arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

На данашњи дан је грчки потпоручник осуђен на затвор јер је одбио да учествује у НАТО бомбардовању Југославије

Војни суд у Пиреју осудио је на данашњи дан 1999. године на две и по године затвора, условно на три године, потпоручника Ратне морнарице Грчке Мариноса Рицудиса зато што је одбио да учествује нападу НАТО-а на СР Југославију. Грчка је током бомбардовања била део НАТО алијансе, али из политичких разлога није учествовала у ваздушним нападима, међутим, грчка морнарица је добила наређење да уплови у Јадран. Руцудис је требало да уплови на Јадран на разарачу „Темистокле“, који је као део снага НАТО пакта учествовао у агресији. Он је тада рекао да као православац не може да учествује у нападу на један православни народ. Рицудис се оглушио о наређење и вратио брод

Кошаре, мера за Хероје

Ако дозволимо некоме тренутак запитаности, који може доћи, зашто је неко положио свој живот за отаџбину, онда имамо пуно право да са презрењем одбијемо да дамо одговор. На почетку агресије на СР Југославију очекивања главнокомандујућих снага НАТО алијансе биле су изузетно оптимистична. Веровало се да наша војска није у стању да издржи ваздушне нападе дуже од три дана и да ће врло брзо потписати капитулацију. Показало се да је рачуница агресора била више него погрешна. Након показане изузетне сналажљивости, храбрости и издржљивости припадника Војске Југославије, команда НАТО наредила је паралелно покретање копнене офанзиве на простору Косова и Метохије испод Проклетија, на Кошарама. Овом операцијом НАТО је покушао да анулира евидентне

Рушевине карауле Кошаре након завршетка рата

Данас 20 година од почетка битке за Кошаре

Данас се навршила 21 година од почетка битке за караулу Кошаре на Косову и Метохији у којој је погинуло 108 српских војника у неравноправној борби са снагама терористичке ОВК, регуларне војске Албаније, уз ваздушну подршку НАТО-а. Битка за караулу Кошаре на граници тадашње СР Југославије и Албаније сматра се највећом битком у новијој српској историји у којој је нешто више од 1.000 голобрадих српских војника, без довољно муниције, бранило домовину од напада снага које су бројале између 5.000 и 6.000 Албанаца и њихових помагача. Највећи број српских снага на Кошарама чинили су војници на редовном одслужењу војног рока, просјечне старости између 19 и 20 година, а борили су се и

БОКАН: ХРВАТИ ТРАЖЕ ОД СРБА ДА СЕ „СУОЧЕ СА ПРОШЛОШЋУ“ И ДА „РАСКРСТЕ СА СВОЈИМ ИСТОРИЈСКИМ ГРЕШКАМА”

Од када је Хрватска почела да председава Европском Унијом, она је одмах на тапет ставила своје омрзнуте комшије – све нас – и од Србије кренула да тражи и длаку у јајету, опраштајући, притом, себи све у Другом светском рату почињене злочине, као и етнички погром над Србима током августа 1995. године.  Хрватска сада допушта и сугерише ”овакву” или ”онакву” судбину ”отварања нових поглавља” приступу Еу за онај део српске политичке елите која се још увек бави том одавно анахроном и по нас мање-више бесмисленом темом (сем, наравно, реторички, из строго дипломатских и државно-стратешких разлога).  Они, тако, траже од нас да сместа испунимо безброј њихових строгих захтева и, успут, пристанемо

Маре Петровић: Заборављена хероина Великог рата

Маре Петровић је награђена са чак дванаест одликовања, колико је задобила и рана Досад је у домаћој историографији тврђено да је чувена Милунка Савић најодликованија и жена са највећим војним чином. Случај анонимне Маре Петровић то демантује. Ова ратница преузима њен пиједестал. Без обзира на то њихова ненадмашна и непоновљива дела вечно их крунишу дивљењем и поштовањем. Оставши рано без једног родитеља, мајчине нежности, солидарности, Мара се нашла у окружењу мушкараца који су и од ње очекивали подједнака пожртвовања. Ни теже послове на њиви није одбијала. Породична хармонија изгубљена је одласком мушких чланова у четничке редове. Мара се суочила са новим искушењем оставши сама и без подршке. Све ове тегобе

