Велебит Архиве - Јадовно 1941.

Невен Милаковић: ЛИЧКА

13. децембар 2025.

У јами безданки, скривеној од Бога крвавим шипражјем и људским костима, дјевојчица снена, будила је оца Мазећи га благо дрхтавим прстима, преслаба да глас испусти, да се прекрсти… да одвеже жицу што га је спутала, само му је лице хладно цјеливала, само га је сузом врелом умивала… што је друго могла, па била је мала. Није се плашила мрака јер сви су овдје били, и мајка и браћа и бака… и ђедо Радивоје, као да ломе чесницу Божићну, као да се у Цркви моле, као да поред Коране бистре јагањце пастирским страхом броје. А негдје горе, на пола пута до васионе, завијали су курјаци гладни, са снијегом затрпане Капеле, ваљда

Оливера Шекуларац: Ми, несабрани

19. новембар 2025.

Kо то пребројава претке јасеновачке, јадовничке, или оне који име по јамама и логорима не добише, оне само Богу знане? Да ли их броје по лобањама, ил’ по душама? Глава мог деде, од 45 година, једва се држала уз тело… Ја је још увек придржавам. Шта се то броји, да л’ сузе, јауци, врисци, уздаси, оченаши или Богу призиви? Јесу ли дечија срца на броју, ил’ очи извађене? Kакви се рачуни своде? Је л’ које је класе земља са највише проливене крви, ил’ небо са толиким душама? Да се можда неко није сетио да израчуна да су нам земља, јаме, реке свете, јер су најдрагоценијим освештане? Да л’ то неко

Ђурђица Драгаш: Ниџо, Велебит те памти, сигурна сам

10. јул 2025.

Драги Ниџо, била сам ти скоро у Смиљану. Било је плаво небо, без облачка. Онако прозрачно и широко како само личко може да буде. Сећаш се сигурно тог неба… сви га са собом по свету носимо. Косила се трава и таласало жито. Мирисало је баш онако како памтиш. Знаш кад личка земља дише…. Зеленио се Велебит плавичасто. Тежак и моћан. Савршен и страшан. Велебит којег у крви и костима носимо, планина што нарасте и отежа од крви наше и костију по утроби његовој расутих. Памти старина све наше тајне, памти и ћути. Како ли је њему Ниџо мој?! Боле ли га ране наше ил’ му живот и смрт дођу на

Оливера Шекуларац: Е мој деда, аој Лико

4. јул 2025.

Опет сузе са прађедовских извора личких, помешане жалоснице и радоснице. То су оне дубоке кад понорнице наше избију, оном бистрином јасноћом.. па те боле вечне старе ране, жедан поред свих извора, срећан јер те дотакну људи.. научила сам од детињства да живим са мојом баком виртуелно, дању у равници – ноћу у Лици. Мени је то нормално, ноћу ме својом причом нашој кући води, ту је кућу купио мој деда када се са њом оженио, била започета, он је завршио.. нисам срела жену мудрију, нити такву која је тако поштивала свога мужа и живог и мртвог.. нема деде а има га увек, нема куће а имали смо је, нема дедовине,

Ђурђица Драгаш: Лика, моја и туђа

25. мај 2025.

Срећна сам, блажена и тужна. Опет на своме, а међ’ туђима. Ту, на корак од себе, а тако далеко. Удишем личко јутро. Мирише познато, сетно, далеко. Мирише на покошену траву, детињство и дедино двориште. Мирише на бунар дивосељачки и поље вребачко. Срећна сам, блажена и тужна. Опет на своме, а међ’ туђима. Ту, на корак од себе, а тако далеко. Слушам птице, немирне од облака што прете кишом. Летимо заједно…. Летимо ка небу… Пржи ме сунце на камену срушене цркве. Мирише тамјан са гаравих зидова. Чује се давно утихло звоно, дечји плач и песма девојака. Чује се живот…величанствен и далек, блистав и згажен. Живот којег нема! Води ме шума велебитска,

Ђурђица Драгаш: Маљ

1. април 2025.

