Срби Архиве - Страница 25 од 166 - Јадовно 1941.

УСТАШЕ РАДОМИРУ ПОКЛАЛЕ СВИХ 49 ЧЛАНОВА ПОРОДИЦЕ: Књига ратног сирочета од 1942, после 30 година доспела у јавност

4. фебруар 2025.

Мили и рођени моји, који сте живи и ви који то већ одавно нисте. Посвећујем вам ову књигу сведочанстава и докумената о усташким геноцидним злочинима над мојим и вашим прецима, с једином и последњом молбом да чувате и сачувате успомене на ове наше мученике и да сећања на њих задржите дуго, дуго, у непрекидном памћењу. Док је 1991. године исписивао ову посвету на рукопису своје тек завршене књиге “Јаук и ехо јаука српског народа у НДХ 1941-1945” Радомир Гламочанин (1925), ратно сироче из села Дракулића код Бањалуке, а доцније успешан и по добру упамћен дугогодишњи директор ФАДИП-а из Бечеја, осетио је неописиво олакшање – није то обична књига већ споменик,

УСТАШЕ У KРВАВОМ ПИРУ ВИKАЛЕ: ВРАТИ ДЕЦУ, ДОЛАЗИ ПАВЕЛИЋ!

3. фебруар 2025.

Деда Раде (92) је преживео Јасеновац, чудом преживео клање! Злодела какве је људски ум у стању да смисли, а рука крвника почини, дешавао се ту, пред нама. Чак и они који данас славе монструме згрозили би се шта су били у стању да ураде они којима данас кличу, узвикујући “за дом спремни”. Раде Радивојац, један од преживеле деце логора Јасеновац, када је први пут посетио стратиште Срба, имао је тридесетак година. Само је видео и сетио се, а онда се од бола онесвестио! Имао је ту срећу да дочека дубоку старост. Са својих 10 година, деда Раде био је сведок језивих страхота које су се догађале на овим просторима у

Ђурђица Драгаш: ВЕЛЕБИТУ…

2. фебруар 2025.

Како да те не волим кад све моје у теби спава. Лутала сам ноћас по стазама твојим, вољени мој.Шапутала сам ти песму, луда од среће што се сретосмо поново.Нестајала сам и рађала се на изворима бистрим.Умивала се снегом што вечно спава на врховима твојим.Питала сам те, старино моја, што се не видесмо толико дуго.Ћутао си… знаш за грехе своје… Немој, подигни главу, замириши лепотом.Опраштам ти…Опраштам пусто Брдо Драгашко,опраштам Крушковаче и Јарчју јаму.Опраштам Шаранову и Катину безданку,Јамину и Јадовно,пашку гробницу плаву.Опраштам ти мили,ниси ти крив. Знам да си једар од младости њихове.Да си моћан од крви прокључале, момачке.Знам да су твоје траве косе девојачке.Да се модриш као очи дечје.Знам да си

Бојан Вегара: НАЈМЛАЂИ ЛОГОРАШ СИЛОСА

2. фебруар 2025.

Лео Капетановић је најмлађи логораш из Силоса у Тарчину. Аутобусом је дошао са Илиџе код бабе Савке у засеок Равне, код села Луке надомак Тарчина, одмах послије првих барикада у Сарајеву. Инсистирао је да иде код бабе, јер на Илиџи је напето и не зна се ко ће доћи на врата. Било му је досадно у стану у Лужанима. Код бабе бар може да се игра са рођацима у селу, а и близу је шума. Тако је Лео почетак рата дочекао код бабе и нашао се на муслиманској страни и то одвојен од родитеља за које не зна ништа. Знао је само да је Илиџа српска, али више од тога

Сјећање на Матију Стијачића, жртву усташког терора и геноцида

31. јануар 2025.

Свети Сава је истовремено и свјетски дан сјећања на жртве холокауста, па је ред да се подсјетимо на неке од жртава, ужасних злочина и геноцида који су усташе Анте Павелића починиле над Србима у злогласног фашистичкој Независној Држави Хрватској. Једна од скоро милион недужних жртава усташког и фашистичког терора је и свештеник Матија Стијачића, рођени Требињац којег су након мучења усташе бациле у једно од јама и масовних стратишта на Велебиту. Нажалост већина Требињаца не зна пуно о Матији, иако је мученички пострадао од усташке руке, како он тако му отац и син, а још нема ни своје улице у родном Требињу. Када је избио Други светски рат, на челу

БОЖО ЈУДАШ: ‘Оца су ми убили, браћу и сестре бацили у логор, а мене је грешком посвојио возач аутобуса. Живот ми је спасила мала црвена хаљина…’

30. јануар 2025.

