Покољ Архиве - Страница 8 од 34 - Јадовно 1941.

Страдање Срба Доње Херцеговине у геноциду НДХ 1941-45 године (1)

21. јун 2024.

Поводом 83 године од почетка великог геноцидног Видовданског покоља хрватске државе над српским народом. Пише: Миленко Јахура(1. део- уводне напомене) Доња Херцеговина је географско-историјска одредница, која се код Срба, за разлику од Хрвата, данас ретко користи код оваквах и сличних разматрања. Ово сматрам неоправданим заборављањем једног српског краја, са несрећном судбином и многим националним, културно-историјским и другим вредностима, на који освајачи данас полажу претензије. То је простор ниске Херцeговине, који се назива и Хумином и припада му подручје Стоца (без Дабра, који му је донедавно административно припадао), Дубрава, Храсна, Чапљине и Љубушког. Сматрао сам да је оправдано да се, овде обради Доње Понертвље, одн. Метковић и Опузен, који су данас

Вјешање на Теразијама, Београд, августа 1941.

Свједочанство једног злочина (2): Записи о судбини породице Ђукић

17. јун 2024.

По доласку у Сарајевску 3, после 10 дана, газда те куће рече мајци да ради код њега, да спрема и чисти одаје, гдје је он издавао преноћиште. [1] Мајка је прихватила одма тај посо и добила од газде једну празну већу собу за све нас. Биле нас две, кумови и Зорићке, две. Тако смо нас две добиле сталан боравак у Београду. Мајка после поче да ради по кућама и поврх ова два посла чистила је још једну кафану. Није дуго било, по мало је почела радити у једној кујни, где су се хранили радници те је од свију добила потврде да ради и то је предала Комесаријату за избеглице. После 2 месеца

Миострах: Трагом предака

13. јун 2024.

Био сам у Миостраху, а да до пре неколико месеци нисам ни помишљао да ћу икад тамо отићи. Идеје за многе наше подухвате зачете су у кафани. И за овај мој. А повод је био текст из „Печата“… Пише Мирослав Максимовић Може ли страх бити мио? Не знам, можда и може. Моја мајка је, годину-две пред смрт, а после можданог удара, рекла да осећа да је читавог живота била у неком тихом страху. Од чега? Од људи? Родила се у месту које се зове Миострах. И ту је, у четрнаестој години, завршила први живот. Други је, до осамдесете, провела, у чудном страху, а да никад више није отишла тамо. Живот

Владимир Бурсаћ: Судбина Станка Опачића – Ћанице је била величанствена и у исто време трагична, страшна и тужна

12. јун 2024.

Организатор устанка на Кордуну, најуспешнији командант партизанских одреда, човек који је отворио Прво заседање АВНОЈ-а у Бихаћу новембра 1942.г. Човек који је судио другима и одлучивао ко ће живети а ко неће. Човек који је требао да постане Народни херој Југославије, а завршио је на супротном крају живота. Као затвореник на Голом Отоку, којем су одузета грађанска права и којег су избегавали његови партијски другови. Његова судбина је јасно показала заблуде српског виђења југословенства као нечега већег и значајнијег од српства, у име чега је вредело одрећи се делова свог националног бића. Хрватско и словеначко виђење су југословенство схватали само као привремено решења до коначне федерализације и настанка њихових држава.

Козара и Поткозарје – српски зид плача

11. јун 2024.

Хрватски и њемачки фашисти опљачкали су сва села, побили дио становништва, укључујући 540 рањеника, а око 68.000 српских цивила отјерали у логоре, махом у Јасеновац. На Козари и Поткозарју, према подацима након рата, убијено је и страдало 35.000 цивила. Офанзива усташа и њемачких нациста, уз подршку мађарских фашистичких снага, на Козару почела је на данашњи дан 1942. године, што је био увод у један од настрашнијих злочина почињен над српским народом икада. Затирање народа Уз подршку мађарских ријечних бродова, 40.000 њемачких и хрватских војника затворило је обруч око слободне територије козарске области. У опкољеном подручју збјег са око 80.000 српских цивила бранило је 3.500 бораца Другог крајишког партизанског одреда. Послије

Српски Велебит

10. јун 2024.

