ОгњенаМаријаЛивањска Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » ОгњенаМаријаЛивањска

Гордана Достанић: Планско уништење српског народа на подручју Ливањског поља

30. јул 2025.

Погледаjте излагање Гордане Достанић, предсjеднице УО удружења Огњена Мариjа ливањска, на трибини „Зашто негуjемо културу заборава?“ Позиваjући се и на несрпске изворе, ГорданаДостанић jе изнела низ статистичких података коjи jасно указуjу на планско уништење српског народа на подручjу Ливањског поља. Наводећи страдања Ливањских Срба, осврћући се на злогласне Челебиће, она jе истакла политички проблем коjи jе сасекао ширење истине. «Политички естаблишмент тог времена jе зарад братства и jединства српске жртве натерао да ћуте, jер би се ширењем истине нарушила идеологиjа заjедничке државе. Тако jе жртва живела поред своjих џелата осуђена и на тишину. Дочекали смо да друга страна пласира своjу причу и да нас временом натера да постанемо жртва сопственог ћутања. Зато сматрам да jе

Дан када су ме бацили у јаму

30. јул 2025.

„Не сећам се уопште како сам из пећине доспела у jаму, нити ко ме jе тачно од комшиjа бацио у провалиjу. Маjка и сестра су ми причале да су мислиле како сам мртва пошто сам имала грдну рану на глави. Кажу да ми се мозак видео и да jе крв шикљала на све стране, а имала сам тада само десет година. До данас ми jе остао ожиљак на десноj слепоочници, део лобање ми фали, а мозак ми штити само кожа. Тек после пет дана сам се, кажу, освестила и почела да дозивам маjку. Преко мене jе било мртвог народа, jедва су ме извукли испод њих …“ Стравично сећање казуjе нам

ЦИПЕЛИЦЕ

10. март 2025.

– О, Мирко, очи моје, потерајде то ја’ње у појату и дођидер баби да се спремимо за пут… Потеци, по’итај, немамо васдуги дан прид собом. Немој да те јопе морам дозивати… – дозивала је Сава свог унука који се играо са јагњетом. Мирко није напунио ни четврту годину. Мати га је, пре осам дана, довела ту код својих док се не рашчисти гужва тамо у њиховој кући, у селу преко поља. Кућа им се за два дана напунила рођацима. Стисли се сви под један кров. Избегли они, ти рођаци, пред ратном несрећом, да склоне главу за прво време док не виде сви заједно како ће ко и где даље живети,

Цвита

21. фебруар 2025.

Од четрнаесторо преживјелих у јами Равни долац најстарија је била Цвита Бошковић из Доњих Рујана. Било јој тада четрдесетак година. Преживјела пакао живе гробнице у њедрима Динаре, али живот учинио своје. Стигле године, стигле посљедице мјесец и по дана проведених у безданици без довољно воде и без хране, болест сломила измождено тијело и ова храбра, поносна старица већ безмало тридесет година више није међу живима.Захваљујући њеном унуку Божу Лалићу из Аранђеловца, гдје је Цвита провела своју животну јесен, њено сјећање и казивање о том злом љету 1941. године остало је забиљежено на магнетофонској траци као живо свједочанство и порука да се зло љето више никада не понови:„Видимо ми да се

Поп Ристо Ћатић

22. мај 2023.

Чим су се домогли власти, усташе су и у Ливну започеле систематске и темељите припреме за потпуно истребљење српског живља. Упутства о томе дониjели су они коjи су са благословом Степинца и потпуним овлашћењима Павелића стигли из Загреба убрзо након капитулациjе и распада Југославиjе. ЦВИЈО ПАЈЧИН — ОРАШЧИЋ, симбол храбрости и непокора у ливањском краjу Знали су добро да jе први и наjважниjи задатак докопати се наjвиђениjих и наjутицаjниjих људи и покупити оружjе и ратну опрему из руку Срба а потом их, голоруке и обезглављене, у датом тренутку сасвим уништити. Направљена jе црна књига а jедан од првих коjи jе у њу уписан био jе Цвиjо Паjчин, звани Орашчић из

Злотвори

13. децембар 2020.