“На љето, био је седми или осми мјесец, 1942. године одведен сам у Дјечји логор у Сиску. У логору сам био око мјесец, мјесец и пол дана. Не знам тачан датум кад сам ушао у логор, нити кад сам изашао. Имао сам између три и четири године”, започиње Божо Јудаш, данас осамдесетогодишњак, своју животну причу. Био је дијете деветерочлане породице из Босне. Најмлађе двоје дјеце, он и око годину дана млађа сестра Роса, одведено је у Сисак, мајка и старија дјеца у друге логоре, отац је већ раније убијен на пољу. Јако добро памти, говори наш суговорник, да му је мајка када су их одвајали рекла да пази на млађу

”Ноћ крвавих ножева” у Шегестину

30. јануар 2025.

ДВОР НА УНИ – Покољ над становништвом села Шегестин, Ораовица и Драшковац покрај Двора на Уни, без обзира на старост и пол се догодио у селу Шегестин 29. и 30. јануара 1942. године. Покољ су извршили усташе из села Зрин, Дивуша, Унчани и Струга Банска, покрај Двора и припадници усташке бојне под командом пуковника Нарциса Јасзенског. Постоје различити подаци о броју страдалих. Једни извори наводе 189 жртава, а други извори истичу 273 страдала становника ових села, при чему се наводи да је убијено 84 становника Шегестина (38 дјеце, 26 жена и 23 мушкарца), док се за остатак жртава наводи да су потицали из Ораовице и Драшковца. Сва три села су

Филм о Корићкој јами освијетлиће истину о овом стратишту

29. јануар 2025.

Фондација „Заборављени коријени“ најавила је да ће до јесени завршити документарни филм о Корићкој јами између Гацка и Билеће, првој масовној гробници Срба у Херцеговини у Другом свјетском рату, чиме ће освијетлити истину о овом стратишту које Бошњаци представљају као мјесто свог страдања. Оснивач Фондације Драган Радовић изјавио је за Срну да фокус овог документарног филма није на масовности злочина који је предводио хоџа Мухарем Главинић, иако је тамо страдало 134 Срба из породица солунских добровољаца, већ на разумијевању и одбрани историјске истине, с обзиром на то да се у бошњачкој јавности и науци пласира лаж да су на тој локацији у Првом свјетском рату убијани муслимани. – То је лаж.

ВИНKОВЦИ: ГОДИШЊИЦА УБИСТВА ПОРОДИЦЕ ЗМАИЋ – ЗЛАТKО, БРАНKА И ЋЕРKА НИНА УБИЈЕНИ У СТАНУ

29. јануар 2025.

30. јануара навршава се тачно тридесет и три година од злочина у Винковцима када су на тај дан 1992. у своме стану у центру града убијени су домаћин Златко Змаић (48), његова супруга Бранка (48) и ћерка Нинослава, која је имала само 19 година. Реч је заборављеном догађају који никада није био интересантан ни политичарима, ни представницима невладиних организација али ни правосудним институцијама. Ово су неспоменуте жртве грађанског рата који је вођен у периоду од 1991. до 1995. године а реч је о обичним људима, цивилима који су своју националност, нажалост, платили животом. Змаићи су одлучили да остану у свом граду и онда када су Срби масовно у избегличким колонама

Злочини у Шегестину, Двор на Уни: свједочење Милке Илибашић

29. јануар 2025.

Поводом годишњице бестиjалних злочина, Покоља над српским стaновништвом Шегестина 29/30 jануара 1942, УГ Јадовно 1941. обjављуjе свjедочење Милке Илибашић из књиге “Радио сам своj сељачки и ковачки посао” Ђуре Затезала. У селу Шегестину на подручjу Двора на Уни усташе су 29/30. jануара 1942. године побиле 189 и одвеле у логор смрти Јасеновац 22 Србина, мушкарца, жене и дjецу. О том злочину свjедочанство jе записала Милка Илибашић, кћерка Анђелиjе и Радована Илибашића коjа jе тада имала 20 година. Она jе 18. маjа 1945. године испричала: “29. jануара 1942. године из Унчана, Дивуше и осталих хрватских села коjа су уз риjеку Уну, око 300 усташа, домобрана и оружника измиjешаних са цивилима Хрватима под заповjедништвом сатника Бећиревића,

Милан Радановић: 99% Загрепчана нема појма о судбини српске загребачке породице Милинов

28. јануар 2025.