Покушавам да се сетим када сам први пут чула за Јадовно. Било је то, чини ми се, у годинама касног детињства или раног девојаштва. Пише: Гордана Достанић У нашој кући, тата и његов пријатељ причали су о времену НДХ у Срему, помињали Покретни преки суд и имена побијених комшија, Срба, никоме дужних и низашта кривих. Бар не својом вољом. Онда је мама поменула Јадовно. Она је у свакој прилици све сводила на меру лепоте и туге доживљене у њеној Лици. Тако и тада рече да је на Велебиту био логор у који су одводили Србе. Из њега, тог логора, нико се није враћао. Много људи је на Јадовну побијено. Она

Уз Светог Вукашина по Лици и Велебиту

2. јун 2024.

Циљ једне у низу Јадовничких експедиција, био је лоцирање и обележавање три места страдања Срба у ери Покоља у Другом светском рату, три оскрнављена или потпуно срушена споменика, два у Госпићу и околини и један у близини Грачаца. Пише: Ђурђица Драгаш И прође мај… Још један мај у којем преко ноћи отопли, озелени, замирише! И могла бих да додам- један обичан мај – да није било путовања, такорећи ходочашћа, на које сам кренула с мојом браћом, Јадовничанима. На дуго и пажљиво планирани пут у Лику, кренули смо 13. маја 2022. године, Ненад и Душан из Бања Луке а Момчило и ја из Београда. Циљ су нам била три места страдања

Најстрашнија књига на свијету

30. мај 2024.

Читао сам једном приликом о енглеским средњовјековним законима, који по неким тврдњама ни данас нису укинути, а којима се прописује начин усмрћивања код осуђених на смрт. Од облика тортуре је зависило колико ће дана протећи до смрти осуђеног. Међутим, без обзира на варварски поступак, ово морбидно штиво се уз мало самоконтроле може пробавити. Оно на што сам наилазио у свједочењима о усташким оргијањима тек сам дјеломично могао поднијети. Десило се да у опсежнијем тексту прочитам само пасус-два, понекад ме као из засједе изненади ужасан детаљ у опису страдања неког мученика, а постоје и такви описи који се у пристојном друштву не могу ни испричати. Но, све је то већ познато,

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945.

19. мај 2024.

Ђуро Затезало: „Садржајем ове књиге проширеног издања нисам имао намјеру оптужити било кога за извршене злочине. Хтио сам само да се и овако придружим невиним жртвама: мајкама, очевима, бакама, дједовима и свим тим жртвама, неиживљеним дјечацима и дјевојчицама из времена мога тужног дјетињства од 1941. – 1945. године.„ „…јер жртве и њене муке у растајању са животом траже у томе истину… САДРЖАЈ Предговор дјелу Увод СВЈЕДОЧАНСТВА KОРДУН ХРВАТСKИ БЛАГАЈ – ВЕЉУНСKИ ПОKОЉ ОД 6. ДО 9. МАЈА 1941. Душан Никшић:Чупали су нам бркове, косу, ударали кољем, кундацима и ножевима Миле Милић Абрамовић:Док смо једни клали и убијали Србе, други су држали стражу Едуард Ленчарић:Ово је први почетак масовног убијања српског

Крајолик око подручја логора Јадовно, поглед на Велебит

Ђурђица Драгаш: Жути јаглаци дивосељачки

8. мај 2024.

Израсли, питоми и танани, као нејач дивосељачка, као јагњад невина, као поглед мајчин… Процветали су јутрос жути јаглаци на Kрушковачама.Процветали… у зеленој пустињи Велебита! Израсли из земље натопљене крвљу. Сићушни, нежни цветови… као дечје руке, као паперјаста коса под мајчиним дланом.Изашли с росом, окупани сузама. Жути јаглаци дивосељачки!!! Донеле их босе девојачке ноге.Носиле их мајке у недрима, крили старци међу грубим длановима. Донела их деца у очима… жуте јаглаце са кућних прагова.Носио их ветар са згаришта, спирала киша с хладног камена. Израсли, питоми и танани, као нејач дивосељачка, као јагњад невина, као поглед мајчин…Никли из пепела, из земље која памти крик, нож, јаук. Израсли из тишине, гажени заборавом….Нежни јаглаци дивосељачки!

Жељко Кресојевић: Са Светим Вукашином у Вељуну на Кордуну

5. мај 2024.