Ако jе судити по сjећањима преживjелих, по томе како говоре о своjим страдањима, по казивањима о злочинима и злочинцима, рекло би се да Србин — Динарац не умиjе да мрзи. У његовим риjечима нема жучи ни када говори о наjстарвичниjим злочинима. Нема грких риjечи и клетава ни за наjвеће злотворе и све се углавном своди на презир, на непомињање. Насупрот томе, не штеди риjечи, топле и људске, кад ваља истаћи доброту, гест човjечности и жртвованања друговjерника. Само тако се, чини се, може и разумjети њихово вjеровање да се зла не мора боjати онаj ко зло не чини, скрушеност, помирљивост и наивност са коjом су и Срби у ливањском краjу те

Сандра Благић: Часни крст на Динари

27. јул 2020.

Tог крвавог љета на Огњену Марију 30. jула 1941. године мјештани села Доњи и Горњи Рујани, нису ни слутили да ће њихове прве комшије Хрвати, усташе, починити стравичан Покољ. Аутор: САНДРА БЛАГИЋ, 13.04.2019. Тог врелог љетњег дана комшије Xрвати, врата до врата, са којима су до јуче дијелили хљеб, своје комшије Србе одвели на клање.Наивне мајке, баке и дјеца, повјеровали су својим комшијама како их воде на присилни рад у Далмацију.Гонили их уз Динару, без капи воде и корице хљеба. Недалеко од саме јаме налази се Сајдина пећина одакле су прозивали породице и водили их над јаму. Неке су ударали, гурали а неке мајке су саме скакале са својом дјецом

Прича за сва времена – Јама

30. април 2020.

Ово није прича за свачији стомак. Али је за свачије срце. Прича је ово коју не зна много људи. А стара је скоро осамдесет година и пред вама је не због јубилеја. Већ због… срца. Она почиње у Ливањском пољу. Југозапад Босне, негде између Динаре и Голије, кад гледате југ и север, односно између Тушнице и Шатора кад гледате исток и запад. М? Нису нас на географији учили где је шта? Добро, да пробамо онда овако. Бака ми је рођена на православни празник Огњена Марија. Ишао сам у школу Иван Горан Ковачић. Наизглед, нема то никакве везе једно с другим, осим што је своје најпознатије дело, о усташким злочинима, „Јама“,

Прнџа

15. април 2020.

И овај запис датира из љета 1990. године. Живот јој је понајвише прошао у самотињи и чамотињи. Сад самује у Чапразлијама. Сува као грана и лака као перце, а још се не повија под бременом од седамдесет и пет година. Живи од доласка до доласка сина којег је живот одавде испод Дрине одвео и удаљио. Криво јој што унука не може чешће виђати, али се не жали — навикла на патњу и одрицање. Док говори, стално је загледана некуд у даљину, доље низ Ливањско поље, низ само њој знане и видљиве друмове низ које су толики њени, драги и блиски, неповратно отишли и нестали у крвавим тминама и животним маглуштинама:

Освета Марка Бошковића

8. април 2020.

Оно што усташким покољима у ливањском краjу даjе посебну тежину и трагичност jесте чињеница да jе међу жртвама било понаjвише дjеце. Многе породице су затрвене до посљедњег изданка, а у онима у коjима jе неко од родитеља и успио неким чудом да се спаси, обично се враћао у празан дом. Сви они коjи су послиjе свега ипак смогли снаге да изнова заложе угашена огњишта, да изнова свиjу породична гниjезда, обично су, из велике туге и жеље да изгубљеноj дjеци барем име не погине, а можда и из неког очаjничког пркоса и ината, спомињали и понављали имена погинулих. Тако су дjеца коjа су се касниjе рађала по правилу добиjала имена оних

ДУШАН НИНКОВИЋ: прошао кроз пакао јаме Бикуше

Пуче кундак а не кичма

21. март 2020.

