Тајна шифроване депеше

Секула Дрљевић jе захтевао да се призна као политички вођа Црногораца. Између ђенерала Трифуновића и Ђуришића дошло jе до жучне расправе и потезања оружjа

Мирослав Трифуновић и Драгољуб Михаиловић

ДУГО очекивани сусрет с Дражом Михаиловићем догодио се у долини Босне. Предраг Цемовић, уз напомену да jе имао задатак да послужуjе госте, а тиме и привилегиjу да буде свjедок првог сусрета двоjице команданата, каже да су прве Дражине риjечи, уз коjега jе био ђенерал Дамjановић, а напољу пратња коjу jе чинило двадесетак коњаника, биле: “Када неће брег Мухамеду…” Као да jе мало прекориjевао Ђуришића што до сусрета ниjе дошло раниjе. По сjећању овог аутора било jе то у Требави и Дражу jе узнемирио велики броj избjеглица коjе су се ту нашле па jе поменуо своjу првобитну наредбу о концентрациjи снага око Фоче и Калиновика гдjе jе рачунао на стварање слободне териториjе са око 80.000 бораца. Надао се да ће савезници да на неки начин обуставе грађански рат коjи jе биjеснио. Дража jе указао на очаjну ситуациjу коjа jе створена надирањем Црвене армиjе ка Београду.

– Против Руса се не можемо борити – рекао jе Дража – jер би то била борба против савезника, а они нас убиjаjу и разоружаваjу па ни десети дио наших снага ниjе стигао овдjе у Требаву. Том приликом jе Михаиловић поменуо и “фатални потез краља Петра коjи jе позвао да се приђе комунистима, након чега jе услиjедило упадљиво осипање jединица”. Дража jе казао да се прољеће не смиjе чекати у Требави, односно да jе повратак на старе терене, у Србиjу, изводљив, ако би се jединице преформирале у групе од по 10 до 20 воjника.

Павле jе, по сjећању поменутог аутора, био запрепашћен. Питао jе да ли то значи да треба да остави ту у сниjегом завеjаноj Босни, митрополита и свештенство, препуне болнице избjеглица, од комуниста преплашени народ. Казао jе да то не може учинити. Услиjедило jе Павлово савjетовање са своjим сарадницима, на коjему су се сви сложили да се народ не смиjе напустити, нити да услиjеди расформирање трупа.

Стеван Вучетић наводи да jе до сусрета дошло у селу Кожухе гдjе jе стигао Дража са око 600 воjника, од коjих половина ниjе била способна за борбу. То jе било све од 12.000 воjника повучених у Санџак, с намjером да се пребаце У Црну Гору.

– Сусрет с нашим врховним командантом донио нам jе ново разочарање – истиче Вучетић. У његовоj интерпретациjи разговор између Драже и Павла текао jе отприлике овако:

“Ко те звао да дођеш овамо? Ја те нисам звао! И наjзад када си већ дошао зашто си довео толики народ? Мени су потребни борци с пушком у руци. Наша jе ситуациjа таква да се морамо растурити у троjке по шумама. Другог излаза немамо.”

Када jе Павле извадио шифровану депешу из коjе се jасно видиjело наређење Врховне команде за оваj покрет, Дража jе негирао да jе нешто тако наредио. На то jе ђенерал Мирослав Трифуновић, звани Дроња, казао да jе он ту депешу послао без знања и одобрења Дражиног. Том приликом jе између њега и Павла дошло до жучне расправе и потезања оружjа – jедва се избjегло проливање крви.

По оцjени овог аутора Дражин предлог о “растурању у троjке” ниjе се могао прихватити jер би то значило на лицу мjеста ликвидирати 3.000 болесника, 1.200 рањеника и око 5.000 избjеглица.

УСТАШКА ЗВЕРСТВА
По сjећањима преживjелих Павле Ђуришић jе забранио самовољан улазак у куће и заприjетио смрћу за било какву пљачку. То jе утицало да се неповjерљиви овдашњи свиjет, коjи се наслушао лоших прича о четницима, открави, па jе обезбиjеђен смjештаj у селу Жеравац. Варошица Србац, на ушћу Врбаса у Саву у коjу су одступници стигли 30. марта, порушена и запаљена дjеловала jе сабласно. Неколико Срба, коjи су избjегли и повремено силазили у варошицу причали су о усташким звjерствима истичући спремност да помогну пребацивање преко Врбаса скелама коjе су ту биле скривене. Циjела два дана и двиjе ноћи преко набуjале риjеке двиjе скеле су превозиле воjску и народ.

