Срби Архиве - Страница 24 од 165 - Јадовно 1941.

ВИНKОВЦИ: ГОДИШЊИЦА УБИСТВА ПОРОДИЦЕ ЗМАИЋ – ЗЛАТKО, БРАНKА И ЋЕРKА НИНА УБИЈЕНИ У СТАНУ

29. јануар 2025.

30. јануара навршава се тачно тридесет и три година од злочина у Винковцима када су на тај дан 1992. у своме стану у центру града убијени су домаћин Златко Змаић (48), његова супруга Бранка (48) и ћерка Нинослава, која је имала само 19 година. Реч је заборављеном догађају који никада није био интересантан ни политичарима, ни представницима невладиних организација али ни правосудним институцијама. Ово су неспоменуте жртве грађанског рата који је вођен у периоду од 1991. до 1995. године а реч је о обичним људима, цивилима који су своју националност, нажалост, платили животом. Змаићи су одлучили да остану у свом граду и онда када су Срби масовно у избегличким колонама

Злочини у Шегестину, Двор на Уни: свједочење Милке Илибашић

29. јануар 2025.

Поводом годишњице бестиjалних злочина, Покоља над српским стaновништвом Шегестина 29/30 jануара 1942, УГ Јадовно 1941. обjављуjе свjедочење Милке Илибашић из књиге „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ Ђуре Затезала. У селу Шегестину на подручjу Двора на Уни усташе су 29/30. jануара 1942. године побиле 189 и одвеле у логор смрти Јасеновац 22 Србина, мушкарца, жене и дjецу. О том злочину свjедочанство jе записала Милка Илибашић, кћерка Анђелиjе и Радована Илибашића коjа jе тада имала 20 година. Она jе 18. маjа 1945. године испричала: “29. jануара 1942. године из Унчана, Дивуше и осталих хрватских села коjа су уз риjеку Уну, око 300 усташа, домобрана и оружника измиjешаних са цивилима Хрватима под заповjедништвом сатника Бећиревића,

Милан Радановић: 99% Загрепчана нема појма о судбини српске загребачке породице Милинов

28. јануар 2025.

Ако у Госпићу једног дана буде формиран музеј посвећен жртвама система логора Госпић -Јадовно – Паг, онда би ова слика требала бити у сталној изложби тог потенцијалног музеја. На слици, на којој видимо јужну страну загребачког Трга бана Јелачића, доминира хотел Милинов. Хотел је 1929. подигао загребачки трговац Светозар Милинов. Хотел је 1940. променио власника и од тада је познат као хотел Дубровник. Светозар Милинов и његови синови Војислав, Ђорђе, Kоста и Никола, убијени су у усташком логору Јадовно на Велебиту. Светозарева супруга Милица убијена је у усташком логору Слана на Пагу. Један извор спомиње и Светозарову и Миличину неименовану кћерку такође као жртву логора Слана. Тај извор наводи да

Радмила Тонковић о ревизији историје и српском страдалаштву, академику Србољубу Живановићу, Гидеону Грајфу и сукобу у Украјини

28. јануар 2025.

Радмила Тонковић је једна од најобразованијих Српкиња – научник, академик, историчар, филолог, философ, професор, преводилац, писац, новинар и авијатичар. Високо образована на нашем Универзитету на Филолошком и Филозофском факултету, школовала се и на универзитетима у Манхајму, Хајделбергу, Лондону и на чувеном Универзитету “Ломоносов” у Москви, а студије завршава са “Златном значком” као најбољи студент факултета. Она је и прва жена – ваздухопловни новинар и прва жена-ваздухопловни уредник на Балкану, а као списатељ, новинар, публициста и преводилац пише и објављује у многим часописима у земљи и иностранству. Добитник је Ордена Карађорђеве звезде II степена. Интервју води: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српске историје -Како видите деловање људи који умањују број српских жртава

Ђурђица Драгаш: НАШИ

27. јануар 2025.

Наши сте, наша вас крв оживела. Корацима нашим трагове остављате. Гледамо вас,очима што не стигоше да остаре.Плачемо сузама невиним,небеским.Носимо штит над главама вашим.Наши сте,наша вас крв оживела.Корацима нашим трагове остављате. Ал’ не знате ви то.Не знате одакле вам снага,ко вам путеве од корова чисти,ко вас од олује чува. Не знате да смо и ми живети хтели,сунцу руке пружати,од кише к небу расти.Не знате да су нас посекли,као пшеницу што не стиже да се класјем окити.Као јагњад, невину и белу.Као дрво младо, зелено и ломно.Не знате ви…. Праштамо вам јер…с неба се боље види.Ако ви не знате,ми знамо.Руке нам посекоше,ал’ чувамо вас,крилима нашим. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Свједочења о злочину над Србима на Смрикама код Травника

25. јануар 2025.

