NDH Архиве - Страница 11 од 130 - Јадовно 1941.

Геноцид над „непоћуднима“ у НДХ: Злочин у Јеловцима и Раковцу – Пале 1943. године

5. јун 2025.

На нашим просторима владали су многи освајачи, али нико није починио већа звјерства и свирепост од усташког режима у НДХ. Тешко је описати размјере злочина који су почињени на територији НДХ у периоду од 1941-1945 године, јер је у сваком граду на подручју те злочиначке творевине постојао неки затвор, логор или губилиште у којима су свакодневно убијани недужни људи. Пише: Владимир Вучковић, магистар криминологије Усташка злочиначка творевина НДХ која је сијала страх убијањем, протјеривањем и покатоличавањем није заобишла ни Србе подно Романије. За провођење усташких идеја у овим крајевима били су задужени Хрвати из Западне Херцеговине, а извршиоци локални „Муслимани“ међу којима су се по злу истицали Иван Червенко, Ђорђе

Сећање на усташки масакр у кладушкој цркви

4. јун 2025.

Храм Светог Георгија у којем је 1941. је на зверски начин ликвидирано више од 500 Срба добио је статус националног споменика БиХ. Специјално за „Политику” Милан Пилиповић Храм Светог Георгија у Великој Кладуши, изграђена 1901, а освећена 17. новембра 1913. године, у којој су усташе 29. јула 1941. на зверски начин ликвидирале више од 500 Срба из Босанске Бојне, Градине, Буковља, Глинице и других села, недавно је добила статус националног споменика БиХ. Црква је прво припадала парохији Врело, а од 1941. Глинској парохији. Данас је у саставу Бихаћко-петровачке епархије. Током градње, администратор је био Леонид Јергић, а 1910. рукоположен свештеник Стојан Врањешевић. Између два светска рата у Цркви Светог Георгија

Изложба и промоција на Палама, у Сокоцу и Источном Сарајеву

3. јун 2025.

У оквиру своје активнсти представљања широј публици историје и богате заоставштине Срба Ливањског поља, приказивањем изложбе „Срби Ливањског поља – трагови кроз векове“, уз истовремено представљање књиге Буда Симоновића Огњена Марија ливањска, Удружење ОМЛ ће се, почетком јуна, обратити публици Републике Српске, на подручју Источног Сарајева. Очекујемо вас: Видимо се!

Трагом тајанственог печата

1. јун 2025.

Истинита прича о народу кога нема, књизи која не постоји, догађају који се (ни)је десио Пише: Јован Његовић Дрндак Крајем осамдесетих година, готово непримјетно међу полицама једног антикваријата у Загребу, на једној од полица стајала је књига доста лепо коричена, али оштећена, поцијепана на такав начин да је неко из књиге оцијепио неких десетак страница. Мало ко је тада могао наслутити какву тајну скривају њене корице. Осим што су јој на једном дијелу faille stranice, на њеној почетној страници постојао је некада печат, али сада пажљиво прекривен слојем бијелог коректора, баш као да се неко упињао да избрише сваки траг његовог порекла. Књига је притом била на ћирилици па се

Ђурђица Драгаш: Спавај мирно Вукашине… твоје је царство небеско!!!

30. мај 2025.

Разоружао си бездушника речима светачким – Само ти дијете ради свој посао!!! Плаво је небо данас, Вукашине.Сунце милује некошену траву, твоју постељу самртну… Самотна птица пева о теби, о твојим благим очима и жуљевитим рукама сељачким…Пева о твојој души невиној. Не плаче небо за тобом данас као што ни ти ниси плакао пред својим џелатом.Гледао си га очима ископаним, миран и недодирљив. Обрисао си његово окрвављено чело рукама одсеченим. Мислила је звер да ће се нахранити твојим болом, да ће, кидајући твоје тело, умирити своју глад…Надала се да ћеш молити за живот, да ћеш отићи са страхом у очима… Надала се, ал’ узалуд… Осакаћен, растргнут, уморен… гледао си крвника душом

Геноцид над словенским народима у ХХ веку

30. мај 2025.