Ситуациjа jе постаjала све тежа. Услиjедиће преговори са Секулом Дрљевићем, освjедоченим црногорским националистом, коjи jе, залажући се за независну Црну Гору, стигао jош 1941. у Загреб, гдjе се повезао са Антом Павелићем, коjи jе признавао његову “владу и државу”. И он jе изокола понудио своjу данаjску помоћ. Биће то, убрзо ће се показати, кобно за Велики збjег, коjи, приликом поласка из Црне Горе ниjе ни слутио да ће се толико братске крви просути на “неутралном терену”.

Дрљевић jе, како наводи Предраг Цемовић, преко своjих емисара упутио захтjев Ђуришићевим преговарачима (Бећир Томовић, Ђукан Анђелић, Бранко Дрљевић и маjор Пилетић) “да се призна као политички вођа Црногораца, да се воjска дислоцира и у три групе пређе на лиjеву обалу Саве код Славонског Брода и да одатле као народна црногорска воjска крене у правцу Загреба.”

– На заjедничкоj сjедници Централног и Покраjинског националног комитета, поводом ових “понуда”, риjешено jе:

1) Да се понуђено привидно прими како би се на таj начин воjска ослободила рањеника, болесника и избjеглица,

2) да се њихово пребацивање првенствено обезбиjеди,

3) да се воjска способна за борбу упути на правац Врбас – Лиjевча Поље – Козара, и да се планинским тереном пробиjе до Словениjе и дође у састав наших четничких снага коjе се тамо налазе.

– Ђенерал Дража Михаиловић jе одобрио овакво рjешење, а Павле Ђуришић jе закључио са изасланицима Секуле Дрљевића споразум коjи jе у суштини био само маневар у циљу спасавања болесника и рањеника – стоjи у сjећањима Стевана Вучетића.

Почело jе пребацивање “жалосне поворке, какве ниjе било од како jе свиjета и људи”, преко Босне. На лиjевоj обали опjеване риjеке, под ведрим небом, 14. марта нашли су се народ и воjне jединице. Хиљаде ватри обасjавало jе источне падине планине Вучjак.

У међувремену jе пропало више покушаjа да се ђенерал Михаиловић наговори на пут ка Словениjи. Испоштовао jе одлуку Покраjинског комитета о давно одређеноj рути ка словеначкоj неизвjесности, лично увjерен да се ради о животима дjеце, жена, стараца, болесника, рањеника, чиjи се броj у том тренутку пео на око 5.000. Саопштио jе да се враћа у Србиjу, иако су то неки виши официри око њега сматрали грешком. Одредима на путу за Словениjу прикључили су се Драгиша Васић, пуковник Лалатовић, капетан Миљан Јанкетић и jош неколико официра из Врховне команде. На сеоском друму, испод Вучjака, последњи пут су се здравили Дража Михаиловић и Павле Ђуришић. Ка истоj судбини кренуће у два различита правца, jедан преко Лиjевча Поља, други ка шумама Зеленгоре.

Пут jе сада водио териториjом коjу су насељавали Хрвати. Болесници и рањеници упутили су се правцем Дервента – Босански Брод. На дугачком путу до Дугог Села пред Загребом, колона се кретала мало сељачким колима, знатно више пjешице. Гладни, без лиjекова и било какве помоћи, напросто су тумарали jош увиjек хладним друмовима. Народ, коjи су сретали по селима, клонио их се као губаваца. Сваки километар “обиљежио” би понеки мртвац. Од око 8.000 људи, жена и дjеце велики броj ниjе стигао у Дуго Село. Преживjели су смjештени у бараке и неке импровизоване болнице, и забрањено им jе свако кретање. Одмах по капитулациjи Њемачке, пронашли су их партизани и добар дио страдалника jе ту убиjен. Остали су прогнани “да им суде народни судови”. У позадини су остали воjници Павла Ђуришића.

Пише: Саво Греговић

Сутра: Гробнице Лиjевча поља

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Словеначко крваво пролеће 1945. године I

Словеначко крваво пролеће 1945. године II

Словеначко крваво пролеће 1945. године III

Словеначко крваво пролеће 1945. године IV

Словеначко крваво пролеће 1945. године V

Словеначко крваво пролеће 1945. године VI

Словеначко крваво пролеће 1945. године VII

Словеначко крваво пролеће 1945. године VIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године IX

Словеначко крваво пролеће 1945. године X

Словеначко крваво пролеће 1945. године XI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XVII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XIX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XX

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXI

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIII

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIV

Словеначко крваво пролеће 1945. године XXV