Сваки час падало је по неколико удараца кундаком, ланцима и још неким другим предметима а да се нико није смио ни окренути. Толико су ударали да су људи падали као покошени. Онај ко би зајаукао, добијао би још више удараца. Спомен-обиљежје Смрике код Травника налази се недалеко од центра Новог Травника, на локалитету Ћамића брдо. Споменик је подигнут 1975. године у спомен на 700 жртава фашистичког терора из Другог свјетског рата. Споменик је изведен према пројекту архитекте Богдана Богдановића, једнога од највећих југословенских градитеља меморијалне архитектуре. У Смрикама је, према неким доступним изворима, убијено око 700 цивила али тачан број до данас није утврђен. Прво масовније хапшење српског становништва у

Над Бечејом се сваке године, крајем јануара, надвије тамна сена прошлости

24. јануар 2025.

У Бечеју, 20. јануара 1942. године, стрељани су Марко Гарић, Милорад Рус, Речо Јанош, Иштван Нађ, Милорад Живков-Попов, Марко Остојић, Славко Симин, Север Стевановић, Црвени Јован, Светислав Чаленић и Милан Чиплић. На дан када Српска православна црква и верници славе Светог Јована Крститеља, празник посвећен светитељу и пророку који је крстио Исуса на реци Јордан, у многим домовима горе славске свеће, служи се кољиво, ломи славски колач и пије црвено вино. Међутим, над Бечејом се сваке године, крајем јануара, надвије сена прошлости, када је на Јовандан, пре 79 година, насилно угашено 11 младих живота. Други светски рат је донео велике промене у Свету, па тако и у срезу Стари Бечеј.

Maли лoгoрaши прeд кaмeрaмa - Jaстрeбaрскo

Преживјела дјеца у логору Јастребарско

24. јануар 2025.

Дјелимични спискови умрле, колонизоване и преживјеле дјеце која су прошла кроз усташки логор за српску дјецу Јастребарско. Ако посједујете податке и имена за особе које се не налазе на овим списковима, молимо Вас да нас контактирате на нашу емаил адресу те нам доставите имена која ћемо уписати у базу података. Јавите нам се на: [email protected] СПИСАК ПРЕКО 1300 ДЕЦЕ КОЈА СУ ПРЕЖИВЕЛА ЈАСТРЕБАРСКО (ЗА КОЈУ НЕМА ПОДАТАКА О СМРТИ ИЛИ КОЛОНИЗАЦИЈИ), САЧИЊЕН НА ОСНОВУ ГРАЂЕ ИЗ ЗАОСТАВШТИНЕ ДРАГОЈА ЛУКИЋА И ДОПУЊЕНИ ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ КОЈУ ПОСЈЕДУЈЕМО И ПОДАЦИМА КОЈЕ СУ УДРУЖЕЊУ ЈАСТРЕБАРСКО 1942 ДОСТАВИЛЕ ПОРОДИЦЕ ДЈЕЦЕ ЛОГОРАША) Алексић Петра и Јоване Владо, 1930. Алексић Петра и Јоване Милош, 1939. С. Градишка-

Рeинтeгрaциja злoчинa

24. јануар 2025.

У пoвoду гoдишњицe мирнe рeинтeгрaциje Зajeдницa пoврaтникa хрвaтскoг Пoдунaвљa дaлa je признaњe Брaнимиру Глaвaшу. Ниje их зaсмeтaлo штo je нeпрaвoмoћнo oсуђeн зa рaтнe злoчинe нaд Србимa, зaсмeтaлo их je штo су им збoг тoгa пригoвoрили Цeнтaр зa мир, нeнaсиљe и људскa прaвa и Дoкумeнтa. Пише: Паулина Арбутина Хрвaтскa jaвнoст и oвe би гoдинe jeдвa и примиjeтилa Дaн мирнe рeинтeгрaциje хрвaтскoг Пoдунaвљa, спoмeндaн прeмa Зaкoну o блaгдaнимa, a нe би сe ни сjeтилa знaчaja jeднe oд нajуспjeшниjих мирoвних инициjaтивa дa Зajeдницa пoврaтникa хрвaтскoг Пoдунaвљa ниje пoвoдoм oбиљeжaвaњa 27. гoдишњицe мирнe рeинтeгрaциje дoдиjeлилa признaњe ни мaњe ни вишe нeгo Брaнимиру Глaвaшу, нeпрaвoмoћнo oсуђeнoм зa рaтнe злoчинe пoчињeнe нaд српским цивилимa у Oсиjeку 1991.

Усташко свједочење о злочинима: Мучио сам и убијао Србе на све начине

24. јануар 2025.