Марија Тошовић из Мердара у бомбардовању изгубила ћерку и мужа : Рођење Анђелке као утеха за болне ране

Сећање жена које су 1999. године биле трудне на стрепњу где ће се и како породити: Била сам у седмом месецу трудноће када су ми убили најмилије Ником није било лако те 1999. године, када су готово три месеца нашу земљу засипале НАТО бомбе, али је женама које су у том моменту биле трудне било још теже: бригу и страх за животе нерођене деце никада неће заборавити. Уместо уз смех и звуке музике, најлепши период у животу проводиле су уз звуке сирена, у подрумима, а не у парковима и шетњама. Уз стравичне вести о смрти најближих, пријатеља и комшија, док су стрепеле како ће се и где породити, хоће ли

С друге стране историје (1): Крваво коло Радачког Бријега

„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољом у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних…“ О трагичном 27. фебруару 1942. године, који памти Радачки Бријег на Љубомиру, дуго се и упорно ћутало. Недужне жртве задесио је удес многих које су остављене у дубокој анонимности „погрешне стране историје“ – усљед сложених а

Леон Којен: Повратак истини

Реч на промоцији књиге Срђана Цветковића и Немање Девића „ОЗНА. Репресија комунистичког режима у Србији 1944–1946. Документи“, Парохијски дом Светог Саве, 25. децембар 2019. Нећу вечерас директно говорити о сплету догађаја који с правом називамо комунистичким терором после Другог светског рата него о томе зашто је данас, посебно у Србији, важно утврдити пуну истину о овом мрачном раздобљу наше историје. У нашем јавном мњењу, поготову елитном, још увек су широко распрострањена два изузетно штетна идеолошка мита, која добрим делом преживљавају на прикривању или бар игнорисању истине о терору комуниста над свима у Србији (као и другде у Југославији) за које су нови владари мислили да могу бити сметња опстанку и

Обришите прошлост! Загреб спремио списак захтева да заустави Србију

Ако жели да напредује у процесу придруживања ЕУ, Србија ће морати да раскрсти са својом прошлошћу, захтев је који је званични Загреб уградио у свој програм председавања ЕУ, које је Хрватска и формално започела. У том документу, у делу који се односи на проширење, између осталог, наглашава се да је важно поштовање људских права и основних слобода, као и владавине права, допринос регионалној сарадњи и развој добросуседских односа. Ово последње укључује превладавање наслеђа прошлости, истинско помирење, и решавање отворених питања. Загреб се „на папиру“ заложио за отварање преговора са Албанијом и Северном Македонијом и најавио да ће подстицати и напредак Србије и Црне Горе, али уз пуно испуњавање постављених критеријума,

Одржана девета Конференција новинара и медија дијаспоре и Срба у региону

У прес центру Удружења новинара Србије, 26. децембра 2019.  године, одржана је 9. Конференција новинара и медија дијаспоре и Срба у региону, у организацији Удружења новинара Србије и уз подршку Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону. Конференцију је отворио први потпредседник Владе и министар спољних послова, Ивица Дачић, који је поздравио учеснике и госте и указао на значај информисања дијаспоре и српског народа у региону о политици Р. Србије. Цео говор првог потпредседника Владе и министра спољних послова, Ивице Дачића можете пронаћи ОВДЕ. У првом блоку конференције под називом ,,Јавни сервиси – представљање програма за дијаспору: Сарадња, умрежавање и размена садржаја с медијима и дописницима из региона

Бокан: КАКО ЈЕ НОРМАЛНА ЦРНА ГОРА ПАЛА У БЕОГРАДУ ПЕТОГ ОКТОБРА или О (НЕПРЕПОЗНАТИМ) УЗРОЦИМА И НЕИЗБЕЖНИМ ПОСЛЕДИЦАМА

Иако сам у наслову већ изрекао све оно најважније што мислим и хоћу да јавно кажем, ипак ћу додати још пар реченица.  Петооктобарска револуција (баш као и она Прводецембарска, из 1918-те) ДОВЕЛА НАМ ЈЕ СТРАНЦЕ НА ЧЕЛО ТАКО ПОНИШТЕНЕ ДРЖАВЕ, без дотадашње суверености и макар трунке истиснке независности и слободе.  Није Војно-технички споразум 1244 из Куманова био права капитулација Србије – већ несрећни Петооктобарски споразум наших међународних (НАТО) непријатеља и огромне већине наше несрећне опозиције. То са колико се неумесних објашњења и неуверљивих оправдања (”нисмо знали”, ”ко је могао да предвиди”…) обавија око овог несрећног догађаја, који је довршио наше самоуништење, започето 1. децембра 1918-те, а настављено 26. августа 1939

