Metajna Архиве - Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Јадовно, мјесто гдје ни птице на пјевају

27. новембар 2025.

Мјеста бола, патње, страдања. Мјеста тишине која је тамо тако гласна. Толико гласна, да се ни цвркут птица не чује. Деценијама. ПРИЈАВИ СЕ ОДМАХ НА КАНАЛ ЈАДОВНО 1941. – тебе то не кошта ништа, а удружењу ће много значити – Редакција интернет сајта удружења Јадовно 1941. дугује захвалност за уступљена права објављивања видео репортаже, ELTA TV и аутору Љубинку Спасојевићу. Удружење Јадовно 1941. и сви њени чланови и поштоваоци, немају за циљ да шире мржњу. Желимо да се сачува сећање на наше страдале, на њихову жртву и да будуће генерације добро познају ову страшну епизоду српске историје. Ако те из било ког разлога ови снимци провоцирају, немој их гледати. Удружење

Ђурђица Драгаш: Пашка плава гробница

23. август 2025.

У знак сећања на жртве НДХ логора на острву Пагу. У ноћи између 14. и 15. августа убијена је последња група логораша. Било их је 791 -91 дете до 15 година, укључујући бебу од пет месеци, 293 жене и 407 мушкараца. Логор је затворен под притиском Италијана који су касније ексхумирали ове жртве и спалили њихова тела у страху од заразе. На овом острву смрти страдало је око 8 хиљада Срба и Јевреја, а међу њима је било и Дивосељана. Мир њиховим душама! ПЛАВА ГРОБНИЦА Везаше ми камен око врата. Одвуче ме на дно, плаво и самотно. Нестаде ми даха у грудима, заболи ме со на ранама. Ал’ трајаше кратко.

Фељтон: Логор Слана – Паг 1941.

20. август 2025.

Фељтон „Пакао у каменој пустињи“ стравична је прича о усташким концентрационим логорима Слана и Метајна на острву Пагу које су усташе основали половином јуна и расформирали крајем августа 1941. године. Прочитајте фељтон: Пакао у каменој пустињи Аутори: Борислав Остојић, Михаел Соболевски Фељтон „Пакао у каменој пустињи“ стравична је прича о усташким концентрационим логорима Слана и Метајна на острву Пагу које су усташе основали половином јуна и расформирали крајем августа 1941. године. У фељтону су описана мучења и звјерства усташких крвника који надмашују средњовјековне примјере мрачне инквизиције. Имена и догађаји су аутентични. То су казивања очевидаца, ријетких преживјелих логораша и преслушања ухваћених усташких крвника.Слана и Метајна, море око њих, сабирни центар

Усташко љето 1941.

19. август 2025.

25.8.1987. | Пише: Рајко Лукач Усташко љето 1941. (1) Кад је Велебит био гробница Ако неки путник, пролазећи кроз госпићки крај, пожели да види мјесто најстрашнијег губилишта у Југославији из љета 1941. године и ода почаст десетинама хиљада жртава, то му на жалост, неће поћи за руком, или не бар лако и једноставно. Чињеница је прилично мучна, али је не треба прикривати бар у новинском чланку који би да се бави тим ужасним љетом на Велебиту, гдје ни послије четири и по деценије и послије више хиљада разних споменичних обиљежја из НОБ-а, подигнутих широм земље, нема ни пристојног споменика, а још мање иоле проходног пута. Истина, у последње вријеме почеле су припреме

Ђурђица Драгаш: Пашка истина о људима и нељудима

17. август 2025.

Данас, ништа на острву Пагу не подсећа на оно зло време, осим два часна крста – на месту логора и масовне гробнице у којој су била тела последње групе логораша. Лето је… време годишњих одмора, путовања, уживања. Друштвене мреже просто горе од фотографија које би требало да потврде све то. Нижу се слике и снимци плажа, залазака сунца, таласа који запљускују изманикирана стопала, књига на препланулим бедрима са морем у позадини. Лепо је, опуштено, лагано… И не бих ја кренула да пишем овај текст да међу тим летњим разгледницама готово свакодневно не виђам и оне са острва Пага у Хрватској. Хвале се многи моји Фејсбук пријатељи прелепим, кристално чистим морем,

И Јадран има Плаву гробницу, страшнију од Крфа

15. август 2025.

