Pokolj Архиве - Страница 5 од 156 - Јадовно 1941.

ЈА САМ ТИ, ДИЈЕТЕ, ЖИВИ СПОМЕНИК СТРАДАЊА И ПРКОСА: Драгиња Балаћ, рођена у селу Јасеновац, преживела је логор

18. септембар 2025.

Идите до краја пута који води до логора и споменика. Последња кућа је бака Драгина. Потражите је. Саслушајте је. Има много да каже. Пише: Срђан Мишљеновић Овако нас је мати Марија, игуманија манастира Јасеновац, упутила према кући баке Драгиње Балаћ (92) рођене Кукић, једног од последњих живих сведока усташке фабрике смрти, пре 80 година девојчице одведене у злогласни логор која је преживела и упамтила све његове страхоте. Али, она је истовремено и жена рођена у месту Јасеновац, одрастала у њему, спроведена у логор петстотинак метара од родне куће, преживела сву његову суровост и после рата вратила се да у Јасеновцу живи. Кренули смо према њеној кући, јасеновачким сокаком који је

Завјера хрватских комуниста против Срба у Лици

15. септембар 2025.

Српски народ у Лици, доживио jе велику трагедиjу за вриjеме крвавих похода усташких банди утоку рата. Можда би та трагедиjа била умањена да се хрватски комунисти нису умjешали у српске редове и у српски покрет отпора против Независне Државе Хрватске. Хрватски комунисти су чинили све да се таj покрет разбиjе и да се Срби разjедине. Како jе могло то да се догоди? Како то да jе личка трагедиjа постала jош већа и то у вриjеме кад су српски краjеви били ослобођени од усташа? О томе постоjе многи документи коjи све обjашњаваjу и они ће овдjе бити обнародовани. Ако jе послиjератна хрватска историjографиjа скривала усташке злочине, на другоj страни се потрудила

Хроника темељно припреманог злочина

8. септембар 2025.

Јасеновац је место које је постало синоним националне трауме. Али без сећања и на жртве на осталим стратиштима, будуће генерације неће моћи да сагледају трагедију и размере злочина над Србима у НДХ Пише: Марко Лакић Јасеновац је најстрашнија српска реч. То је била фабрика смрти на балкански начин. Брутална и примитивна. Потпуна супротност немачкој индустрији смрти која је била педантна, административна и хладна. Јасеновац је био сушта супротност. Тамо је све било лично. Злочине су вршили појединци. Они су жртве гледали у очи. Такмичења у клању, маљеви, будаци, бајонети… Због тога је то место постало синоним националне трауме. Али, бавећи се Јасеновцем и одбраном обима трагедије на том месту, коју

Драгана Томашевић: Врана врани очи не вади

7. септембар 2025.

Ја сам она што и даље мисли да је у Јасеновцу страдало 700.000 душа. Некад давно, један “научни радник”, сада већ осуђени преступник Вељко Ђурић Мишина, одлучио је да се позабави мојим ликом и (не)дјелом. Није могао да одоли, па је у свом памфлету под називом „Ископавања у Јасеновцу 1964. године“ нашао за сходно да се бави са мном – Драганом Томашевић, потомком преживјелих усташког геноцида над Србима у НДХ. И не, није то била озбиљна научна анализа, већ више нешто између трачерског блога и личног обрачуна, замаскирано као “научни допринос”. Да ствар буде занимљивија, осуђени преступник Мишина се претходно у јавним иступима бавио и анализама нагих тијела ћерки својих

Предмет: Извештај о ексхумацији жртава усташког логора у Старој Градишци

5. септембар 2025.

