Pokolj Архиве - Страница 22 од 157 - Јадовно 1941.

Убице шетају градом

19. јануар 2025.

Прва акција албанских есесоваца – рација на Јевреје у Приштини. Криминалци ослобођени и ушли у састав дивизије Хитлер је марта 1944. године ослободио из заробљеништва око 4.000 Албанаца, бивших војника краљевске Југословенске војске. Они су стављени на располагање Химлеру како би их мобилисао у СС дивизију. Повратак ратних војних заробљеника приказиван је као велики успех албанског квислиншког вођства, али и као великодушност и пријатељски гест Хитлера и немачког Рајха према Албанцима. Бивши заробљеници почели су да пристижу првих дана априла и приређивани су им помпезни дочеци. Већ у Београду су их сачекивали припадници Албанског народног савеза и започињало је убеђивање за ступање у 21. СС-дивизију „Скендербег“. По доласку у своја

Ђурђица Драгаш: Уочи Светог Јована

19. јануар 2025.

Далеко сте… прекрио је снег наше пусто село… Далеко сте, ал’ бићете сутра с нама… у пламену свеће, у нашој молитви, у осмеху једне Јоване и снази једног Вука. Кажу да се на Богојављенску ноћ отварају небеса, да се остварују жеље које те ноћи замислите.Био је синоћ пун месец, небо чисто, препуно звезда, а моје жеље превелике.Да смо здрави и да вас имамо…Ех… да имамо вас…Ал’ немамо… Увенуше заувек изданци нашег стабла. Осташе на Крушковачама ваше дечје очи, недоживљене љубави, нерођена деца.Осташе заједничке радости, свадбе и крштења.Oстаде живот…У вашим умирућим очима заледише се слике огњишта и црвених, ситних јабука што миришу на прозору до пролећа. Сутра нам је слава! Питам

Црно језеро: Гробница за 2000 Срба

17. јануар 2025.

Одломак из записа Светозара Ћулибрка из Бушевића. Светозар је био првоборац и носилац Споменице 1941. „Мало затим, уђе један усташа и издвоји десет људи, затим их свеза и поново врати. Говорило се да ће у Госпић на рад или у Њемачку. Навече је улетио у цркву један усташа са исуканим бајонетом. Ишао је од човјека до човјека и сваком стављао бајонет под грло, пријетио и псовао. Тако их је припремио за покољ који је већ био почео те ноћи у Соколском дому. За њим је дошао други усташа и донио кутију „Ибра“ у којој је било 500 комада цигарета и свима их подијелио. Стављајући цигарету у уста, Илија је тихо

Свједочанство о злочину у логору Слана на Пагу

17. јануар 2025.

Једно од наjстравичниjих свjедочанстава о усташком концентрационом логору Слана на отоку Пагу испричао jе деветнаестогодишњи усташа Јосо Орешковић, коjег су партизани ухватили 1942. године. Оваj, до тада госпићки гимназиjалац, доспио jе у руке партизана управо као оспособљен за задатке масовног покоља у околици Коренице (Лика). Свjедочење jе посебно интересантно jер осим осталог, даjе наjвjерниjу илустрациjу немогућности живота у условима логора Слана у коjем се управо преодгаjало и спремало младиће за кољачку службу. Јосо Орешковић: Још као ђак госпићке гимназиjе ступио сам 1939 у вjерску организациjу „крижаре“. Ту су нас под фирмом вjере одгаjали у усташком духу. На наше састанке су долазили Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања

Дане Лукић: „Јадовно“

17. јануар 2025.

Настоjали су да убиjу само jедног од двоjице жицом повезаних несрећника, тако да би убиjени своjим падом повукао у jаму оног живог. Говорити о терору коjи су усташе спроводили по нашим селима не би било потпуно ни разумљиво а да не споменемо велебитски логор „Јадовно“. Идући од Госпића према Карлобагу, испред села Брушана одваjа се макадамски пут за село Трновац. Место логора су одабрали добри познаваоци терена, усташе коjи су поникли у овим краjевима, коjи су знали дубину и положаj сваке jаме. Заточенике и несрећнике су из госпићких логора довозили камионима овим путем до Трновца и код цркве их искрцавали. Ту су их повезивали жицом по двоjицу за леве и

Ђурђица Драгаш: Робље

15. јануар 2025.

