arrow up
korice-knjige-stradanja-cazinska-krajina.jpg

Страдања у Цазинској крајини и антифашистичка борба /1941-1945/

Ова књига jе траjни споменик невиним жртвама усташко фашистичког терора у Цазинскоj краjини. После четрдесет година истраживања о страдању народа током Другог светског рата, у Цазинскоj краjини, а за 70-ту годишњицу тих ужасних збивања, обjављена jе друга књига борца НОР-а и носиоца „Партизанске споменице 1941. године,, Душана Д. Миљковића под насловом Страдања у Цазинскоj краjини и антифашистичка борба /1941-1945/. У књизи су кроз неколико целина дати прикази о страдању пре свега српског, али и осталих народа коjи нису прихватили усташку власт и злочине коjе су усташе примењивали посебно према србима православне вероисповести, Јевреjима и Ромима. У првом делу су наведени подаци о успостави власти NDH у Великоj жупи Бихаћ, пре

Бојанић: 02. маја можда и научимо да више и трезвеније ценимо сопствене жртве

02. маја,  ако нам се деси да нас прогласе за геноцидан народ на Генералној скупштини у УН… вероватно ће се покренути коначно и ,,лавина“ истине и са наше стране. Зар није онда било геноцида и у Братунцу, Јасеновцу, Драгинцу, Крагујевцу, Краљеву, Мачви…? Велико је питање зашто резолуцију доноси Генерална скупштина, а не Савет безбедности УН… али, и то је јасно (Руска Федерација и Белорусија су суспендоване)? Али, можда из тога научимо да више ценимо сопствене жртве, злочине и почињени геноцид над српским народом који је почињен у пар наврата само у 20. веку над Србима. Деценијама смо ћутали, као да се ништа није десило… и у два наврата пригрлили сопственог

zlocinic-ilustraciuja.jpg

7 усташких кољача пред судом након 12 година

Од липња до коловоза 1941. побијено је у логору „Слано“ на Пагу око 15.000 Срба и Жидова (Напомена редакције: Преносимо текст загребачког „Вјесника у сриједу“ од 10 јуна 1952. о суђењу усташким злочинцима из логора Слана на острву Пагу.) Стицајем околности доспјели су  у руке правде након пуних 12 година седморица усташких кољача: Лука Барјашић, Славко Баљак, Јадре Стрика, Јере Фратровић, Бене Барић, Миле Дидулца и Иван Кеврић. Кроз три мјесеца 1941 они су као припадници I. сатније V. усташке бојне учествовали у уништавању затвореника Срба и Жидова у логору „Слано“ на Пагу. Није нам намјера да евоцирајући ондашње догађаје изнесемо само суха факта, грозоте почињених злодјела или извјештај из

Прва књига о злочинима у логору смрти Јасеновац, објављена 1942. године: Искази одбеглих заточеника

Прва књига о злочинима у логору у Јасеновцу објављена је 1942. године у издању Пропагандног одсјека Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије. Пише:  АНТИФАШИСТИЧКО ВИЈЕЋЕ НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ У предговору издања пише: „У овој књижици објављујемо заједничке и појединачне исказе седморице заточеника који су успјели да се бјекством на Козару, партизанима, спасу крвавог логора у Јасеновцу. Њихови искази нијесу плод неке болесне маште, него само једноставна слика јасеновачке стварности у којој није унијето никакво додавање ни претјеривање, јер је проста и једноставна истина грознија од свачег што би ма чија – па и болесна и лудачка – машта могла измислити.“ Ову књигу објављујемо у целости, у облику у коме је објављена 1942.

Да ли се 22. априла обиљежава и Покољ, Геноцид почињен над Србима од стране НДХ?

