Прије више од осам деценија Ливањским пољем проламао се јаук. Плакале су мајке за синовима, дјеца за очевима, сестре за браћом, храмови за свештеницима, Небо за Земљом, Свеци за мученицима, Бог за људима. Зло је згазило добро, безнађе је убило наду, мржња је удавила љубав, јер су људи постали нељуди зато што су заборавили на Бога и на Његове заповијести. У име лажне државе, која је независна била само по имену, чињена су таква злодјела којих би се постидио и Каин, први братоубица. По јамама и горама, по пољима и ливањским улицама, лежали су лешеви дојучерашњих комшија, распјеваних младића, вриједних свештеника и остарјелих дједова. Смрт је завила у црно скоро