Заборављени коријени Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » Заборављени коријени

Страдање купрешког села Вуковско у новембру 1942. године

18. новембар 2025.

Масовни злочин над српским становништвом купрешког села Вуковско Црна легија је извршила у новембру 1942. године када је страдало најмање 258 житеља овог села. Међу жртвама великог покоља је 136 дјеце узраста до 15 година, од чега 59 дјеце узраста до три године, односно осморо дјеце у колијевкама. Из многострадалне породице Васић преживјела је Перса Васић тако што се рањена подвукла под мртве чланове своје породице. Дио становништва успио је избјећи у шуму, али су наредних дана умирали од посљедица смрзавања и глади. Према записницима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, забиљежених на основу групе преживјелих свједока, Црна легија је у селу Вуковско вршила потпуно свирепе злочине

ПЛАКАЛИ СМО ПЈЕВАЈУЋИ

30. јул 2025.

У деведесет првој години живота, Милена (Алексић) Кецман објављује драгоцјену књигу од значаја за српску културну баштину. Милена је рођена 29. јануара 1934. године у селу Ракелићи, код Приједора. Скоро цијели свој радни вијек провела је у просвјети — најприје као учитељица, а потом као наставница руског језика. Посвећена своме позиву, и након одласка у пензију остала је везана за образовање, усмјеравајући свој труд на очување сјећања и историје родног краја. Вођена жељом да будућим генерацијама остави вриједно свједочанство о прошлости, почела је да сакупља податке о селу, ослањајући се на властита сјећања, казивања комшија и пријатеља, као и доступну документацију. У свом раду обухватила је период Краљевине Југославије, а

Спаљивање српске дјеце у селу Брижина 20. априла 1942. године

18. април 2025.

Најмасовнији злочин над српском дјецом у селу Брижина код Бугојна усташе су починиле 20. априла 1942. године. У штали Недељка Пилиповића тог дана живо је спаљено 86 мјештана српске националности, међу којима 46 дјеце млађе од 16 година — од чега 28 дјеце млађе од пет година. Повод за овај тешки злочин било је убиство усташког стожерника и организатора покоља српског народа у бугојанском срезу, Николе Јуришића, ког је неколико дана раније ликвидирала партизанска патрола. У знак освете, хрватске и муслиманске усташе предвођене Матком Матанићем Јозом из села Љубнић, упадају у осамљено планинско село Брижина и спаљују српску нејач затворену у штали. У пламену и најтежим мукама живот су изгубила

ИСТОРИЈСКИ РОМАН “КОРАНА КО РАНА”

23. јануар 2025.

Драган Гргић, рођен 1917. године у селу Марин Мост код Цазина, 1961. завршио је писање романа на 500 страна. Била је то прва књига о страдању Срба и злочинима хрватских и муслиманских усташа на простору бихаћког краја и јужног Кордуна. Трагични период рата обиљежио је губитак оца, мајке и брата, као и рањавање у борбама против усташа. Након завршетка романа, носилац “Партизанске споменице 1941” суочава се са забранама, кривичном одговорношћу и притисцима државних власти. У тако неријешеним сукобима преминуо је од посљедица инфаркта 1985. године у петроварадинској болници. Иза њега није остало потомство. Остао је само један испражњен трофејни пиштољ и посљедња нада да ће доћи боље вријеме када ће

Душан Бодирога: Филм „Гаравице“ мора бити проглашен за филм од националног значаја

11. децембар 2024.

Драган Радовић је снимио филм који је можда и најбољи филм о страдању Срба у Другом свјетском рату! Оно што би требало да раде државни институти, факултети, државна политика и тимови људи који ионако примају плате из буџета, урадио је један једини човјек без ичије било какве помоћи! Наиме, и у Фочи је приказан филм „Гаравице“ о једном од највећих стратишта Срба у Другом свјетском рату и о страдањима нашег народа у Бихаћу, Цазину, Босанској Крупи, Великој Кладуши и Босанском Петровцу. Аутор овог филма је Драган Д. Радовић из фондације Заборављени коријени који је у овом филму био све: режисер, текстописац, истраживач, историчар, сниматељ, монтажер, продуцент и финансијер. Тај Драган

Господине, опали још један метак, јер ме нијеси добро погодио

9. децембар 2024.

ВЕЛИКИ УСПЈЕХ ФИЛМА „ГАРАВИЦЕ“ Гледаоци документарног филма „Гаравице“ сигурно су запазили свједочење Хрвата Живка Ћурића о закопавању српских жртава када каже да је један остао жив и јавио му се ријечима „па зар ти мене не познаш, кад смо заједно служили војску у Неготину, ја сам Карановић Никола“, а затим када је усташа пуцао из пиштоља у њега, он поново одговорио „господине, опали још један метак, јер ме нијеси добро погодио“. Име и презиме уз детаљ о служењу војске у Неготину били су довољни да Николини потомци након гледања филма препознају о коме је ријеч. Никола је рођен око 1900. године у селу Липа од оца Луке и мајке Марије

ПОГЛЕДАЈТЕ ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ “ГАРАВИЦЕ”

24. октобар 2024.

Од сада филм „Гаравице“ и на You Tube платформи. Погледајте бесплатно. Документарни филм ГАРАВИЦЕ представља причу о једном од највећих стратишта српског народа током Другог свјетског рата. Филм објашњава и посљедице које су услиједиле након ликвидација на Гаравицама и другим масовним стратиштима у Бихаћу, Цазину, Великој Кладуши, Босанској Крупи и Босанском Петровцу. Библијску трагедију обиљежила је и насилна исламизација и покатоличавање Срба, умирање и остављање дјеце у сметовима Грмеча. Судске пресуде и архивска грађа забиљежили су злочине из страсти, скидање крваве одјеће са унакажених српских жртава и учешће дјеце муслиманских и хрватских усташа у злочинима. Филм је базиран на више од три хиљаде докумената (судске пресуде, саслушања, записници, извјештаји, прогласи

ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ “ГАРАВИЦЕ”

23. август 2024.

