Tajna jedne slobode

Postoje tri teorije koje objašnjavaju oslobađajuću presudu u slučaju Vojislava Šešelja. Koja je najbliža istini?

To, budimo iskreni, niko nije očekivao. Od Šešelja, preko Sarajeva i Zagreba do poslednjeg člana SRS u Inđiji, na primer. Nikome na pamet nije padala mogućnost da tročlano veće Haškog tribunala, na čelu sa sudijom Antonetijem, oslobodi Šešelja po svim tačkama optužnice. Kako se to dogodilo, tačnije, zašto se dogodilo?

Postoje tri teoretske postavke: prva je Šešeljeva i oslanja se na čast i poštenje dvojice sudija, ovih koji su ga oslobodili. Druga kaže da su „vlasnici“ Haškog tribunala – koji jeste politički sud bez ikakve dileme – oslobodili Šešelja u nameri da ga na domaćem terenu ojačaju u meri koja može da oslabi Vučića.

Treće objašnjenje dolazi iz Zagreba i veli da iza odluke o kojoj je reč stoji međunarodna zajednica koja na ovaj nači, uveren je Zagreb, želi da dodatno rehabilituje političku prošlost Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, onaj deo koji se odnosi na devedesete godine. Pošto svaka vlast u Zagrebu, a tako je od druge polovine 19. veka, u Srbima i Srbiji vidi ili „remetilački faktor“ ili laboratoriju u kojoj se permanentno radi na održavanju u životu ideje zvane „velika Srbija“, „koju podržava i međunarodna zajednica“, ovu teoriju valja odbaciti kao notornu budalaštinu.

E sad, ima li Šešelj pravo kad se brani (tvrdio je do poslednjeg časa kako će ga osuditi na 25 godina zatvora) da je proglašen nevinim jer su tako mislila „dvojica poštenih sudija“? Možda ima, ali zaista sa velikim možda. Ostali haški slučajevi, u kojima su Srbi osuđivani, stavlja pod veliku sumnju tvrdnju da se u Hagu može dogoditi nezavisno iskakanje dvojice sudija. Posebno na tako osetljivom slučaju kakav je Šešeljev.

Ostaje nam teza o svesnom duvanju nekih faktora međunarodne zajednice u Šešeljeva predizborna jedra. Kako tu stojimo sa logikom i činjenicama?

Velike sile obožavaju situacije kad mali narodi imaju snažne vođe koje stvari na terenu drže pod kontrolom, ali samo ako su te vođe pod apsolutnom kontrolom velikih sila. Aleksandar Vučić ima ogromnu podršku biračkog tela u Srbiji, može da vlada sam, bez koaliranja s drugim partijama, svi su izgledi da će takva situacija ostati i nakon predstojećih izbora, ali Vučić ne ispunjava sve što Evropska unija traži i to je njegov sve veći problem. Da, u pitanju je odbijanje Vlade Srbije (čitaj Vučića) da Srbija uvede sankcije Rusiji. Ne računajući Belorusiju, svi drugi već jesu, i to je muka koja iznad Vučićeve glave visi o sve tanjem koncu.

Da li je neko procenio da bi taj konac mogao da preseče Vojislav Šešelj, ako uđe u Skupštinu, pa mu je u tom nastojanju valjalo pomoći oslobađajućom haškom presudom, videćemo veoma brzo.

Ratko DMITROVIĆ,  01. april 2016

Večernje NOVOSTI