Ако у Госпићу једног дана буде формиран музеј посвећен жртвама система логора Госпић -Јадовно – Паг, онда би ова слика требала бити у сталној изложби тог потенцијалног музеја. На слици, на којој видимо јужну страну загребачког Трга бана Јелачића, доминира хотел Милинов. Хотел је 1929. подигао загребачки трговац Светозар Милинов. Хотел је 1940. променио власника и од тада је познат као хотел Дубровник. Светозар Милинов и његови синови Војислав, Ђорђе, Kоста и Никола, убијени су у усташком логору Јадовно на Велебиту. Светозарева супруга Милица убијена је у усташком логору Слана на Пагу. Један извор спомиње и Светозарову и Миличину неименовану кћерку такође као жртву логора Слана. Тај извор наводи да

Радмила Тонковић о ревизији историје и српском страдалаштву, академику Србољубу Живановићу, Гидеону Грајфу и сукобу у Украјини

28. јануар 2025.

Радмила Тонковић је једна од најобразованијих Српкиња – научник, академик, историчар, филолог, философ, професор, преводилац, писац, новинар и авијатичар. Високо образована на нашем Универзитету на Филолошком и Филозофском факултету, школовала се и на универзитетима у Манхајму, Хајделбергу, Лондону и на чувеном Универзитету “Ломоносов” у Москви, а студије завршава са “Златном значком” као најбољи студент факултета. Она је и прва жена – ваздухопловни новинар и прва жена-ваздухопловни уредник на Балкану, а као списатељ, новинар, публициста и преводилац пише и објављује у многим часописима у земљи и иностранству. Добитник је Ордена Карађорђеве звезде II степена. Интервју води: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српске историје -Како видите деловање људи који умањују број српских жртава

Ђурђица Драгаш: НАШИ

27. јануар 2025.

Наши сте, наша вас крв оживела. Корацима нашим трагове остављате. Гледамо вас,очима што не стигоше да остаре.Плачемо сузама невиним,небеским.Носимо штит над главама вашим.Наши сте,наша вас крв оживела.Корацима нашим трагове остављате. Ал’ не знате ви то.Не знате одакле вам снага,ко вам путеве од корова чисти,ко вас од олује чува. Не знате да смо и ми живети хтели,сунцу руке пружати,од кише к небу расти.Не знате да су нас посекли,као пшеницу што не стиже да се класјем окити.Као јагњад, невину и белу.Као дрво младо, зелено и ломно.Не знате ви…. Праштамо вам јер…с неба се боље види.Ако ви не знате,ми знамо.Руке нам посекоше,ал’ чувамо вас,крилима нашим. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Свједочења о злочину над Србима на Смрикама код Травника

25. јануар 2025.

Сваки час падало је по неколико удараца кундаком, ланцима и још неким другим предметима а да се нико није смио ни окренути. Толико су ударали да су људи падали као покошени. Онај ко би зајаукао, добијао би још више удараца. Спомен-обиљежје Смрике код Травника налази се недалеко од центра Новог Травника, на локалитету Ћамића брдо. Споменик је подигнут 1975. године у спомен на 700 жртава фашистичког терора из Другог свјетског рата. Споменик је изведен према пројекту архитекте Богдана Богдановића, једнога од највећих југословенских градитеља меморијалне архитектуре. У Смрикама је, према неким доступним изворима, убијено око 700 цивила али тачан број до данас није утврђен. Прво масовније хапшење српског становништва у

Над Бечејом се сваке године, крајем јануара, надвије тамна сена прошлости

24. јануар 2025.

У Бечеју, 20. јануара 1942. године, стрељани су Марко Гарић, Милорад Рус, Речо Јанош, Иштван Нађ, Милорад Живков-Попов, Марко Остојић, Славко Симин, Север Стевановић, Црвени Јован, Светислав Чаленић и Милан Чиплић. На дан када Српска православна црква и верници славе Светог Јована Крститеља, празник посвећен светитељу и пророку који је крстио Исуса на реци Јордан, у многим домовима горе славске свеће, служи се кољиво, ломи славски колач и пије црвено вино. Међутим, над Бечејом се сваке године, крајем јануара, надвије сена прошлости, када је на Јовандан, пре 79 година, насилно угашено 11 младих живота. Други светски рат је донео велике промене у Свету, па тако и у срезу Стари Бечеј.