Прилог који слиједи је објављен 22. априла 2020. године. Ништа се од тада промијенило није. Дан пробоја јасеновачких логораша, 22. април, обиљежава се у Србији као државни Дан сјећања на жртве Холокауста (Геноцида над Јеврејима), геноцида (над којим народом?) и других жртава фашизма. Не помиње се Покољ или Геноцид над Србима од стране НДХ. То је нормално и национално одговорно? Како гласи тачан назив Дана сјећања који се обиљежава 22. априла? Данас је годишњица пробоjа посљедње преживjеле групе логораша из злогласног усташког логора Јасеновац. На дан пробоjа 22. априла 1945. године у логору Јасеновац било jе заточено 1 073 преживjелих логораша од коjих jе 600 кренуло у пробоj, а слободу

Резолуција о злочинима у НДХ – пут ка заузимању званичног става? (АУДИО)

Удружења крајишких Срба покренула су петицију за подршку резолуцији о Геноциду почињеном над српским народом у Независној Држави Хрватској. Да ли ће резолуција бити усвојена, шта би њено усвајање донело Србији и друштву у нашој земљи? Због чега је важно да се о збивањима током II. светског рата и масовном страдању народа заузме званичан став? Гости емисије су Миле Боснић, председник покрета Срба Крајишника и Душан Басташић, председник удружења Јадовно 1941. из Бања Луке. Уредник и водитељ емисије „У средишту пажње“ на РАДИО БЕОГРАД 1 је Ивана Прибићевић. ПОСЛУШАЈТЕ ЕМИСИЈУ: Ко су организатори, како може да се потпише? Боснић: Организатор је народ и ми смо то назвали једном народном иницијативом, а то је

Ђурђица Драгаш: Верујем да сенке жртава Покоља, баш попут Гаврилове, још увек плаше загребачку господу 

Мркли је мрак. Понеки слабашни зрачак светлости пробије се кроз отворе  између дасака сточног вагона. Чује се само уплашено дисање измрцварених тела, каткад болни уздах или јаук. Путују већ сатима, не знају куд и зашто. У овој згужваној, несрећној маси, у мраку смрдљивог вагона, сијају очи тек стасалог младића Стеве. Осамнаест му је година. Требало је да иде у војску најесен, требало је да се први пут напије, да се истопи у девојачком загрљају. Требало је да оре њиве с оцем, да сеје и жање, да слави славу и крсти кумовску децу… Ћути Стево и ужареним очима сања живот који је требало да проживи. Жедан је одавно, боли га читаво тело од

Јован Мирић: Примери понижавања Срба у НДХ

Старчевић је поделио све људе у три категорије. Испод њих поставио је животиње, а испод животиња Србе. Хрватске усташе су то усвојиле, иако нису успевали да се доследно држе поставке да су Срби испод животиња Анте Старчевић, „отац домовине“ Хрвата, поделио је све људе у три категорије. Испод најдоње категорије поставио је животиње, а испод животиња Србе. Хрватске усташе су усвојиле Старчевићеву расистичку доктрину, иако нису успевали да се доследно држе његове поставке да су Срби испод животиња. Потреба да се Срби и поред убијања додатно понижавају била је толика да би се могло рећи да готово ниједан сусрет између активиста НДХ и Срба није могао проћи без понижавања или

Шта је ова власт позитивно урадила по питању српске историје и културе сећања и где још треба да се фокусира и на томе ради?

Много тога нисмо могли ни да помислимо да можемо да остваримо из културе сећања… много тога и немамо. Пише: Ђорђе Бојанић, сајт Српска историја ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ДАТУМА (које нисмо обележавали или нисмо смели) *По први пут обележавамо Дан српског јединства, слободе и националне заставе, 15. септембра. Застава је симбол наше победе, наш понос и наш бедем. Где се вије српска застава ту је и српство. Дан за понос, који нисмо имали. *Обележавање НАТО АГРЕСИЈЕ на државном нивоу и у школама 24.марта. *Обележавање годишњице битке на КОШАРАМА 9. априла. *Обележавање ПОГРОМА (страдање Срба на Космету од стране шиптара, који се десио 17. марта 2004.год)  на државном нивоу и у школама 17. марта.

Свест о злу

У глобалној сваковрсној кризи која се, извесно, рефлектује на све државе, па и на нашу, размишљамо о ономе што нас професионално, али и људски, највише погађа. Пише: Слађана Илић Реч је о догађајима у оквиру академске и културне заједнице, као и медија, где се, сведоци смо ових дана, невероватно, али истинито, академске слободе мешају са говором мржње што, поред осталог, заиста много говори о пренебрегавању и/или неразумевању чињеница наше историјске прошлости, о невероватној склоности самозабораву и самопоништавању, као и о непоштовању једне од три чињенице српског културног обрасца ‒ Јасеновцу. Имајући то у виду, не можемо да се не запитамо какви смо ми то постали и да ли је могуће

Ђурђица Драгаш: Боли ли нас 10. април?

