku da bi se uspeo na vlast, nego da odbrani nacionalno biće i suverenitet srpskog naroda U Hrvatskoj.
– Psihijatar Jovan Rašković – govorio je Ćosić – u bezdušnu politiku uneo je dušu, u nacionalnu ideologiju humanizam, u hrvatsko-srpski raskol duh sporazuma, a šovinističkoj agresiji suprotstavio je demokratsko mirotvorstvo. Sve su to svojstva antipolitike u današnjem svetu totalne politike. I čim je progovorio, Srbi su ga slušali; sve što je rekao, Srbi su primili kao istinu.
Rašković je bio protagonista nove srpske politike u Hrvatskoj i najviši politički izazov savremene Hrvatske. Zalažući se za razumevanje hrvatskog nacionalnog bića i političkog interesa i prava hrvatskog naroda, sa rukama ispruženim za pomirenje sa svim Hrvatima spremnim da Srbima poštuju prava koja oni imaju, Rašković je zatalasao, i ka istorijskoj, nacionalnoj i građanskoj samosvesti pokrenuo obmanut, rezigniran i obezvređen srpski narod u Hrvatskoj i BiH.
Opisujući svoje višegodišnje drugovanje sa Raškovićem, Momo Kapor, pisac i slikar, kaže: – Rašković je bio čovek nešto nižeg rasta od prosečnog. Imao je bujnu kosu i prosedu bradu. Leti je išao uvek go do pojasa, sa hozentregerima dezena američke zastave, koji su pridržavali njegove široke pantalone ispod stomaka bez imalo traga mlohavosti. Uživao je, naime, u jelu, ali što bi se obed više primicao završetku, Doktor je sve dublje tonuo u depresiju izazvanu grižom savesti što je toliko jeo. Pio je veoma malo, obično mineralnu vodu.
Sama njegova pojava i karakter, koji su objedinjavali ličnost naučnika svetskog glasa, a u isto vreme i dobrodušnog seoskog lekara, čija je izlizana kožna torba već sama po sebi ulivala poverenje kod pacijenata, podsećali su na nekog staroslovenskog boga.
Kapor misli da on verovatno nikog nije više puta crtao nego Jovana Raškovića. Bio je opčinjen njegovom živopisnom pojavom „tom glavom boga Peruna i očima u koje se nije moglo dugo gledati“. – Od malih crteža perom i tušem – kaže Kapor – preko mnoštva crteža krejonom i sangvinom i pastela, sve do Doktorovog portreta, pokušavao sam da odgonetnem karakter i suštinu tog izuzetno zanimljivog lica koje kao da je bilo sve vreme svesno svoje bliske smrti.
Sa Jovanom Raškovićem, Kapor je uzduž i popreko obišao sve delove Dalmacije u kojima žive Srbi. Put ih je naneo i u Ravne Kotare, gde su posetili dvore čuvenog uskočkog viteza Stojana Jankovića, čiji je potomak veliki pisac Vladan Desnica. Autor romana „Proljeće Ivana Galeba“ bio je višegodišnji Raškovićev pacijent. Doktor je Desnicu lečio od hipohondrije, a umro mu je na rukama od raka. – Nisam ni sanjao da toliko pripadnika mog naroda živi u ovim krajevima – kaže Kapor.
– I dok su oni iznosili svoje muke, sve nepravde i sva poniženja kroz koja su morali da prođu u državi koja nije bila njihova i koja im nije priznavala prava na postojanje, Doktor je sve dublje i dublje tonuo u svoju stolicu i depresiju. Govorio je veoma malo, tek pokoju škrtu reč, kao da ih nije slušao.
Niko nije primećivao da se iz godine u godinu puni tim neizrecivim bolom od nanesenih nepravdi, sve dok, ispunjen do poslednjeg delića svoga bića, nije kao iz kakvog uspavanog, pa naglo razbuđenog gejzira iznesen bez svoje volje da jedno vreme bude vođa tog nesrećnog naroda.
A onda su se ispunili stadioni i trgovi na kojima je progovorio Jovan Rašković. Dok je narod padao u neku vrstu transa slušajući čoveka koga su smatrali svecem, on im je, kaže Kapor, u jednoj rečenici rekao sve: „Ja nisam vaš vođa, nego sluga!„
Tako je bilo i u samo praskozorje rata 1991. godine kada se obratio hiljadama prisutnih na parastosu pobijenim Srbima 1941. u selu Šegestin kod Dvora na Uni na Baniji.
