Име машиновође Војина Никитовића слабо је познато широј јавности, најблаже речено, мада би морало бити познато свима, јер кога ћемо да славимо ако не оне који су нејач спасавали од ножа и метка. Пролеће и лето четрдесет прве могли би се мирне душе окарактерисати као два најстрашнија годишња доба у новијој историји српског народа, будући да је тај период, непосредно након успоставе тзв. Независне Државе Хрватске, донео са собом геноцидни цунами и незапамћене покоље у усташкој режији. Народ је у збеговима испунио шуме и горе и тако дао замајац устанку који је почео да пламти широм те марионетске полудржаве, али они Срби који су живели у источној Босни и Херцеговини,