Шта повезује Видо и Паг и зашто ова острва не би требало да буду места за журке и провод. Вероватно сам један од ретких становника Србије који је грчко море први пут видео тек са четрдесетак година. Током деведесетих било какво море или одмор били су за мене „мисаона именица“, а после, кад сам почела да радим, некад није било времена, а некад доброг плана. Пише: Ђурђица Драгаш Некако ми је стално измицало то путовање, а знатижеља бивала све већа. Коначно су се коцкице склопиле пре пет година. Пошто ми купање и сунчање нису никад били приоритет, одлучила сам се за предсезону и неку врсту ходочашћа. Испунила сам себи давнашњу

Басташић: Жртве нису исте или Ко се данас сјећа 8.020 жртава Слане и Метајне?

16. јул 2025.

24. јун и 11. јул дијели само 16 дана и само 54 године а ипак су та два дана бескрајно удаљена. Фото: Д. Басташић/Јадовно 1941. На мјестима страдања пашких жртава 1941. године, нема спомен обиљежја осим два дрвена крста које су поставили Јадовничани. Мале спомен плоче су дизане и уништаване три пута.Тамо се ријетко када организују молитвена и комеморативна окупљања.Обично то раде потомци и поштоваоци жртава „о свом руву и свом круву“. Не, нема директног преноса на РТС и/или РТРС. Како да људи данас знају за Слану и Метајну? Не само Срби и Јевреји, него Људи.Како да препознају шта се тамо збивало? Гдје да прочитају?Кога, колико, када…?Зашто? То се ваљда

Дјецо, српски студенти, зашто на Медицинијаду 2025. баш на Зрће?

6. мај 2025.

Спојите дјецо три прста, уроните их у воду Плаве гробнице, прекрстите се и помолите за душе Светих новомученика српских који ту пострадаше. Пише: Душан Ј. Басташић Студенти из Србије, Српске и Црне Горе крећу на Медицинијаду на Паг. На Зрће! Заједно са студентима из Хрватске и Словеније. Из Београда: Факултет ветеринарске медицине, Стоматолошки факултет, Медицински Факултет, Фармацеутски факултет, Медицински факултет ВМА. Из Новог Сада: Медицински факултет, Факултет ветеринарске медицине. Из Бање Луке: Медицински Факултет. Из Крагујевца: Факултет медицинских наука. Из Панчева: Стоматолошки факултет. Из Ниша: Медицински факултет. Из Косовске Митровице: Медицински факултет. Из Фоче: Медицински факултет. Из Подгорице: Медицински факултет. Студенти са Медицинских факултета из Сплита, Ријеке и Загреба Према

Милан Радановић: 99% Загрепчана нема појма о судбини српске загребачке породице Милинов

28. јануар 2025.

Ако у Госпићу једног дана буде формиран музеј посвећен жртвама система логора Госпић -Јадовно – Паг, онда би ова слика требала бити у сталној изложби тог потенцијалног музеја. На слици, на којој видимо јужну страну загребачког Трга бана Јелачића, доминира хотел Милинов. Хотел је 1929. подигао загребачки трговац Светозар Милинов. Хотел је 1940. променио власника и од тада је познат као хотел Дубровник. Светозар Милинов и његови синови Војислав, Ђорђе, Kоста и Никола, убијени су у усташком логору Јадовно на Велебиту. Светозарева супруга Милица убијена је у усташком логору Слана на Пагу. Један извор спомиње и Светозарову и Миличину неименовану кћерку такође као жртву логора Слана. Тај извор наводи да

Зорица Ђоковић: На капији Раја

12. јануар 2025.

То мјесто. Некада окружено мјешовитом шумом, а сад скоро у потпуности прекривено растињем и обавијено тишином – мјесто. Заглушујућу тишину и несвакидашњи мир тог чудовишног споја бетона и природе наруши каткад само понека змија кад савије кроз жбуње иза неког камена или вјетар кад заљуља високе крошње и однесе посљедње сухо лишће. Ваљда има птица у тим тамним крошњама око бетона прекривеног маховином и лишајевима. Пчеле, мада на том мјесту нема цвијећа, сигурна сам да долазе. Мом деди су пчеле увијек долазиле. Много је пчела и меда прешло преко дединих руку. А опет, на крају га је сачекао чемер. То је мјесто на ком је Алекса посљедњи пут угледао свјетлост

Зорица Ђоковић: Писмо деди

31. децембар 2024.