Pokolj nad stanovništvom sela Šegestin, Oraovica i Draškovac pokraj Dvora na Uni, bez obzira na starost i pol se dogodio u selu Šegestin 29. i 30. januara 1942. godine. Pokolj su izvršili ustaše iz sela Zrin, Divuša, Unčani i Struga Banska, pokraj Dvora i pripadnici ustaške bojne pod komandom pukovnika Narcisa Jaszenskog.
Postoje različiti podaci o broju stradalih. Jedni izvori navode 189 žrtava, a drugi izvori ističu 273 stradala stanovnika ovih sela, pri čemu se navodi da je ubijeno 84 stanovnika Šegestina (38 djece, 26 žena i 23 muškarca), dok se za ostatak žrtava navodi da su poticali iz Oraovice i Draškovca. Sva tri sela su opljačkana i spaljena.
Noć između 29. i 30. januara 1942. godine, narod je nazvao „Noć krvavih noževa“.
Govor dr. Jovana Raškovića u Šegestinu
Kapor smatra da se Jovan Rašković nije kao drugi bacio u političku arenu da nešto stekne. Bio je priznat i poznat, poštovan i imućan čovek. Znao je ko je, šta je i koliko vredi. Jedan je od malobrojnih istaknutih srpskih intelektualaca u Hrvatskoj, koji nije krio da je Srbin, i zbog toga se nikome nije pravdao.
Njemu nije trebalo ništa drugo, sem malo odmora i spokojstva, ali je on zbog svog naroda ušao u tu arenu, sve je žrtvovao, sve izgubio i na kraju je, kao poslednji lupež i razbojnik, proteran iz svog rodnog kraja. – Ali, ni tada – kaže Kapor – kada su ga nosili na rukama, gledali u njega kao u Boga, ljubili mu ruke i tražili pomoć, koju ni sam sebi nije mogao da pruži, Doktor je postajao samo na smrt umorni lekar, koji se nagledao isuviše nesreće da bi mogao da uživa u svojoj slavi.
NAJPLEMENITIJI SRBIN
Objašnjavajući zašto je srpski puk u Hrvatskoj podigao na ruke Jovana Raškovića, zbog čega je na zborovima uz slike Svetog Save, kneza Lazara, Karađorđa, Njegoša i Vuka, nosio i sliku Raškovića, akademik Matija Bećković kaže: „Teško da su mogli naći temeljnijega, prostranijega, nesebičnijega, plemenitijega i uglednijega. Oni koji su Raškovića hteli da suze i omraze, samo su pokazali koliko su uskogrudi i uskoumni oni sami.“
Bećković zaključuje: „Jovan Rašković je verovao da se bez nasilja može izboriti za prava svog naroda i da nepravdu ne sme činiti onaj kome je nepravda učinjena. Od kad je srpskih vođa, od Jovana Raškovića nije bilo miroljubivijega. Ali, kad je pala krv, to nije mogao ni primiti ni razumeti.
Sad znamo kako se sve završilo i da je zbog takvog ishoda Jovan Rašković presvisnuo. Njegovog naroda nema u Krajini, očišćen je, a njegovi prvaci optuženi su za etničko čišćenje drugih.“
BIOGRAFIJA
Jovan Rašković je rođen u Kninu, 5. jula 1929, a preminuo u Beogradu, 28. jula 1992. godine.
Živeo je u Kninu do početka Drugog svetskog rata (1941), kada kao dete beži u Kistanje, koje je anektirala Italija. Niže razrede gimnazije privatno polaže u Zadru i Kninu. Posle Drugog svetskog rata živi u Zagrebu, gde je 1948. godine maturirao.
U Zagrebu studira elektrotehniku i medicinu. Medicinu je završio 1956. godine, a specijalistički ispit iz neuropsihijatrije položio 1962. godine. Doktorsku disertaciju odbranio je 1975. godine na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Zagrebu.
Bio je direktor Opšte bolnice u Šibeniku (1959-1961), a zatim (1961-1962) prvi direktor novoformiranog medicinskog centra u istom gradu. Baveći se neurofiziologijom, istraživanja provodi u okviru Instituta za kliničku neurofiziologiju Medicinskog fakulteta u Ljubljani, u čijem je formiranju učestvovao.