Погледајте филм „Гаравице“ 07. септембра 2024. од 21. час на РТРС-у. Документарни филм ГАРАВИЦЕ представља причу о једном од највећих стратишта српског народа током Другог свјетског рата. Филм објашњава и посљедице које су услиједиле након ликвидација на Гаравицама и другим масовним стратиштима у Бихаћу, Цазину, Великој Кладуши, Босанској Крупи и Босанском Петровцу. Погледајте филм „Гаравице“ 07. септембра 2024. од 21. час на РТРС-у. Библијску трагедију обиљежила је и насилна исламизација и покатоличавање Срба, умирање и остављање дјеце у сметовима Грмеча. Судске пресуде и архивска грађа забиљежили су злочине из страсти, скидање крваве одјеће са унакажених српских жртава и учешће дјеце муслиманских и хрватских усташа у злочинима. Филм је базиран на

ЗБОРНИК „СТАРИ БРОД“ ПРЕМИЈЕРНО ЋЕ БИТИ ПРЕДСТАВЉЕН 24. И 25 . МАЈА

29. април 2024.

Радовић је рекао да ће јавност Републике Српске бити затечена сазнањем да је још 1941. године на простору Вишеграда и Рогатице уз Дрину био збјег од 12.000 Срба из Срема које су усташе намјеравале погубити, али да Њемачкој, која је баш у то вријеме нападала СССР, није одговарало да се на том простору врше злочини, а њемачки фашисти били су запрепашћени суровошћу усташких злочинаца. Зборник докумената „Стари Брод“ у издању Фондације „Заборављени коријени“, који документовано освјетљава размјере усташких злочина над Србима у романијском крају и дијеловима источне Босне у Другом свјетском рату, биће премијерно представљен 24. и 25. маја у Старом Броду, када ће бити служен помен старобродским жртвама убијеним

На празник Благовијести 1934. године рођена бака Роса Кончар

9. април 2024.

На празник Благовијести, 7. априла 1934. године, рођена је бака Роса Кончар у селу Доња Гата у општини Бихаћ. Бака Роса, рођено Цимеша, оставила је један од најупечатљивијих утисака на гледаоце документарног филма ГАРАВИЦЕ. Њено живописно свједочење, ношња, марама и крајишки изговор привлаче пажњу већ у првим секундама, не остављајући никога равнодушним. Током снимања интервјуа, у априлу 2022. године, непоколебљиво је изразила жељу да помогне у стварању филма. На свако питање, оштроумна и интелигента жена, одговарала је детаљно, откривајући и нове приче. Ниједном није поновљено снимање, јер је увијек говорила течно. Биле су потребне седмице да се преслуша и размисли о свему изговореном. Након сваке преслушане реченице само су се смјењивали

Владимир Бурсаћ: Успомена и сећање на човека који је само говорио истину у једно глуво доба

1. април 2024.

Након што је Фондација “Заборављени коријени” обновила споменик Драгану и Бојани Гргић, 30. марта 2024. године служен је и парастос брачном пару Гргић. Парастос је служило седам свештеника из пет епархија Српске православне цркве. Драган Гргић и његова супруга Бојана нису били благословени децом, биолошким потомством, наследницима. Међутим, чињеница да се петнаестак људи данас скупило на њиховом гробу, скоро 40 година како се завршио земаљски живот Драгана Гргића, као и да је Драган Радовић небројено пута био на овоме месту, док се обнављао споменик говори нешто сасвим друго. Говори да су Драган и Бојана иза себе ипак оставили децу, духовну децу и да смо ми та њихова деца, која чувају

Гаравице – место где Срба више нема

18. март 2024.

ОТКРИВАЊЕ ЈЕДНОГ ЗАБОРАВЉЕНОГ УСТАШКОГ ЗЛОЧИНА Драган Радовић, аутор филма о масовним страдањима српског народа у бихаћком крају, каже за „Политику” да на том простору има пуно споменика, зараслих у коров, посвећених жртвама о којима људи не знају ништа Након завршетка филма, у сали је био мук. Без аплауза и устајања, многе гледаоце приковане за седишта са сузама у очима држала је прича о масовном страдању српског становништва у, после Јасеновца и Јадовна, највећем стратишту на простору Независне Државе Хрватске. Таква је била атмосфера на београдској премијери филма „Гаравице” 21. фебруара, који прати причу о злочинима од почетка до краја Другог светског рата на простору Кордуна, Бихаћке крајине, засновану на више

ДУПАНОВИЋ Дино – одговор на изречене неистине

14. септембар 2023.

ДУПАНОВИЋ Дино, директор Музеја АВНОЈ-а у Бихаћу, за видео прилог ТВ УСК објављен 13.09.2023. године износи низ неистина и нетачних навођења историјских извора на које се позива. Такође, у позивању на такве изворе, свјесно прећуткује оне који очито нису пожељни да се јавно објаве. Пише: ДРАГАН РАДОВИЋ Примјера ради, на самом почетку обраћана на 01:12 образлаже да је Владимир Дедијер у свом Дневнику записао како је у Бихаћу побијено 12 хиљада људи и то “према рачунању локалног становништва”, што је нетачно. Ова констатација није записана, већ је ријеч о признању муслиманског усташе Јусуфа Пашагића, једног од од главних организатора злочина и највећих зликоваца у бихаћком крају, у ком говори гдје