Pokolj Архиве - Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

ПОЗИВ на Сабрање: Дан сећања на српске жртве Прихватног логора Земун

25. април 2026.

Окупимо се 09. маја 2026. уз наш Крст, подигнут и освештан пре годину дана на Православном делу гробља у Земуну. У недељи у којој се обележева 81-а годишњица победе над нацизмом, Удржење грађана Јадовно 1941. Београд организује у суботу 09. маја обележавање Дана сећања на српске жртве Прихватног логора Земун. Земунски логор дуго је важио за место страдања само Јевреја и Рома. Међутим, новија истраживања показала су да је у другој фази његовог рада између маја 1942. и јула 1944. године, то био прихватни логор за Србе, највише са Козаре, Баније, Like и Кордуна, али у њему су страдали и Срби из јужне Србије, Рашке, са Косова и Метохије. Процењује

Људи, бјежимо болан, побиће нас!

24. април 2026.

Невероватни су путеви којима је ово сведочанство о последњим данима живота нашег деде и прадеде стигла до нас, његових потомака. Мјесто и вријеме догађаја: СФРЈ, Тузла, октобар 1976. Здраво, ја сам Зоран, изгледа да ћемо бити цимери – рече младић отворивши врата на скромој собици у студентском дому. Други момак, свјетло смеђе косе и свијетло плавих очију погледа га пријатељски – Јесте, бићемо цимери, ја сам Владимир. Ријеч по ријеч и стигоше двојица новопечених цимера и будућих пријатеља до породичне историје. Обрад, отац мој, био је момак, као ми сад, кад су га усташе четрдесет прве ухапсиле – рече Зоран. Одведоше га, отеше из рођене куће у Љубији. Убацише у

Усташе му пре 70 година узеле секу и још трага за њом

24. април 2026.

Милош Милиновић не губи наду да ће наћи сестру Добрилу коjу су усташе одвеле 1942. и коjу тражи све до данас. Последњи пут се видели у прихватилишту „Каритас“ у Загребу. Мићо, не даj ме! Оваj вапаj, коjи jе изговорила, тада трогодишња, Добрила Милиновић, упућуjући га рођеном брату, и данас, седам децениjа касниjе, одзвања у глави Милоша Милиновића. Он веруjе да ће живети за дан када ће поново срести своjу Добрилу, братски jе загрлити и пољубити. За Милоша Милиновића из Бањалуке, коjи jе зашао у девету децениjу, али jе доброг здравља и свеже мисли, нема предаjе. Као што свака нада умире последња, тако ни он не престаjе да трага за Добрилом,

ДОЊА ГРАДИНА ЋУТИ, А МИ СТАТИРАМО: Зоран М.Кос за „Новости“ о највећем српском страдању у НДХ

24. април 2026.

У сусрет најављеној церемонији у Доњој Градини, сарадник Антуна Милетића и Лордана Зафрановића, новинар и истраживач Зоран М. Кос доноси нам опомињући ауторски текст. Отворено говори о парадоксу наше културе памћења: зашто поље највећег српског страдања и три деценије након ослобођења музеолошки „ћути” и зашто административни протоколи не смију бити замјена за истински институционални завјет? Текст преносимо у цјелости: На прагу девете деценије од пробоја јасеновачких логораша, истина о страдању у систему логора смрти НДХ и даље пребива у болном расцјепу између церемонијалног протокола и сурове тишине терена. Дуго смо оправдање за занемаривање Доње Градине тражили у идеолошким оковима прошлог вијека, у југословенском систему који је, зарад лажног пројекта „братства

Владимир Умељић: ВЛАДИКА ПАКРАЧКО-СЛАВОНСКИ ЈОВАН, ГРЕХОВИ И ХРИШЋАНСКО ПОКАЈАЊЕ

23. април 2026.

„Има књига и радова који су ‘на ивици’ попут књиге Александера Корба, који је тврдио да геноцид над Србима у Хрватској није био планиран.“, тако Владика Пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), „један од водећих стручњака за Холокауст на простору некадашње Југославије“, као пише „Политика“, Београд, 22.04.2026. На каквој је то ивици Александер Корб, кога су иначе Владика Јован, Вељко Ђурић Мишина, Дејан Ристић и сви остали, до данас водећи људи у београдском Музеју жртава геноцида својевремено промовисали, угошћавали и позивали на научне манифестације у Београду, Загребу и Бања Луци? Александра Корба, који заступа став да се Србоцид, „геноцид над Србима у хрватској држави 1941-1945. никада није десио, да је то измишљотина српских

Сећање на јасеновачке жртве на амерички начин: Амбасадоркина сућут Хрватима

23. април 2026.