Извештај Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини – Повереништво за округ Сремски у Земуну од 23. априла 1946. Државној комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Београду, о резултатима ексхумације жртава усташког логора у Старој Градишки[1] ЗЕМАЉСКА КОМИСИЈА ЗА утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини ПОВЕРЕНИШТВО ЗА ОКРУГ СРЕМСКИ У ЗЕМУНУ Број 397 Предмет: Извештај о ексхумацији жртава усташког логора у Старој Градишки[2] ДРЖАВНОЈ КОМИСИЈИ ЗА УТВРЂИВАЊЕ ЗЛОЧИНА ОКУПАТОРА И ЊИХОВИХ ПОМАГАЧА БЕОГРАД Сматрајући за важно да се и пре почетка рада упознам са појединостима и свим предрадњама ове ексхумације одмах сам отпутовао, и 14. IV 1946. год. у 9 сати

КАЗИВАЊЕ СИМА БОЈБАШЕ ИЗ ГЛУШАЦА: У Јасеновцу су ми страдали мајка Боса, баба Мара, брат Милорад, сестра Даница и тетка Милица

3. септембар 2025.

Село Глушци се налази у општини Метковић, у долини ријеке Неретве, на самој граници са Херцеговином. То је једино чисто српско село на простору од црногорске границе на Дебелом Бријегу, па све до Задра, Шибеника и Книна. Пред Други свјетски рат бројало је преко 200 становника, а сада их тамо има око 40. У логору Јасеновац страдало је 90 житеља овог мјеста, претежно жена и дјеце. Породице које тамо живе су: Бојбаше, Пуцари, Вуковићи, Арнаути, Ликићи и Станићи, а у засеоку (које припада Херцеговини) су Брстине. Нема никакве разлике, у менталитету, обичајима и свим осталим карактеристикама ових људи, са осталим Србима из Херцеговине. Ја сам, као дијете, доживио оно што

Ђурђица Драгаш: Не питајте колико нас има

3. септембар 2025.

Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. Питате колико нас има…Има нас више него вас!!! Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди. Иза нас осташе пуста села, изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету, ветру што вам милује лице.У свакој смо капи мирисне кише, у пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у

Побегао из Јасеновца па право у шуму

2. септембар 2025.

Златко Вајлер је са непуних шеснаест година представљао Kраљевину Југославију на Светском првенству у стоном тенису које се 1931. године одржавало у Будимпешти, а неколико година касније је постао и државни првак. Поред тога, био је Јеврејин. 21. јуна 1941. почео је његов лични пакао, а тако и наша прича. (Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 6. септембра 2017. године.) Златко Вајлер се родио у Сушаку 1914. године, а са непуних шеснаест представљао је нашу земљу на Светском првенству у стоном тенису одржаном у суседној нам Мађарској. Био је такође и првак Kраљевине Југославије у овом спорту, а бавио се и гимнастиком. Златко

Јадовничка прича о Милици и Кати

1. септембар 2025.

Пајо је направио дрвени сандук, свезао га на мотор и сам довезао мајчине кости на родни Кордун. На Црквишту, православном гробљу становника Војнића и околине, стоји спомен обиљежје породице Петровић из села Кнежевић Коса. Међу њима је и споменик Петровић Милици (1920-1941) и њеној мајци Петровић Кати (1896-1941). Ипак, Миличине кости не мирују на овом гробљу. Катине су кости пренешене овамо 1968. године из Лике. Ово је прича о њима… Прабаба по ћаћиној страни ми је из куће Петровића из села Кнежавић Коса. Павао Петровић “Пајо” је најстарији изданак те фамилије. Предсједник је, како то данас кажу антифашистичке и борачке организације (САБАХ) у Војнићу. Један од посљедњих бораца “онога” рата, у

Ђурђица Драгаш: НЕИЗБРОЈАНИ

31. август 2025.

Много нас је… много више него вас!! Питате колико нас има,тражите нам имена…. Ми смо неизбројани, безимени.Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди.Иза нас осташе пуста села,изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету,у пролећу што нас пробудити неће.У свакој пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у камену што га бацате на нас,у свакој грубој речи,у забораву којим нас убијате поново. Ал’ ми вас пратимо, невидљиви, лагани,

Сјећање на Јандриће из Читлука код Козарске Дубице

31. август 2025.