Profesor je univerziteta u Ljubljani i Zagrebu, i gostujući profesor na mnogim uglednim univerzitetima u svetu (London, Hjuston, Pavia, Rim…). Bio je direktor Centra za naučno-istraživački rad bolnice „Sveti Sava“ u Beogradu, član Medicinske akademije Hrvatske, počasni član Čehoslovačkog udruženja psihijatara i Udruženja psihijatara Italije kao i član Srpske akademije nauka.
Jedan je od najuglednijih psihijatara u Jugoslaviji. Sarađivao je s mnogim uglednim pojedincima i ustanovama u svetu. Autor je preko stotinu medicinskih publikacija, stručnih i naučnih radova, te nekoliko monografija.
Osnivač je (1990) i prvi predsednik Srpske demokratske stranke (SDS) u Hrvatskoj. Knjiga Luda zemlja, koju je objavio 1990. godine, oslikava njegov politički kredo i preokupacije na planu politike.
Napustio je Hrvatsku i došao u Beograd nakon početka ratnih dešavanja i nakon pobede politike kojoj se oštro suprotstavljao. Srpsko pitanje u Hrvatskoj počeli su da rešavaju neki drugi ljudi, nekom drugačijom politikom i nekim drugačijim sredstvima. Rašković je strepeo i upozoravao na to, ali politički centri moći u Beogradu nailazili su na veće razumevanje u Srpskoj Krajini. Takva (drugačija) politika, neodgovorni potezi i vođe nedorasle istorijskom trenutku i izazovu, doprineli su da srpski narod doživi još veću nesreću.
Izvor: Banija Online
(Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 28. marta 2016. godine.)
Vezane vijesti:
Godišnjica smrti dr Jovana Raškovića
Jovan Rašković (1929-1992) Dvije decenije od Jovanove smrti
Feljton o Jovanu Raškoviću: Bekstvo iz Zagreba
KAKO JE UBIJAN JOVAN RAŠKOVIĆ | Jadovno 1941.
One Response
Lepo je sve ovo rečeno o čuvenom akademiku Jovanu Raškoviću, ali zaključak, koji je autor, ( nije se potpisao), na kraju teksta: („Srpsko pitanje u Hrvatskoj počeli su da rešavaju neki drugi ljudi, nekom drugačijom politikom, i nekim drugačijim sredstvima. Rašković je upozoravao na to, ali politički centri moći u Beogradu nailazili su na veće razumevanje u Srpskoj Krajini. Takva (drugačija) politika, neodgovorni potezi i vođe nedorasle u istorijskom trenutku i izazovu, doprineli su da srpski narod doživi još veću nesreću“. Ovo je 2022. godina, i da li je moguće da ovaj autor do danas ništa nije shvatio niti naučio, i da nije svestan da sa ovakvim zaključkom osuđuje Srbe, a time pomaže upravo onima, zbog koji su Srbi i doživeli sve ovo, ne samo 90-tih, već i danas. Da je autor ovo napisao do bombardovanja 99., još bi mu se i moglo oprostiti, ali nakon bombardovanja, nakon dokazanih laži o Markalama, ulici Vase Miskina, Tuzlanske kapije, Račka, Srebrenice, Iraka, Libije, Sirije, pa sada Kosova i Metohije i Ukrajine, ne treba biti niti mnogo pametan da se zaključi mnogo drugačije. Dakle danas je potpuno jasno da nikakva drugačija politika u to vreme od strane Srba ne bi doprinela ništa bolje. Zašto autor gore navedenog teksta to radi, ne znam, ali čini veliku štetu upravo Srbiji i posebno srpskom narodu. „Svi“ se zaklinjemo da trebamo poći od istine, ali narativ iz 90-ih ne menjamo, iako je danas gotovo sve razotkriveno. Nije ovo jedini slučaj, još uvek ima dosta onih koji ne žele svesno ili nesvesno da se istina utvrdi i objavi. Da li stvarno autor gore navedenog teksta misli da je Jovan Rašković jedini u Hrvatskoj, Krajini i Beogradu želeo rešiti srpsko pitanje mirnim putem, demokratski? Tumačiti politiku Beograda i Krajine, na osnovu toga što su neki ljudi videli i znali okolnosti, da to neće tako ići, pa su se drugačije organizovali, kako ne bi doživeli 1941. je , sa današnjim saznanjem, veoma pogrešna i veoma štetna po srpski narod. Mnogo bi se moglo reći i napisati o 90-im, ali za sada ovoliko. Pozdrav!