Ђуђевдан је, црн Ђурђевдан на Вељуну. Данас је помен и парастос за 520 Вељунчанa и осталих из околних села, који страдаше у Покољу првих дана „онога“ рата. Одлазим са Мићом, Душаном и Николом. Скупља се свијет око спомен-костурнице на Вељуну гдје су њихове кости пренешене са мјеста масовног покоља у Хрватском Благају на данашњи дан. Икону Светог Вукашина први пут је на Вељун донио Душан. До сад је са њим била два пута на Кордуну, у Садиловцу. Људи загледавају икону, многима је непозната. Има их и који знају, објашњавају другима. Свети Вукашин је Херцеговац из села Клепци. Завршио је у логору Јасеновац уз познате ријечи које је упутио својим џелатима:

7 усташких кољача пред судом након 12 година

25. април 2024.

Од липња до коловоза 1941. побијено је у логору „Слано“ на Пагу око 15.000 Срба и Жидова (Напомена редакције: Преносимо текст загребачког „Вјесника у сриједу“ од 10 јуна 1952. о суђењу усташким злочинцима из логора Слана на острву Пагу.) Стицајем околности доспјели су у руке правде након пуних 12 година седморица усташких кољача: Лука Барјашић, Славко Баљак, Јадре Стрика, Јере Фратровић, Бене Барић, Миле Дидулца и Иван Кеврић. Кроз три мјесеца 1941 они су као припадници I. сатније V. усташке бојне учествовали у уништавању затвореника Срба и Жидова у логору „Слано“ на Пагу. Није нам намјера да евоцирајући ондашње догађаје изнесемо само суха факта, грозоте почињених злодјела или извјештај из

Годишњица злочина Покоља у Црном Потоку 1942.

19. април 2024.

На Кордуну, 18. априла 1942. усташе су у спровођењу злочина Покоља на превару успjеле да убиjу 64 становника из Црног Потока и двоjицу из села Буковице коjи су се налазили у Црном Потоку. Тога дана село Црни Поток jе потпуно спаљено. Из Буковице су убиjене Љубица Врга 10 (године), и њена сестра Неђељка Врга 6, у Црном Потоку гдjе су се налазиле као избjеглице код родбине. Из Црног Потока убиjена jе Милица Бакић 17, у властитоj кући. Мила Бакић 20, убиjена jе и спаљена у штали Стевана Воjновића. Јека Балабан 19, силована jе, а затим убиjена и спаљена у штали Стевана Воjновића у Црном Потоку. Милка Каjганић 28, Ђуро Колунџиjа

Ђурђица Драгаш: Боли ли нас 10. април?

10. април 2024.

Ми, потомци жртава НДХ, носимо знак, крст који се преноси с генерације на генерацију, али жиг утиснут на српску кожу као да не боли читаво српско „биће“. Kао да смо га, као народ, заборавили, потиснули, прекрили наслагама опраштања. Помало збуњена временским (не)приликама објавих јуче на Фејсбуку фотографију воћке чији су се црвени цветови назирали испод наслага априлског снега. Kолико је коментар – живот је борба– који сам написала уз фотографију, уствари био тачан схватила сам увече пролазећи крај истог стабла. Снега више није било, воћка је била поново слободна, али цветови више нису били онако црвени. Њихови ожиљци сведочили су о невољи која их је тог јутра задесила. Рањена воћка

Дане Ластавица: ХРВАТСКИ ГЕНОЦИД НАД СРПСКИМ И ЈЕВРЕЈСКИМ НАРОДОМ У КОНЦЕНТРАЦИОНОМ ЛОГОРУ ГОСПИЋ -ЛИКА 1941-45, А СРБИМА И 1991-…?

6. април 2024.

Када се размишља о хрватским логорима смрти за уништење српског и јеврејског народа, који су били успостављени и организовани око Госпића 1941-45. године, мисао шеће само око Окружног затвора Госпић, а понекад и до Јадовног, или острва Пага, што је недовољно за сазнање праве и пуне истине о логорима који су деловали на овом терену. ДАНЕ ЛАСТАВИЦА ХРВАТСКИ ГЕНОЦИД НАД СРПСКИМИ ЈЕВРЕЈСКИМ НАРОДОМ У КОНЦЕНТРАЦИОНОМЛОГОРУ ГОСПИЋ (ЛИКА) 1941-45, А СРБИМА И 1991-…? Није то био логор Госпић, већ систем логора, сабиралишта и разних губилишта, која су се састојала од јама, објеката где су жртве спаљиване, те многа и многа масовна губилишта на подручју све од Лићког Лешћа, преко Перушића, Пазарића,