Дана 30.8.1941. године костајничке усташе су починиле страшни злочин у селу Читлук, у општини Козарска Дубица. Посебно је страдала фамилија Јандрић. Довољно је погледати датуме рођења на споменику. Мушкарци су већином били у устаницима, те нису страдали, али су усташе зато свој бијес показале над женама и малољетном дјецом У књизи Драгоја Лукића о „Рат и дјеца Козаре“ , између осталог, се каже: „У селу Читлуку живјела је велика породица Јандрића. Тог јутра када су усташе упале у кућу Микана Јандрића, његов најмлађи син стајао је у сталку. А онда, као да се небо сручило на мајку — зликовац је сјекиром одсјекао дијетету обје руке. Тада су усташе убиле Љубу,

Сава Шумановић уморен без кривице

28. август 2025.

Навршава се 82 године од бруталног убиства Саве Шумановића, jедног од наjистакнутиjих српских и jугословенских сликара 20. века. У Сремскоj Митровици jе, у ноћи између 29. и 30. августа 1942, на простору уз старо православно гробље, мученичку смрт нашло око 150 недужних мушкараца, жена и деце из Шида, међу коjима и четрдесетогодишњи сликар. Хрватске усташке власти су ту, током Другог светског рата, систематски убиле више хиљада недужних цивила, наjвећим интензитетом управо током августа и септембра те 1942. године. Сава jе ухапшен 28. августа рано уjутро, замолио jе да се спреми, окупао се, узео ствари, пољубио маjку у руку и отишао заувек, не знаjући за шта га терете. Таоци су наjпре

Роберт Чобан: БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ

27. август 2025.

Пишући текст о селу Сремска Рача које сам обишао на два точка пролетос, наишао сам на потресна сведочанства о масакру из марта 1944. о којем морам да признам, нисам знао ништа. Почетком марта 1944. цело село је спаљено, а мештане су припадници 13. SS брдске дивизије Ханџар сурово преклали. Масакр је био одмазда за партизанске диверзије на немачки транспорт. У Сремској Рачи након масакра је боравио члан британске војне мисије Бејзил Дејвидсон (1914-2010), а у својој књизи „Слика партизана” описао је затечено стање: „Почетком марта Лала и остали из Босне су стигли у Рачу, прелазећи Саву на самом рубу катастрофе. Нашли су призор неиздрживе страхоте. Лешеви 220 људских бића, од

Милан Ружић: Ноћас звале су ме јаме

26. август 2025.

Ноћас звале су ме јаме, уста сам им запушио тамјаном и очи ослепео свећама. Сад сви полако, свако у своју јаму. Док је јама, биће и Срба што над њима, то у њима. Јама Капавица (Фото: Слободна Херцеговина) Ноћас звале су ме јаме – црне рупе српске историје. Обилазио сам их лак попут пера којим нису исписана имена свих оних који су у јамама заноћили занавек. У сваку сам главу протурио према онима који су своју у том мраку губили и љубио стене, палио свеће, сузама спирао прашину заборава са њих. Не знам да ли сте икада били близу тих јама, а неко ваш сигурно јесте ако сте српским именом

Славко Васић из Адашеваца, преживели заточеник Јасеновца

26. август 2025.

Покушаћемо да изнесемо потресни део једне животне историје, кратку истину човека који пуне три године није носио звучно име – човек – јер то није био – не својом кривицом. Живео је под околностима где се људски живот није ценио – био је безвредан. Носио је само број као заточеник Јасеновца. Спасао се последњег дана из „фабрике смрти“, из страшног пакла, 1945. године, испред последњег крвавог обрачуна усташа над преосталим заточеницима, пред њихово безглаво повлачење и избезумљено бекство сипред јединица Народноослободилачке војске. Хтели су сваки траг и сведоке да униште, што им је само делимично успело. Славко Васић, ћурчија у кројачкој задрузи у Шиду, причајући отресну причу о ужасним неделима