Тежак сам, дрвен и крвав. Маљ ми је име. Грдно ми име, грдан и ја. Направише ме прошле јесени у дворишту Стевановом. Истесаше ме од мрког пања, црног ко’ чемер. Исписаше ми судбину чемерну. Презимих у подруму. Од мемљиве земље отежа ми тело, напуни се мраком и јадом. Ал’ проби се светлост и засја пролеће. Зграбише ме чврсти дланови Стеванови. Заигра ми срце, јекну душа заробљена у пању гаравом. Угледах небо и птице, угледах колевку дечју и недра Миличина. Видех искру у очима Стевановим. Запевасмо обојица ударајући коље у земљу. Оградисмо тор за три овце, мираз Миличин… Смејао му се брк, смејао сам се и ја. Били смо весели и

Оливера Шекуларац: Само се обелели врхови Велебита сећају шта су све видели

12. март 2025.

О овом истинитом догађају није снимљен филм, одиграна позоришна представа, није ово прича за игроказ. Ја записах, а прочитаће неки фини људи и сетити се да је за дела потребна вера. Једна сјајна дама, коју наравно чудним путем упознах у бањи Јунаковић, даром ми одговори на моју пажњу. Дар, као и она није обичан, Шербеџијин концерт у Новом Саду, а ту је и оно битније: „Водим те да упознаш моју мајку…“. Никад не трагам, људи који имају додир са мојим прецима и крајем сами ми дођу. Има ко све већ уређује, то душа препозна. Одлазимо Љиљана и ја код њене непокретне мајке Милице Љутице. А те очи, то достојанство једне

Ђурђица Драгаш: Молитва

5. новембар 2024.

Има ли те Боже, гледаш ли ме, црну, међу трулим телима, међу рођенима?! Воде,воде,плачем без суза,из мрака,са дна понора. Не боли ме ништа,немам ноге, немам руке,немам срце у грудима.Само очи имам,очи што још виде парче неба,далеког, плавог и туђег. Не чујем одавно,ни ветар, ни кишу, ни корак звери.Не чујем јауке и самртни ропац,дечји плач и мајчину молитву.Не чујем последњи дрхтај живота у овом безданом паклу.Тишина, тишина, тишина… Само још моје очи живе и гледају небо.Само још моја утроба вапи за капљицом воде. Има ли те Боже,гледаш ли ме,црну, међу трулим телима, међу рођенима?! Узми ми очи, да не видим небо,узми ми душу, да заборавим,води ме пут светлости твоје.Води ме из

Мирко Рапаић: Разговор у возу 1989. године

5. октобар 2024.

Данима сам крстарио од села до села моjе кршне Лике. На том путу нађох се, септембра мjесеца 1989. године, у возу, на личкоj прузи Госпић-Грачац. На жељезничкоj станици у Госпићу испратио ме jе моj добри ратни друг Петар Штулић, у чиjоj сам кући боравио и уживао гостопримство неколико дана, сакупљаjући податке о усташким злочинима у Госпићу и околини. Колико год да jе наш сусрет, послиjе много година, био радостан, толико jе и растанак био тужан. Као да се никад више нећемо видjети. Можда и нећемо? Петар jе ускоро са фамилиjом морао да бjежи из госпићког пакла. Једва су живу главу извукли, а кућу су им Хрвати спалили до темеља, као и све остале српске куће. Његовог рођеног брата Бранка

Крајолик око подручја логора Јадовно, поглед на Велебит

Ђурђица Драгаш: Жути јаглаци дивосељачки

8. мај 2024.

Израсли, питоми и танани, као нејач дивосељачка, као јагњад невина, као поглед мајчин… Процветали су јутрос жути јаглаци на Kрушковачама.Процветали… у зеленој пустињи Велебита! Израсли из земље натопљене крвљу. Сићушни, нежни цветови… као дечје руке, као паперјаста коса под мајчиним дланом.Изашли с росом, окупани сузама. Жути јаглаци дивосељачки!!! Донеле их босе девојачке ноге.Носиле их мајке у недрима, крили старци међу грубим длановима. Донела их деца у очима… жуте јаглаце са кућних прагова.Носио их ветар са згаришта, спирала киша с хладног камена. Израсли, питоми и танани, као нејач дивосељачка, као јагњад невина, као поглед мајчин…Никли из пепела, из земље која памти крик, нож, јаук. Израсли из тишине, гажени заборавом….Нежни јаглаци дивосељачки!