Већ сутрадан, након првих устаничких пушака испаљених 27. jула 1941. године у Црном Лугу, из Ливна се упутила усташка казнена експедициjа да научи памети дрзнике коjи не хаjу за силу и оружjе Независне државе Хрватске, коjи не зарезуjу поглавникове наредбе о враћању оружjа и воjне опреме. Устаници су се надали одмазди и усташама припремили лиjеп дочек. Након вишесатне борбе устаници су заплиjенили jедан аутобус коjим су се усташе довезле, а без лимузине jе остао и логорник Урумовић коjи их jе предводио. Са више рањених и без десетак коjи су заувиjек остали на боjном пољу казнена експедициjа jе побjегла натраг пут Челебића и Ливна, чврсто риjешена да одмах приступи остварењу пакленог

Постављање Часног крста на јами Равни Долац

31. јул 2019.

Ми, потомци и поштоваоци жртава Покоља, из удружења Огњена Марија Ливањска и Јадовно 1941, послије 28. година узнијели смо Часни крст козијим стазама и одржали помен за пострадале тог крвавог дана на Огњену Марију 1941 године. Везане вијести: Сандра Благић: Часни крст на Динари

Помен поводом 78 година од усташког покоља 1.600 Срба у Ливањском пољу

30. јул 2019.

У Ливну је данас служена Света литургија у Спомен капели-костурници поводом обиљежавања 78 година од када су усташе побиле 1.600 Срба у Ливањском пољу. Парох ливањски Предраг Црепуља рекао је Срни да је на данашњи дан, на празник Свете Огњене Марије, прије 78 година побијено 1.600 Срба са подручја Ливна. – На подручју Ливна те страшне 1941. године страдало је 1.600 Срба, од тога испод 18 година 673, а од тога броја 248 тек рођене дјеце и дјеце до шест година – истакао је парох Црепуља. Парох ливањски је навео да су само 13 мушкараца и једна жена приживјели у Равном доцу на дну јаме 40 дана. – Године 1941. побијени

С. Антонић: Онај ко летује у Хрватској доприноси нормализацији столетног геноцида који траје

29. јул 2019.

Данашње летовање наших архиграђанских селебритија у НДХ 2.0 спада, заправо, у исти смисаони сегмент као и летовање у НДХ 1.0. Ових дана наши архиграђански селебритији хвале се путовањима по Хрватској. „Игра Хајдук, данас, сад некад, дивно је бити у Сплиту“!, дичи се Софија Тодоровић, „комшиница из Борче“ (заправо, активисткиња YIHR-а), позната по акцији „Бурек солидарности“ (после које је Кандићкин ФХП позвао Европски суд за људска права да је узме у заштиту од српских националиста). „За 18 година супер летовања“ у Хрватској, похвалио се и Срђан Драгојевић, „нико ме ружно погледао није“. „Мислим да таблоиди распирују мржњу, као 90-тих“, додао је. И док нам Сергеј Трифуновић шаље „поздрав с магичног Цреса“,

У Београду и Новом Саду служени парастоси страдалим Ливањским Србима

29. јул 2019.

Након 78 година од великих страдања која су задесила српски народ Ливна и Ливањског поља, као и 27 година од почетка страдања у последњем грађанском рату, Ливањски Срби почели су са окупљањима током којих се сећају својих мученички пострадалих предака. У суботу 27. јула, у цркви Св. Кирила и Методија на Телепу у Новом Саду, окупили су се ливњаци који живе у Новом Саду и околини. Молитвено сећање предводио је отац Вилимир Врућинић. Следећег дана, у недељу 28. јула, служен је парастос за све пострадале у храму Св. Марка у Београду. Пред 50-ак окупљених Ливњака и њихових потомака, богослужење је предводио отац Мирко Јамеџија, бивши парох ливањски. У својој беседи,