Јадовно Архиве - Страница 15 од 97 - Јадовно 1941.

Станко Опачић Ћаница: Дијете вађено из мајчине утробе не може бити ничији присталица, па ни НОП-а, али је и оно било заклано од усташа (1989)

13. октобар 2024.

Данас се слуша надбискуп Фрањо Кухарић који каже да је у Јасеновцу побијено 40.000 људи, и то већином Хрвата. Све је ишло у правцу да се злочини геноцида прикрију Станко Опачић Ћаница организатор је устанка на Кордуну, командант батаљона, члан Председништва ЗАВНОХ-а, члан Председништва АВНОЈ-а, Главног штаба Хрватске. Отворио је Прво заседање АВНОЈ-а, први проговорио о усташким злочинима на Кордуну, Банији и Лици. Био је министар у влади Хрватске и члан ЦК Југославије. Године 1950. оптужен је и ухапшен заједно са Радом Жигићем и Душком Бркићем као ИБ-овац. Под истрагом и казном на Голом Отоку провео је укупно три године и два месеца. Станко Опачић Ћаница живи на Кордуну у

Ђурђица Драгаш: БЕЗИМЕНА

10. октобар 2024.

Бура ће ти личка успаванка бити, море ће ти ране видати Камен ми на грудима лежи. У туђем гробу, ја и душа моја. Растасмо се и састасмо, као ноћ и нови дан, као облак и сунце, као вечити круг живота. Не боле ме ране моје, изломљени прсти којима сам камен гребала, жива закопана. Ти ме болиш, радости моја. Боли ме што те родих да само зло упознаш. Опрости што те на груди не привих, што те се не нагледах. Праштај што ти мајка име не даде, што ће те вечно радошћу звати. Спавај сада, нељубљено моје. У гробу хладном гнездо сам ти свила. Бура ће ти личка успаванка бити, море

Мирко Рапаић: Разговор у возу 1989. године

5. октобар 2024.

Данима сам крстарио од села до села моjе кршне Лике. На том путу нађох се, септембра мjесеца 1989. године, у возу, на личкоj прузи Госпић-Грачац. На жељезничкоj станици у Госпићу испратио ме jе моj добри ратни друг Петар Штулић, у чиjоj сам кући боравио и уживао гостопримство неколико дана, сакупљаjући податке о усташким злочинима у Госпићу и околини. Колико год да jе наш сусрет, послиjе много година, био радостан, толико jе и растанак био тужан. Као да се никад више нећемо видjети. Можда и нећемо? Петар jе ускоро са фамилиjом морао да бjежи из госпићког пакла. Једва су живу главу извукли, а кућу су им Хрвати спалили до темеља, као и све остале српске куће. Његовог рођеног брата Бранка

ВЕЛЕБИТ – СРПСКО СВЕТИЛИШТЕ

3. октобар 2024.

Не кривите Велебит, не зовите га несрећом српском, не зовите га проклетим. Крив је зао човек. „Велебит је једна од оних чудних планина, које и у свом имену и у свом спољњем изгледу носе нешто митског, паганског, нешто свештеног, узвишеног, повезаног са вером и обожавањем великих природних сила, као оне античке, класичне планине, које су проглашене седиштем богова или персонификацију једног од њих, често најјачег, најсилнијег. Импозантан, стамен, видљив са најдаљих страна копна за собом и мора пред собом, он, сав тамно-модар, у својим врховима осветљеним снегом и сунцем, чува још увек трагове нечег девичанског, божанственог, вечног. Он може да буде наш Олимп и Парнас, наша Ида и Кавказ, као

Тито je прећутао злочине над Србима у Јасеновцу

1. октобар 2024.

Шта је историја и где она почиње? Да ли је то сазнање да „стојимо на раменима“ оних који су живели пре нас, да ли је то свет који смо позајмили од предака, а дугујемо га потомцима? Ко смо, одакле долазимо, куда идемо, ми овдашњи на овом узврелом Балкану, у вртлогу интереса и Запада и Севера и Истока и Југа, ми са нејасном будућношћу, проблематичном садашњошћу и (чак!) неизвесном прошлошћу. Канда смо заборавили да историја није нешто што пролази и да ће нам погледи ка светионицима прошлости, помоћи да боље видимо будућност. Јер, већ сутра, данас ће бити јуче. Деценијама су нам историчари, новинари, каријеристи и којекакви идеолошки занесењаци, које чињенице

Велебитски усташки устанци

30. септембар 2024.

Према попису становништва из 1931. године у Лици је било 96.468 или 55.4% Срба и 77.745 или 44.6% Хрвата. По истом попису на подручју тадашњег среза Госпић од 34.060 становника било је 16.611 или 48% Срба. На подручју тадашњег среза Перушић, од 19.760 становника било је 3.234 или 16.4% Срба. Након осамдесет година, према попису становништва из 2011. године на подручју града Госпић (исто подручје као некадашњи срез – Ђ.П.), од 12.745 становника има 609 или 4.78% Срба а на подручју општине Перушић (исто подручје као некадашњи срез – Ђ.П.) од 2.638 становника има 244 или 8.49 % Срба. У ових осамдесет година (тежишно од 1941. до 1995.) турбулентних збивања

Басташић: Свједочанство дјечака логораша о заточеништву у логору Јасеновац

30. септембар 2024.