Тебе су ми узели, те звијери у црним униформама, и ова сјећања која сада измишљам, сјећања која немам. И Господа су тако, деда, убили. И Њега. Пише: Зорица Ђоковић Драги деда, Жалила сам од најранијег дјетињства што те нисам познавала. Отели су те од мене и од живота лажима и преваром, и ниси дочекао да видиш одраслу ни сву своју дјецу, а камоли мене, најмлађу од твоје унучади. Болно је било одрастати без тебе кога једноставно нема. Стање ствари тебе нема, немам деду. О теби се не говори, јер тебе су позвали и ти си отишао, невин и наиван, у страдање и смрт. Смрт су донијели фашисти. Усташе. Изворно зло у људском облику, сазнала

Гордана Достанић: Паг – њиховим сенима

31. децембар 2024.

Само камење и небо. Слано камење. Толико камено и толико слано да ни jедна биљка не може да се прими, а камоли да опстане. А људи? Људи би могли, само им нису дозволили. Ни сунце ниjе било на њиховоj страни. Светли и греjе да да живот земљи, а њима jе, у том свирепом камењару, пржило голу лобању и жарило крваве ране врелим камењем кроз подерану обућу. Ни воде нигде. Има jе око острва, плаве, дубоке и слане. Знаjу, али jе не виде из свог логора. Не виде ништа. Само небо и врелу звезду. И jедни друге. Да, виде и стражаре. Надаjу се капи воде и некоj вести. Да се ниjе

Анте Земљар: Релативност познавања концлогора Слана на Пагу

14. децембар 2024.

У прилогу објављеном у листу „Нови Оманут“ br. 31/1998. (Novi Omanut – prilog židovskoj povijesti i kulturi, izdavač Kulturno društvo Miroslav Šalom Freiberger, Zagreb, Hrvatska), цитира се број мртвих у логорима Слана и Метајна на острву Пагу. Уписана је (само) 791 жртва. Марта мјесеца 1999. на ову запањујућу неистину реаговао је хрватски антифашиста, часни Анте Земљар (1922—2004.), који је истину о страхотама логора на острву Пагу 1941. објелоданио у својој књизи „Харон и судбине“, објављеној 1988. године. Удружење грађана Јадовно 1941. је тек почетком јануара 2018. дошло у посјед писма које је проф. Земљар упутио редакцији часописа Нови Оманут. Писмо објављено у Новом Омануту бр. 36/37 из 1999. године, објављујено

Др Ђуро Затезало: Покољ на подручју комплекса логора смрти Госпић – Јадовно – Паг

7. децембар 2024.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање СВЈЕДОЧАНСТВА ГОРСKИ KОТАР И ЛИKА ГОСПИЋ – ЈАДОВНО – ПАГ Анте Антуновић, Мушалук, Госпић Био сам стражар у Збирном усташком логору у Госпићу 1941. године Своју изјаву о хапшењу и убијању Срба у госпићкој казнионици Окружног суда у Госпићу и логору Јадовно на Велебиту дао је Анте Антуновић у Госпићу 6. јула 1952. године. „За вријеме Југославије био сам стражар код Централног затвора Окружног суда у Госпићу. Ту сам остао и успоставом Независне Државе Хрватске, све до 1943. године. Мјесто дотадашњег управитеља затвора Нике Рукавине заузео је 1941. године Мијо

Јелена Ковачевић: Блажени су жедни (логор Слано на Пагу)

24. новембар 2024.

Да бар заридати можемо али лице је наше запекло, / ни суза једна да кане да напуни ждрело. / Ни крв из ране да се излије па уместо воде крви своје да се напијемо. У камен, на камен, међу камен бачени смо суви, каменом озидани. Врх камена Сунце не залази и тела нам на камену овом суши. Воде овде нема за грло и очи, а иза или испред, море сe разлива у води. Да бар можемо не чути, не бисмо сву тежњу у капљу једну слили жедни. Грло је наше отежало. Ни молитву Богу да подигнемо воду да пусти, па у потопу да изгинемо. Отврдла су уста наша од соли,