Крајем маја текуће године престоница Србије је била домаћин једне изузетно значајне међународне конференције. У организацији Института за политичке студије 26 и 27. маја 2025. године велики број познатих научних радника из петнаест земаља говорило је на тему „Геноцид над Словенима у ХХ веку“. Пише: Ранко Гојковић О страдањима Јевреја се пише свакодневно и нашироко, док се тема страдања Словена у светским медијима готово и не помиње иако је у ХХ веку више десетина милиона Словена подвргнуто страшном геноциду. Један део кривице што се о геноциду над Словенима веома мало зна, свакако лежи и на самим Словенима и по питању културе сећања Словени могу да се угледају на Јевреје. На

Јован Мирић: Вукашин из Клепаца

29. мај 2025.

Ко је од људи икада имао прилике да упозна толику снагу – да човек пред кољачем остаје сасвим миран и изговара мирне, обичне речи – „Ради ти, дијете, свој посао!“? Јануара месеца 1943. године Ивица Матковић, Лубурићев заменик у Јасеновцу, наредио је да се успостави лекарска комисија која ће подвргнути систематском прегледу одређени број јасеновачких кољача. Неки од њих већ су били смештени у Завод за умоболне у Загребу, што је Матковићу казивало да постоји проблем. Решење је видео у оснивању комисије, мада није јасно шта би био њен крајњи циљ осим повећања ефикасности у клању. Стручни део комисије чинила су два лекара логораша, др Недељко Зец и др Никола

Стари Брод је место на ком се српска крв улива у Дрину

27. мај 2025.

Никада се ниједан Србин не може осећати добро говорећи о злочинима у Старом Броду, али је још горе и теже ћутати. Ћутање нас је коштало заборава преко шест хиљада српских жртава у Милошевићима и Старом Броду. У питању је место где речно дно више није покривено камењем, него Србима. Ово бескрајно модро пространство је једина тачка где Дрина тихо тече да не буди оне које је покрила. Бежећи од загрљаја ножева, људи су скакали у загрљај реке и она их је својом песмом уљуљкала у смрт, тачније у вечни живот. Ово је место величанствене лепоте, али и великог ужаса. Сва ова лепота је морала да гледа шта су локални муслимани

ЛЕЗИ СРПЧЕ И ГЛЕДАЈ У СУНЦЕ: Приче логораша из Јасеновца – и камен би заплакао

26. мај 2025.

Бројна свједочанства говоре о ужасима у јасеновачком систему логора. Звјерске ликвидације и несхватљива тортура усташа над недужним људима, били су свакодневица заточеника „фабрике ужаса“. Слободан Грујичић и Даница Праштало успјели су да преживе јасеновачку голготу. Тешку успомену на муке из логорашких дана, кажу, памтиће док су живи. – У логору није пуцала пушка, него се само чуо крик, јаук, и бацање тијела у Саву – присјећа се Слободан Грујичић, из Машића код Градишке. Слике јасеновачког ужаса и данас су живе у очима Слободана Грујичића, из села Машићи. Као четворогодишњак гледао је како усташе камама, маљевима и ножевима убијају хиљаде недужних. И сам је у логору изгубио своје најближе. – Изјутра

ДУШАН БАСТАШИЋ: СРБИ СЕ И САМИ ОДРИЧУ СВОЈИХ ЖРТАВА

26. мај 2025.

Кроз вијекове, наша српска земља свједочи о неизмјерној жртви и постојаности. Сваки камен, свака ријека, свако дрво, прожети су успоменом на оне који су своје животе уткали у слободу и част. Од сјаја Косова до муке Јадовна, од суза Јасеновца до патње Крајине – историја нашег народа је исписана крвљу и поносом. Заборав је наш највећи непријатељ! Допустити да изблиједе сјећања на невине жртве, на јунаке и мученике, значи поново их убити. Сјећање није само опомена, већ и завјет – завјет да ћемо чувати оно за шта су они пали: нашу вјеру православну, наш језик, нашу ћирилицу и наш идентитет. Један од малобројних српских витезова, један од бораца против заборава

Љубица – исповједница вјере православне

25. мај 2025.