Ми, потомци жртава НДХ, носимо знак, крст који се преноси с генерације на генерацију, али жиг утиснут на српску кожу као да не боли читаво српско „биће“. Kао да смо га, као народ, заборавили, потиснули, прекрили наслагама опраштања. Помало збуњена временским (не)приликама објавих јуче на Фејсбуку фотографију воћке чији су се црвени цветови назирали испод наслага априлског снега. Kолико је коментар – живот је борба– који сам написала уз фотографију, уствари био тачан схватила сам увече пролазећи крај истог стабла. Снега више није било, воћка је била поново слободна, али цветови више нису били онако црвени. Њихови ожиљци сведочили су о невољи која их је тог јутра задесила. Рањена воћка

Басташић: То што се Србија није до сада одредила према Покољу је понижавајуће, увредљиво и боли

Он је навео да је Република Српска 2015. године у свом парламенту донијела Декларацију о геноциду над српским, јеврејским и ромским народом у НДХ. На платоу испред Цркве Светог Марка у Београду данас је организована прва акција потписивања петиције за усвајање резолуције о Геноциду над српским народом у Независној Држави Хрватској. Са скупа је поручено да су мученици страдали у НДХ оставили завјет да морају бити испоштовани и да се око овог питања и ове резолуције морају окупити Срби ма гдје да живе. Миле Боснић, предсједник Покрета Срба Крајишника, који је покренуо иницијативу, поручио је да је доношење ове резолуције једно од најважнијих питања српског народа, питање његове историје и

Резолуција о геноциду у НДХ у најави

Двадесети век са много историјских оправдања можемо назвати веком ратова. Поред два светска, вођено је и безброј регионалних, локалних, дугих и исцрпљујућих сукоба. Срби су један од ретких народа који је преживео бар пет ратова и у њима тешко страдао. Претрпели су масовна цивилна страдања, посебно током Другог светског рата, када су по основу расних закона у НДХ масовно страдали обични људи. У систему концентрационих логора усташке државе убијено је на стотине хиљада људи, жена и деце. Историографија и наша и страна, деценијама готово да се није ни бавила злочинима над Србима. Од пропасти Југославије, српска јавност покушава да предочи истину о злочинима у НДХ, али још увек о томе

Ликвидација команданата који су хтели да ослободе Јасеновац

Владимир Дедијер: За политику скривања истине о губицима српског народа у Другом светском рату, а посебно у Јасеновцу, Јосип Броз сноси највећу одговорност.“ Готово сви планери партизанског напада на Логор Јасеновац,  усташку индустрију смрти, временом су почели да нестају. Први се за ликвидацију нашао Никола Демоња, славни партизански командант Славоније и Барање. О његовом смишљеном убиству оставио је сведочење првоборац Милан Кевић звани Баћо, најмлађи официр НОБ, Баћо је рођен 1930. у селу Милошево Брдо испод Козаре, код Босанске Градишке, а партизански курир је постао крајем јуна 1941. кад је имао једанаест година. Његових око осамдесет(!) рођака Кевића из Подкозарја већином је заклано у Јасеновцу. Ево шта је Баћо сведочио много година касније: „Био

Гробница у Смиљану – сјећање на злочин 5. марта 1945. године

Група од 30 Срба на звjерски jе начин мучена и дотучена 5. марта 1945.г. у Смиљану, родном мjесту Николе Тесле. Усташе су из казнионице у Госпићу извукле 30 особа, прије самог ослобођења Госпића, одвели их у Смиљан, те их повjешали на путоказе и околно дрвеће на раскрсници путева у Смиљану. Жртве су биле сахрањене на мjесту смакнућа, у jедном диjелу Смиљана, а 1977.г. родбина их jе есхумирала и њихове кости положила у костурницу поред православног гробља у Смиљану, гдjе се уjедно налази и споменик свим Смиљанчанима, жртвама усташког терора. Обиљежjе jе порушено 1991. године. Сваке године 02. аугуста, на Св. Илиjу, у знак сjећања на прва страдања у Смиљану коjа су започела тог дана 1941.г., и траjала 

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.