Драгослав Бокан

Драгослав Бокан: СРПКО

Историја је нешто најактуелније што постоји. А прошлост је херојска и саветодавна сенка садашњости. Ко то не схвата, тај ништа не разуме. У историјском календару сваке нације постоје одређени дани (попут црквених празника) када се прослављају јунаци који су се безрезервно и неустрашиво бацили у паклени огањ најстрашнијих битака зарад своје Отаџбине и њене части.  Ови јунаци су успели да за живота, баш попут светитеља, подигну лествицу очекивања од људског рода, насупрот и изнад свих овоземаљских страхова и смртних стрепњи. Зато нема ничег важнијег за васпитање карактера неке нације од живог подсећања на њене бесмртне јунаке. То је суштина обавезе и дужности свих нас, у сваком времену. А неки од тих бесмртника чак

Прича о мајци коју су натерали да испече сина на ражњу: Народ памти данак у крви по ужасима, а не по прилици за напредак

Трагом текста у “Новостима” о покушају прекрајања историје под отоманском окупацијом, „Печат“ истражио сличности нациста и Османлија, власништво „Бигза“ који је издао спорни уџбеник и ширу тенденцију ревизије наше прошлости. Историчар Срђа Трифковић наводи да модерни турски пропагандисти трагедију деце отете у оквиру девширме представљају као стипендију за Харвард или Јејл и као сјајну шансу за децу из сиромашних породица да добију првокласно образовање и добре каријерне могућности. Тужно је када улогу турских пропагандиста преузму домаћи историчари. У колективно сећање житеља села Велики Извор у близини Зајечара урезана је прича о мајци која је, не желећи да јој Турци, што су на један Ђурђевдан дошли да сакупљају данак у крви,

Дража током процеса Фото Архив „Борбе“

Судбину Драже Михаиловића одредиле светске силе

Американци били против искрцавања савезника на Јадрану, а команданта Југословенске краљевске војске у Другом светском рату Енглези предали Титовим комунистима, каже Милослав Самарџић, аутор документарца о вођи четничког покрета. Крагујевац – „Много сам хтео, много започео, али је ратни вихор однео мене и моје дело…” Када су се чуле ове речи генерала Драгољуба Драже Михаиловића, измученог оптуженика, које он изговара у судници на крају монтираног процеса, у публици је настало комешање. То је претпоследња секвенца документарног филма о команданту Југословенске краљевске војске (у отаџбини), аутора Милослава Самарџића, уредника некадашњих „Погледа”, који је, у организацији Покрета обнове Краљевине Србије, приказан у препуној сали Скупштине града Крагујевца. Трен касније, када се на

„Пут сјећања” – грумен земље са Гробља ослободилаца Београда се шаље у Русију

Ово је један дио великог и важног пројекта уочи обиљежавања 75 година од побједе, у оквиру кога се гради велики храм у Русији и меморијални центар. Министар одбране Александар Вулин и амбасадор Руске Федерације у Београду Александар Боцан-Харченко положили су вијенце на Споменик црвеноармејцу на Гробљу ослободилаца Београда и учествовали у свечаној примопредаји грумена земље са гробља који ће бити допремљен у Руску Федерацију у оквиру акције „Пут сјећања”, саопштило је Министарство одбране. – Као што предсједник Вучић није дозволио да Србија на било који начин узме учешће у антируским санкцијама или у антируској хистерији, тако ни он, ни наша држава никада неће дозволити да се прекраја историја. И никада

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Јадовно 1941. – Летак

ПРОТИВ ЗАБОРАВА Преузмите летак у PDF формату Јадовничку мисију можете помоћи ако

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.