Најупечатљивији утисак током више од педесет пројекција документарног филма ГАРАВИЦЕ јесте реакција гледалаца на свједочанство Љубице Шикман о страдању њене породице на ријеци Корани. Док траје филм, публика повремено уздише, шапуће или се комеша. Али када Љубица проговори, настаје тишина у којој се ни дах особе поред не чује. То ћутање, дубоко и потресно, најискренији је одговор на њену животну причу. Зато није чудо што Љубицу с разлогом називамо исповједницом вјере православне – јер је свој тежак крст носила достојанствено, непрестано понављајући: “Ја сам православка и Српкиња.” Љубица је рођена 10. октобра 1935. године у селу Буковица код Цазина као треће дијете Новака и Руже, рођене Влаисављевић. Прије ње, у породици су

Пакао који су у јамама открили археолози током шездесетих година

25. мај 2025.

Истраживаче који су радили на откопавању /мањег/ дијела јасеновачког комплекса током шездесетих година прошлог вијека највише су шокирале бројне дјечије чизмице за малишане предшколског узраста. Ови предмети су припадали убијеним жртвама и набацани су на њих прије затрпавања јаме земљом… Приредио: Ненад ТАДИЋ У општој лицитацији бројем јасеновачких жртава, Срба, Јевреја, Рома, те антифашиста, хрватска страна нерадо цитира оне које су вршили ископавања током шездесетих година прошлог вијека и који свједоче да је само у /мањем/ дијелу концентрационог логора у јаме бачено до 130.000 људи. Уз ову бројку, коју помиње вођа истраживања Здравко Марић, угледни археолог и некадашњи директор Земаљског музеја у Сарајеву, треба напоменути да 19 година након рата

Ђурђица Драгаш: Лика, моја и туђа

25. мај 2025.

Срећна сам, блажена и тужна. Опет на своме, а међ’ туђима. Ту, на корак од себе, а тако далеко. Удишем личко јутро. Мирише познато, сетно, далеко. Мирише на покошену траву, детињство и дедино двориште. Мирише на бунар дивосељачки и поље вребачко. Срећна сам, блажена и тужна. Опет на своме, а међ’ туђима. Ту, на корак од себе, а тако далеко. Слушам птице, немирне од облака што прете кишом. Летимо заједно…. Летимо ка небу… Пржи ме сунце на камену срушене цркве. Мирише тамјан са гаравих зидова. Чује се давно утихло звоно, дечји плач и песма девојака. Чује се живот…величанствен и далек, блистав и згажен. Живот којег нема! Води ме шума велебитска,

Дјеца из Дивосела у концентрационим логорима НДХ – слике које никада на блиједе

23. мај 2025.

На убогом пању мога завичаја, Не чује се пјесма весеља и жетве.[1] Дивосело, српско село у општини Госпић ушло је у историју као највеће стратиште и гробница српског народа 05.аугуста 1941. године. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 8. септембра 2018. године. „Ни на једном стратишту у Лици, па ни једног датума у току 2.свјетског рата није пало толико жртава као у Дивоселу 5. аугуста 1941.године. И не само по броју жртава, него и бестијалности и злочиначкој страсти каквом је почињен“.[2] Данас, 70 година послије, трагајући по спаљеним огњиштима за онима који су некада живјели у Дивоселу, не наилази се на преживјеле, нити

Свештеник Стеван Стефановић: Јасеновац, геноцид над Србима 1941 – 1945. (први део)

22. мај 2025.

Како се нашем народу десило тако стравично страдање и тако језиви злочини над Србима као што се то догодило у Јасеновцу? Колико уназад морамо да се вратимо у историју да бисмо разумели шта се десило, да се на територији где су Срби други народ по величини створи најужаснија државна творевина икад, фашистичка НДХ? Да ли корен овог стравичног страдања Срба треба тражити у самој чињеници стварања заједничке државе са Хрватима 1918.? И ко је уопште заслужан за стварање Југославије? Да кренемо редом. Данас су ове теме веома актуелне. Видели смо да је у НАТО протекторату, држави коју су назвали Северна Македонија, именом које су чак и њени грађани одбили на