Међу документима Динарске четничке дивизије у Војном архиву у Београду налази се и записник о саслушању усташе Анте М. Гојчете, који има шест густо откуцаних страница. Документ је објављен у књизи Милослава Самарџића „Војвода Ђујић и Динарска четничка дивизија“. У заглављу документа стоји: „Учињено у Горском штабу Динарске војно-четничке дивизије, у планини, 2. септембра 1942. године. Обавештајни одсек. Предмет: Истрага. Испитивање заробљеног усташе Гојчета Милина Анте (79)“. Гојчета, која је затечена на одсуству, рођена је 1923. године у Читлуку. Прије рата био је рудар, а у то вријеме био је на служби у Главном усташком стану у Загребу, у Прерадовићевој улици бр. 5. Оптужени је на почетку саслушања изјавио да

Покољ јануара 1942. године у романијском крају

23. јануар 2025.

Јануар 1942. године означио је други велики талас злочина над српским народом у романијском крају. Прве злочине извршиле су муслиманске усташе у Сокоцу, у селима Рудине, Брејаковићи, Балтићи и Подроманија, где је страдало најмање 300 српских цивила. У селу Балтићи, убијена је жена Милоша Јовановића са шесторо дјеце старости од 2 до 14 година. Убрзо након ових злочина, на простор Сокоца стигла је и Францетићева Црна легија, настављајући терор у селима Вражићи, Бјелосављевићи и Газиводе. Тада је пострадало најмање 150 Срба. Након Сокоца, усташке јединице Црне легије су се подијелиле у двије групе. Једна је наставила крвави поход кроз српска села Сокоца, Хан Пијеска и Власенице, док је друга кренула

ИСТОРИЈСКИ РОМАН “КОРАНА КО РАНА”

23. јануар 2025.

Драган Гргић, рођен 1917. године у селу Марин Мост код Цазина, 1961. завршио је писање романа на 500 страна. Била је то прва књига о страдању Срба и злочинима хрватских и муслиманских усташа на простору бихаћког краја и јужног Кордуна. Трагични период рата обиљежио је губитак оца, мајке и брата, као и рањавање у борбама против усташа. Након завршетка романа, носилац “Партизанске споменице 1941” суочава се са забранама, кривичном одговорношћу и притисцима државних власти. У тако неријешеним сукобима преминуо је од посљедица инфаркта 1985. године у петроварадинској болници. Иза њега није остало потомство. Остао је само један испражњен трофејни пиштољ и посљедња нада да ће доћи боље вријеме када ће

Крстовдан породице Драгаш

22. јануар 2025.

На Крстовдан 1942. године, усташе су на падинама Требевића, тачније Лијешћа-Драгаша кућа (скретање ка врху Требевића) звјерски мучили и убили Рајка Драгаша и његових шесторо дјеце: Милка (17 год.), Неђо (15 год), Срето (8 год.), Рада (6 год.) Крсто (4 год.) и Љиља (3 год.) Једина преживјела је кћерка Анђа, беба у колијевци, на коју су испаљена два метка,од чега ју је један погодио. Све се то догодило раним јутром док је мајка Стака била у Сарајеву, гдје је носила млијеко да прехрани породицу. Отац Рајко и најстарији син Неђо су убијени пред вратима куће гдје су резали дрва, а крвави пир се наставио у кући над осталом дјецом. По

Оливера Шекуларац: За оне што су заборавили деду и крст његов, вечности нема

22. јануар 2025.

Од Божића, радосни празници у низу… Крстовдан се Богојављањем окитио, небо отворио, и опет су очеви стихови близу… „Крститељу свети Јоване, вране се легу у торњу твоје звонаре…“ Па нек’ буде воља Божија, можда ме виде они који су ми крст даривали. А мој крст је лички, јадовнички, из велебитских јама изникао, у равници све у јамама оплакао, избеглички од рођења… Мој крст је дедин, изгорео са кућом, а у мојој души још гори. Преклан са њим, а сваким даном све више збори и боли. У сваком празнику сузом ромори и молитви приволи. У мом крсту завичајна колевка тихо се њише, зна и она да је због прадедовског крста постала пуста.

ГОСПОД ГА ЈЕ ВАСКРСАО ТРИ ПУТА: Необична животна судбина Србина из Лијевна

21. јануар 2025.

Нисам чуо да је Господ три пута васкрсавао, али јесам да је праштао 77 пута и још 77 потом. Али ни да се негдје љепше светило тешком злочинству и бездушју као у старом Лијевну. То је ово данашње Ливно, страшни град из појања слијепог гуслара Филипа Вишњића, који пјесмом слави и жали великог харамбашу Старца Вујадина, а кога Турци „бише и мучише, вадише му свијетле очи чарне“, поврх Лијевна у бијелој кули. Но, издржао је, не издаде младе крчмарице које су га вином напајале, ни јатаке што му заклон бјеху. Лијевно је први назив овог мјеста, изведен из старословенске ријечи „хлијевно“, мјесто гдје се слива земаљско благо. То је преважан