Др Ђуро Затезало: Покољ на Крушковачама

6. август 2023.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање СВЈЕДОЧАНСТВА ГОРСKИ KОТАР И ЛИKА КРУШКОВАЧЕ KРУШKОВАЧЕ Геноцид над српским цивилним становништвом села Дивосела, Читлука и Орница у Лици код Госпића извршиле су усташе 5. и 6. аугуста 1941. године. Нечувени масакр над избјеглицама извела је усташка војска Независне Државе Хрватске, поглавара Анте Павелића, у ували Kрушковаче, јачине једне бојна, личког здруга, под командом Ивана Девичића Пивца. Тог љетног дана 5. аугуста у само свануће српске избјеглице из својих спаљених села кућа, нашле су се изненађене, опкољене звијерима у људској сподоби. Чула се усташка вика, урликање, вриска: „Kољите! Не пуцајте!

Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2021. – Јама Бадањ – ГАЛЕРИЈА

10. јул 2021.

У организацији Удружења “Јадовно 1941.” из Бање Луке и Београда, обиљежен је Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2021, и 80 година од Покоља и ликвидације не мање од 38.000 Срба у комплексу хрватских логора смрти Госпић – Јадовно – Паг. Мада је прошло 80 година од Покоља, нашим доласком над јаме свједочимо да памтимо и да нисмо заборавили. Погледајте фотографије снимљене 19. јуна 2021. годинe. ЈАМА БАДАЊ – СТУПАЧИНОВО Погледајте видео запис снимљен 19. јуна 2021. годинe. ЈАМА БАДАЊ – СТУПАЧИНОВО Погледајте: Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2021. – Смиљан – ГАЛЕРИЈА Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2021. – Шаранова јама – ГАЛЕРИЈА Дани(ј)ел Симић: Прекрижени крст

Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2021. – Шаранова јама – ГАЛЕРИЈА

9. јул 2021.

У организацији Удружења “Јадовно 1941.” из Бање Луке и Београда, обиљежен је Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2021, и 80 година од Покоља и ликвидације не мање од 38.000 Срба у комплексу хрватских логора смрти Госпић – Јадовно – Паг. Мада је прошло 80 година од Покоља, нашим доласком над јаме свједочимо да памтимо и да нисмо заборавили. Погледајте фотографије снимљене 19. јуна 2021. годинe. Шаранова јама Приредила редакција Јадовно 1941. Аутор фотографија: Никола Зајц Погледајте: Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2021. – Смиљан – ГАЛЕРИЈА Дани(ј)ел Симић: Прекрижени крст Ђурђица Драгаш: Песма незаборављених! Душан Басташић: Мада је прошло 80 година од Покоља, нашим доласком над јаме свједочимо

Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2021. – Смиљан – ГАЛЕРИЈА

8. јул 2021.

Ђурђица Драгаш: Даро, Десо, Јоване…криви смо! Праштајте!!!

4. фебруар 2021.

Гледала сам пре неколико дана филм „Пролеће 1941“, који је, у сарадњи са амбасадом Израела, емитован на Међународни дан сећања на жртве Холокауста. Тежак, мучан филм, један од оних које не гледате из досаде, тек да би прекратили време, већ из потребе да одате пошту жртвама, да се бар у тих сат-два подсетите да слобода, мир и срећа нису константне категорије. Такви филмови вас упозоравају да зло лако проклија, да не треба много да се дојучерашње комшије и пријатељи претворе у потказиваче, крвнике и убице, а удобни и мирни живот у пакао из којег нема излаза. Пратила сам потресну судбину јеврејске породице и њихову борбу за живот, унапред осуђену на