Никол Мекгро се док је „жалила“ жртве придружила Хрватима, не поменувши ни реч о томе да су жртве заправо Срби. Амбасадорка Сједињених Америчких Држава Никол Мекгро „одала је почаст“ жртвама Јасеновца на амерички начин. „Данас смо се придружили хиљадама Хрвата у сећању и одавању почасти свима које су усташе убиле у концентрационом логору Јасеновац. 81 годину након пробоја затвореника и ослобођења логора, Спомен-обележје Јасеновац стоји као подсећање на страдање жртава и страхоту Холокауста. Поново потврђујемо посвећеност истини, сећању и достојанству за сваку жртву“, објављено је на званичној страници Амбасаде Сједињених Америчких Држава у Хрватској, уз фотографију Никол Мекгро која одаје „почаст“. Док се „моли“ за страдале, не помиње за кога

Остоја Војновић: Јасеновац никада неће престати да боли

23. април 2026.

У Јасеновцу данас по последњем попису становништва живи 650 људи. У центру се налази српска православна црква и католичка црква. Прва је рушена у првoј половини 40-их, за време Другог светског рата, друга тококм оног последњег, од 1992-1995. У Јасеновцу је некада живело око 3.500 становника, једнако су га настањивали и Срби и Хрвати, од којих су многи, били обртници, како се то каже у Хрватској, односно предузетници и који су имали своје радње.Пред Други светски рат, локална породица Бачић у овом месту је имала своја индустријска постројења, од којих је највећа била творница, илити фабрика цигле.Налазила се на истом месту где ће од 1941. до 1946. бити један од

Срби из масовне гробнице нестали без иједног трага

23. април 2026.

Доњи град београдске тврђаве крије страшну тајну о нашим страдањима у логору Јасеновац. Уморени у НДХ и покопани код Куле Небојше „измештени“ без писаних трагова Жртве злогласне Независне Државе Хрватске из Другог светског рата плутале су Савом из правца многих стратишта у НДХ до самог завршетка реке и њеног ушћа у Дунав. Када се са речне површине отопио зимски лед 1942. године, пред очима Београђана испливали су деформисани и изобличени лешеви оних који су на овај, језив начин стигли до града. Недавно је на овај потресни догађај подсетио академик Србољуб Живановић, у интервјуу за „Новости“, када је поменуо да су тела неких од жртава била покопана у масовне гробнице које

Владимир M. Банковић: Како смо остали без имена за сопствено страдање

22. април 2026.

Дати име значи повући линију, рећи да је ово део нас, да је ово нешто што памтимо као целину и што не препуштамо ни случају ни туђем тумачењу. Пре скоро деценију, а ја ту можда и грешим, па нека ми читаоци не замере, чланови удружења Јадовно 1941. из Бање Луке изашли су у јавност са идејом о именовању геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској (у даљем тексту НДХ). Њихов предлог био је израз ”Покољ”. Звучао је језиво, страшно и мрачно, али имајући у виду шта му је био задатак да именује, није могао ни бити много улепшан. Авај, у нади да ће српска јавност почети да дискутује на ту

Илија Ивановић: Тјешим се, надам, пролазим капију, много је мртвих и рањених, прескачем их а и газим по лешевима..

22. април 2026.

Поводом 81 годишњице пробоја заточеника из логора Јасеновац, подсјећамо на свједочење учесника пробоја Илије Ивановића. Одједном загрми, али сада у излазном ходнику наше зграде. Вика људи се стопи са грмљавином неба. Потрчах да видим шта се догађа. У ходнику стотињак људи проваљују излазна врата притиском тијела. Песнице уздигнуте. У понекој руци комади цигле, у једној сјекира, вјероватно нађена негдје у поткровљу. Чујем повике: – Ура, напријед другови, слобода или смрт! Врата попустише. Попуцаше. Људи као лавина кренуше трком напоље. Прегазише усташу-стражара. Пакао. Са свих околних бункера усташе отворише ватру. Стакла на прозорима пуцају. Меци фијучу изнад наших глава. Киша и даље лије. Илија Ивановић рођен 1928. године у Подградцима, Босанска

Зашто је снимак Конференције о геноциду над Србима у НДХ нестао са скупштинског Јутјуб канала? – RT Balkan

22. април 2026.

