Тебе су ми узели, те звијери у црним униформама, и ова сјећања која сада измишљам, сјећања која немам. И Господа су тако, деда, убили. И Њега. Пише: Зорица Ђоковић Драги деда, Жалила сам од најранијег дјетињства што
О Покрову кад би у цркву завичајну требало поћи траговима предака, најпре тихо, сузно замолим Господа и све наше претке мученике да нама, који смо остаци наших преживелих лоза, да утеху и снагу да останемо
Само камење и небо. Слано камење. Толико камено и толико слано да ни jедна биљка не може да се прими, а камоли да опстане. А људи? Људи би могли, само им нису дозволили. Ни сунце
Плаво је море у којем спавам, плаво као вечност, плаво од очију мојих… У мору плавом одавно спавам,очију плавих, широм отворених. Сањам…Кућу с прозорима што се к небу плаве,увојак плави у колевци са различком. Сањам….коње
Убијање српске деце није ни зверство ни дивљаштво, јер ни звери ни дивљаци нису такви. У објашњавању убијања деце не обраћамо се ни биологији ни изворима (ретке) индивидуалне патологије. Обраћамо се култури Једна од теоријских
Црвену земљу ништа не очисти од крви у звијерствима проливене. Спустило се небо,тешко и оловно,Олујни вјетрови дувају све јаче. Надвили се сиви облаци над Јадовно,За српским живљем,Бог кроз кишу плаче. И земља сабласно задрхти,Ослушкујући жалосни
Дарa, стамена и поносита Личанка, није имала страха ни пред вуком, нити пред хајдуком. ENGLISH Почетком Другог свјетског рата доњолапачки парох био је јереј Никола Ј. Богуновић. Рођен је 03. јануара 1908. године у Зрмањи
У јами безданки, скривеној од Бога крвавим шипражјем и људским костима, дјевојчица снена, будила је оца Мазећи га благо дрхтавим прстима, преслаба да глас испусти, да се прекрсти… да одвеже жицу што га је спутала,
У прилогу објављеном у листу „Нови Оманут“ br. 31/1998. (Novi Omanut – prilog židovskoj povijesti i kulturi, izdavač Kulturno društvo Miroslav Šalom Freiberger, Zagreb, Hrvatska), цитира се број мртвих у логорима Слана и Метајна на
Родила ме бела тама,донела ме снежна ноћ.Студеним ме млеком мећава подојила,међ’ боровима колевку свила. Расла сам к’о жито младо,зелено,усталасало,росом окупано. Стасала к’о класје зрело,једро,јако,сунцем окаљено. Посекла ме рука мрачна.Над понором душу пустих.Нека лети,млада,снажна.Нек’ се врати
Медији из Београда и региона прошле недеље су, с бомбастичним насловима, објавили вест да је на другом годишњем заседању Међународне алијансе за сећање на Холокауст (ИХРА), које се одржава у Лондону, шеф званичне делегације Хрватске
Одломак из записа Светозара Ћулибрка из Бушевића. Светозар је био првоборац и носилац Споменице 1941. „Мало затим, уђе један усташа и издвоји десет људи, затим их свеза и поново врати. Говорило се да ће у
За Србе из Крајине, академик Јован Рашковић био је њихов Ћаћа. У Далмацији, Лици, на Банији и Кордуну, деца тако зову свога оца. Ту реч наша деца почињу да тепају, такорећи у колевци, још док
Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање СВЈЕДОЧАНСТВА ГОРСKИ KОТАР И ЛИKА ГОСПИЋ – ЈАДОВНО – ПАГ Анте Антуновић, Мушалук, Госпић Био
„Прађеда смо пренијели у гробље.“ Рече ми брат а глас му јеца. „Шта смо се пута туда играли, око јаме; А нисмо знали, били смо дјеца?“ И настави даље к`о да терет скида. „Знаш ону
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
колачиће