Весламо ка смрти својој, ка острву проклетом. На леђима нам Велебит, зелен и мрачан. Изнад нас плаво,испод нас плаво,у средини галија наша.Робље смо са крстом око врата,са кућом родном у очима. Весламо ка смрти својој,ка острву проклетом.На леђима нам Велебит,зелен и мрачан. Прегазисмо га табанима крвавим,напунисмо ждрела његова животима нашим.Оживесмо,обожисмо безданке мрачнеочима дечјим,плављим од неба. Робље смо,зверским канџама оковано.Весламо ка хридима сивим.У пустињи оној смрт нас чека.Кези се разастрта по врховима каменим. Весламо…y очи је гледамо.Живи, а мртви.Без сутра,без страха јер….иза смрти је небо,плаво,наше,вечно. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Покољ у цркви у селу Драксенић 1942. године

14. јануар 2025.

Четрнаестог jануара 1942. године (првог jануара – по Јулиjанском календару) на православни Мали Божић догодио се стравичан злочин у мjесту Драксенић у општини Козарска Дубица. Преносимо: У зиму 1942. паде велики сниjег. Чуло се за стравичан злочин коjи се збио у селу Драксенићу, код Босанске Дубице. Усташе су 14. jануара, у рану зору, на Мали Божић, на превару похватали народ. Неке су побили код њихових попаљених кућа, а у самоj цркви измрцварили су 64 људи, жена, дjеце и стараца. Било jе укупно 207 убиjених. Избjеглице смjештене код нас, у Пуцарима, причале су у сузама о ужасу, говорећи да у цркви има „крви до кољена“. Људи смjештени код нас, а и

Крвави јануар у Славонији и у Драксенићу

13. јануар 2025.

Усташе из Подравске Слатине и других дијелова Славоније убиле су 13. и 14. јануара 1942. године 200 српских мушкараца из села Кометник и сусједног засеока Добрић, недалеко од Воћина. Овај покољ представља један од првих масовних злочина усташа над цјелокупним становништвом неког села у Славонији, подсјећају из Удружења „Јадовно 1941.“. На лицу мјеста, у селу Кометник, убијено је око 28 становника, док су остали становници депортовани ван села. Мушкарци из Кометника и Добрића, њих 174 из првог и 32 из другог села, отјерани су у импровизовани затвор у Воћину, док су жене са дјецом, спомиње се бројка од 190, одведене у Зденце, село између Подравске Слатине и Нашица, гдје су

Никола Милованчев: Дража Михаиловић о броју жртава – 600.000 Срба убијено у НДХ (јануар 1943)

12. јануар 2025.

Пошто су усташе убили 600.000 Срба, без милости уништавамо све што је усташа. Они сад сарађују са комунистима, пише краљевској емигрантској влади у Лондону Дража Михаиловић. Неки од (углавном млађих) историчара покушавају да умање број жртава Другог светског рата у Југославији, за који је најмеродавнија оцена коју је 1952. године дао тада најкомпетентнији статистичар Југославије, проф. др Адолф (Долфе) Вогелник. Он је, у угледном стручном органу Статистичка ревија (број 1 за 1952. годину), записао да је број усмрћених у рату и пораћу у Југославији износио најмање 1.814.000, а да су укупни демографски губици најмање (са одсељенима, нерођеном децом итд.) 2.854.000 особа. Међутим, по Вогелнику је то „минималан износ“, док је

Зорица Ђоковић: На капији Раја

12. јануар 2025.

То мјесто. Некада окружено мјешовитом шумом, а сад скоро у потпуности прекривено растињем и обавијено тишином – мјесто. Заглушујућу тишину и несвакидашњи мир тог чудовишног споја бетона и природе наруши каткад само понека змија кад савије кроз жбуње иза неког камена или вјетар кад заљуља високе крошње и однесе посљедње сухо лишће. Ваљда има птица у тим тамним крошњама око бетона прекривеног маховином и лишајевима. Пчеле, мада на том мјесту нема цвијећа, сигурна сам да долазе. Мом деди су пчеле увијек долазиле. Много је пчела и меда прешло преко дединих руку. А опет, на крају га је сачекао чемер. То је мјесто на ком је Алекса посљедњи пут угледао свјетлост

Линта: Скандалозан чин усмјерен ка рехабилитацији „хрватске православне цркве“ из времена НДХ

11. јануар 2025.

Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта поручио је да је обиљежавање „хрватског православног Божића“ у Димцима код Сплита у присуству званичника Хрватске, најдубље вријеђање српских жртава геноцида из Другог свјетског рата, њихових потомака и цијелог српског народа. Миодраг Линта; ФОТО: Медија центар Београд Линта је за Срну рекао да је тај чин сам по себи скандалозан јер иде ка рехабилитацији такозване „хрватске православне цркве“ из времена Независне Државе Хрватске. – Скандалозна је чињеница да Хрватска као чланица ЕУ толерише да се отворено рехабилитује једна од водећих институција геноцидне НДХ. То је била „хрватска православна црква“ чији циљ је био да допринесе уништењу српског народа на подручју те монструозне творевине.

Др Ђуро Затезало: СВЈЕДОЧАНСТВА О ЗЛОЧИНИМА У ПЕТРОВОЈ ГОРИ И ЊЕНИМ ОKОЛНИМ СЕЛИМА ОД ДЕЦЕМБРА 1941. ДО МАЈА 1942.

10. јануар 2025.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање СВЈЕДОЧАНСТВА KОРДУН СВЈЕДОЧАНСТВА О ЗЛОЧИНИМА У ПЕТРОВОЈ ГОРИ И ЊЕНИМ ОKОЛНИМ СЕЛИМА ОД ДЕЦЕМБРА 1941. ДО МАЈА 1942. Геноцид над српским народом проводе усташке власти цијело вријеме постојања Независне Државе Хрватске 1941 1945. године. О стравичним призорима звјерства усташа, о изнакаженим тијелима српске дјеце, њихових мајки, очева и ђедова у овом прилогу свједоче тек ријетко преживјели с подручја Kордуна, из околице Петрове Горе, опћине Војнић. На подручју кордунашке опћине Војнић живјело је, према попису становништва од 31. децембра 1931. године, 31.249 становника. Од тога 27.608 Срба, 3.613 Хрвата и 28

Немања Девић: Једна сладуњава југословенска причица

10. јануар 2025.

Да ли ико разуман верује у причу да су хиљаде Срба усред НДХ свечано славили Божић у цркви 1942? Један од најбљутавијих митова савремене српске историје везан је за муфтију из Тузле који је наводно на Бадње вече ’42. спасао Србе покоља у цркви. Заузврат кад је умро десет `иљада људи га носило на табуту, међу њима и мање-више сви захвални тузлански Срби. Мит је осмислио савремени митбастер српске историје, ликом пресликани муфтија Курт, само без ахмедије. Доказао нам чо`ек да Обилић не постоји и да је стварни јунак српске историје муфтија Изтузле. Па за награду постао министар. Прича има племенит мотив и муфтија јест био пројугословенски, можда и просрпски

Сандра Благић: Логор Крушчица, данас мјесто зарасло у коров, купину и шибље

10. јануар 2025.

Недалеко од општине Витез, код Травника, налази се село Крушчица. Скривенa од главног магистралног пута, без икаквих путоказа и обиљежја, стоји Црна кућа. Логор Крушчица! Срамота за Босну и Херцеговину да крије велики злочин. Мјесто зарасло у коров, купину, разно шибље. Унакажена Црна кућа. Као из хорор филмова излијећу слијепи мишеви а дупље прозора остадоше црне. Стисло у грудима, притишће као камен и не да ми да дишем. На зиду куће стоји спомен плоча, оштећена од метка из протеклог рата. Страх ме да уђем. Оронула је, девастирана. Шкрипи дрвени под. Већ ми слике пред очима лете. Изгладњели, претучени и боси чекали смрт. Jeр су били Срби и Јевреји. Унутрашњи зидови унакажени

СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕОФАНА БЕАТОВИЋА: Убијен од братске руке на Бадњи дан 1942. године

9. јануар 2025.

Свештеномученик Теофан (Томо) Беатовић, рођен је у Бодежиштима код Гацка 1890. године. Послије анексије, заједно са херцеговачким устаницима прелази у Црну Гору као добровољац до 1912, када одлази у Сјеверну Америку. Постриг прима у руском манастиру Светог Тихона у Пенсилванији о гдје борави од новембра 1919.до марта 1921.године, када је рукоположен за јерођакона од Архиепископа руског Александра. Био је запажени мисионар, у служби болничара до јула 1923, када прелази у Српску Нову Епархију (коју оснива епископ Мардарије Ускоковић (Свети Мардарије Љешански и Либертвилски). У то вријеме, Теофан прикупља прилоге за манастир-сиротиште Светог Саве у Либертвилу. Након четири године, отац Теофан се тешко разболио. Лијечи се у Чикагу и Сент Паулу,