У јами безданки, скривеној од Бога крвавим шипражјем и људским костима, дјевојчица снена, будила је оца Мазећи га благо дрхтавим прстима, преслаба да глас испусти, да се прекрсти… да одвеже жицу што га је спутала,
Лепо је и страшно јутро дивосељачко. Небо се у води огледа.Распукнуто и модро. Потоке Оке исплакале.Закукале за песмом девојачком.За коњима што грудима њиве ору.За капом црвеном са ресама црним,накривљеном,опеваном,на срцу исцртаном. Обелео снег стазе зарасле.Прекрио
Мјеста бола, патње, страдања. Мјеста тишине која је тамо тако гласна. Толико гласна, да се ни цвркут птица не чује. Деценијама. ПРИЈАВИ СЕ ОДМАХ НА КАНАЛ ЈАДОВНО 1941. – тебе то не кошта ништа, а
У Кући Милановића, у суботу 09. новембра 2024. у 18 часова биће представљена збирка поезије „Јер…ми смо иста крв“ Ђурђице Драгаш Вуковљак. Ријеч је о првој пјесничкој збирци коју чине стихови пуни сјете и туге,
Логор Јадовно је био државни пројекат, велики логистички подухват, у који је била укључена државна железница, која је омогућила транспорт жртава са удаљених места НДХ. И ове године, пре свега, у хрватској јавности колају заблуде
Данима сам крстарио од села до села моjе кршне Лике. На том путу нађох се, септембра мjесеца 1989. године, у возу, на личкоj прузи Госпић-Грачац. На жељезничкоj станици у Госпићу испратио ме jе моj добри ратни друг Петар
Не кривите Велебит, не зовите га несрећом српском, не зовите га проклетим. Крив је зао човек. „Велебит је једна од оних чудних планина, које и у свом имену и у свом спољњем изгледу носе нешто
Априла 1986, поводом предстојећег суђења усташком ратном злочинцу Андрији Артуковићу, након писма примљеног од Ракић Пане, лист „Дневник“, Нови Сад, објавио је чланак: „Како су попуњаване велебитске јаме“. Доносимо факсимил објављеног чланка, као и интегралан
Документарни филм jе прича о човjеку коjи jе 1941. године jедини преживио покољ у глинскоj цркви Пресвете Богородице. Злочин коjи се догодио у Глини ниjе био наjброjниjи по жртвама Покоља, геноцида почињеног над српским народом
Динара по средини мене. Располутила ме. Располућена сам Динаром. Ја са два њена лица. Камен и шума. Румена руја и Сунцем сасушена танка трава. Једно ми лице босанско, друго личко, подвелебитско. Које је лице више
Данас више него икада треба подсјећати на историјску лекцију коју су српски Свети новомученици крвљу својом исписали. Јадовно је највећи подземни српски град у Лици, а у акваторијуму рта Слана налази се друга српска плава
Покушавам да се сетим када сам први пут чула за Јадовно. Било је то, чини ми се, у годинама касног детињства или раног девојаштва. Пише: Гордана Достанић У нашој кући, тата и његов пријатељ причали
АGAINST OBLIVION- CONTRE L’OUBLI – PROTIV ZABORAVA – CONTRO L‘OBLIVIONE – GEGEN DAS VERGESSEN – ПРОТИВ ЗАБЫВАНИЯ – PROTI POZABI – ПРОТИВ ЗАБОРАВА Овај пројекат удружења Јадовно 1941. из Бање Луке, летак/флајер на српском језику
Израсли, питоми и танани, као нејач дивосељачка, као јагњад невина, као поглед мајчин… Процветали су јутрос жути јаглаци на Kрушковачама.Процветали… у зеленој пустињи Велебита! Израсли из земље натопљене крвљу. Сићушни, нежни цветови… као дечје руке,
Усташки злочини на Јадовном и у неким другим логорима смрти уз осврт на њихове кориjене. ЈАДОВНО У КЊИЗИ: Фрањо Здунић Лав: “КОТАР ГОСПИЋ И КОТАР ПЕРУШИЋ У НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОМ РАТУ 1941-1945“, КАРЛОВАЦ 1989. »Они коjи не
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