Организатори догађаја се питају да ли је посреди неажурност или намера да снимак остане затрпан само архивиран на сајту Скупштине Србије. Снимак са Међународне конференције Страдање Срба у НДХ у периоду од 1941. до 1945. године, обрисан је са Јутјуб канала Скупштине Србије да би се исправила техничка грешка и након тога није поновно враћен, указује адвокат Момир М. Радић. Организатори догађаја се питају да ли је посреди неажурност или намера да снимак остане затрпан само архивиран на сајту Скупштине Србије, а да нестане са Јутјуба. Како истиче, „доста је оних који нису срећни што се та конференција одржала и што се уопште говори о тој теми“. „Након што је конференција одржана

Басташић: Да памтимо, да никад не заборавимо

21. април 2026.

На ову годишњицу пробоја јасеновачких логораша, конференција треба дати допринос, да многи који још не знају, сазнају каквом су страшном, тешко појмљивом злочину били подвргнути наши чланови породица, наши сународници. Да они који знају да се подсете. Да будемо памтише. У Дому Народне скупштине Србије, 9. априла 2026. године, одржана је међународна конференција „Страдање Срба у Независној држави Хрватској у периоду 1941-1945. године“ . Учесницима се као један од уводничара обратио и др Душан Басташић. 2015. године, Народна Скупштина Републике Српске, донела је Декларацију о геноциду почињеном над Србима, Јеврејима и Ромима. Као заинтересована страна, тада сам имао част да говорим посланицима Републике Српске уочи гласања. Нажалост морам поменути да

Ко се руга жртвама Јасеновца?!

21. април 2026.

Сваке године у априлу, када сјећања на Концентрациони логор Јасеновац добију појачану пажњу домаћих медија, сјетим се преминулог академика Србољуба Живановића, с којим сам имао част да неколико сати проведем у разговору на тераси Хотела „Босна“ у Бањалуци. Пише: Никола Деретић Довезао сам га с бањалучког аеродрома по задужењу Удружења „Јасеновац-Доња Градина“ које је било организатор више међународних конференција о Јасеновцу. За оне који не знају, академик Живановић био је члан прве комисије антрополога која је у јуну 1964. године обавила истраживања на подручју Доње Градине. Комисију су сачињавали др Вида Бродар, стручни сарадник Института за биологију Универзитета у Љубљани, др Антон Погачник, асистент Антрополошког одсјека Биотехничког факултета у Љубљани,

Сандра Благић: Душо моја, под црницом земљом, боли ли те ћутање?

20. април 2026.

Душо моја, праштај потомцима својим јер нисмо заслужили велике мученике као што сте ви. Душо моја, боли ли те неправда? Душо моја, под црницом земљом, боли ли те ћутање? Боли ли те умањивање броја покланих, недокланих, у Саву бачених мученичких душа? Боли ли те тишина у Доњој Градини? Или волиш што се чује само цвркут птица? Боли ли те што се окупимо само једном годишње да ти мученичку земљу цјеливамо? Да ли те боли што те спомињемо ријетко или скоро никако? Pијетко само пред изборе или кад се неки поени скупљају. Боли ли те кад видиш како твоје преживјеле логораше ставе у задње редове а ОНИ стоје, сједе у првим?А

Линта: Србија да оснује Меморијални центар геноцида над Србима у НДХ у Београду

20. април 2026.

Залажем се да Србија оснује Меморијални центар геноцида над Србима у НДХ са сједиштем у Београду који треба да његује културу сјећања и систематски се бори против против негирања геноцида који је почињен над српским народом на подручју данашње Хрватске, БиХ и Срема за вријеме Другог свјетског рата. Посебно је важно да се покрене борба за међународно признање геноцида над Србима с циљем да што већи број држава и међународних организација у својим парламената донесу Резолуције којима се овај масовни, организовани и смишљени злочин уништења нашег народа проглашава геноцидом. Злогласна Независна Држава Хрватска је починила геноцид над Србима а хрватски народ није преузео одговорност, као што је то учинио њемачки