Стиже октобар. И мада вријеме лети, он се никада не пришуња, никада ме не изненади. Већ крајем септембра почињу навирати мисли, сјећања на очева свједочења о усташком масакру над Србима Билогоре у то вријеме 1942. године. О чудом избјегнутом стријељању у властитом дворишту. О одвођењу у логоре свих до тада преживјелих. Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, отац је отјеран у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели јасеновачки логораш са Билогоре. Почетком октобра 2016. се упокојио. Како тада тако и данас, узимам у руке његову књигу, окрећем обиљежену страну 139, поглавље „Комшија

С. Аврамов: Негирање наших жртава већ јако иритира Србе, оснивамо Меморијални центар

26. септембар 2024.

Пред крај живота, проф. др Смиља Аврамов је била свјесна снажног и континуираног процеса извртања и негације истине о Покољу, геноциду почињеном над Србима од стране НДХ. Ангажовала се око идеје о формирању Мемориjалног центра за српске жртве. Сматрала је немогућим да се у Београду, на мјесту Старог Саjмишта формира Мемориjални центар jевреjских жртава jер се, како је рекла, зна колико jе тамо Срба страдало. Данас, када је очито да се на том мјесту подиже Музеј Холокауста а да Срби нису смогли снаге, памети и историјске одговорности да подигну Музеј Покоља, вриједи се подсјетити њених ријечи. ОВАКО ЈЕ ГОВОРИЛА СМИЉА АВРАМОВ Без обзира на стварност да су Срби балкански народ

Како су Срби чували и сачували Хрватску (ФОТО)

26. септембар 2024.

Од граничара у Војној крајини у аустријском царству до партизана у Другом светском рату. Штитећи границе Беча, штитили и границе хрватског народа. У Шестој личкој партизанској дивизији било је чак 96 одсто Срба. Скандал који је не тако давно избио на конференцији у Загребу о несталима лицима, када је помоћник министра хрватских бранитеља Стјепан Сучић изрекао низ увреда на рачун Србије и рекао да све зло у региону долази из Београда, што је приморало Вељка Одаловића, генералног секретара Министарства спољних послова Србије, да напусти овај скуп, по ко зна који пут отвара питање српско-хрватских односа. Хрватска поново гори. Не само по даламатинском кршу. Горе страсти запаљене пре много деценија и

Пашка плава гробница (ВИДЕО)

25. септембар 2024.

Да се стравични злочини из прошлости, од стране Независне Државе Хрватске никада не забораве, потрудили су се још једном чланови Удружења „Јадовно 1941.“ који су поставили Часни крст на рту Слана острво Паг, а након тога, како и доликује парастосом обиљежили годишњицу овог свирепог чина. Ово је био осми по реду Часни крст, који су поставили чланови Удружења „ Јадовно 1941.“ , а кретали су се идентичним путем, као Срби и Јевреји те кобне ноћи између 14. и 15. августа 1941, да би дошли до крајњег одредишта, на свето мјесто гдје је постављен крст. Историја ће опомињати и причати истину, а она свједочи да је ту убијена најмање 791 особа,

Збогом Никола, брате наш јадовнички

13. септембар 2024.

Прошло је четири године како се упокојио Никола Лончина, најстарији члан нашег удружења Јадовно 1941. Рече ми његова супруга да је лежећи у кревету са високом температуром, затражио да му обуче бијелу кошуљу. Недуго након тога је уснуо и убрзо издахнуо. Са нама је био 22. августа 2020 године у манастиру Св. Архиђакона Стефана у Сланицима, на обиљежавању Дана сјећања на Јадовно 1941 – 2020. Мада је био дубоко загазио у 87 годину, није му било тешко да пође са нама и не спава двије ноћи. И тако од 2010. до 2020, једанаест година за редом. Када би нам се обраћао, слушали би га са пажњом. Говорећи јасно и гласно

Ђакон Будимир Кокотовић: Свети свештеномученици горњокарловачки

8. септембар 2024.

Мартилогиј (мученикослов) свештенства и монаштва Епархије горњокарловачке Књига „Свети свештеномученици Горњокарловачки – Мартирологиј (мученикослов) свештенства и монаштва Епархије горњокарловачке“, коју је написао ђакон Будимир Кокотовић, представља значајно историјско сведочанство о страдању свештенства и монаштва Горњокарловачке епископије током Другог светског рата. Издата са благословом Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког г. Герасима, књига је објављена од стране епархијске издавачке куће „Мартириа“. Мученикослов свештентва и монаштва карловачког владичанства, према речима Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачко г. Герасима, представља дело које нас подсећа на један од најмрачнијих периода у новијој историји. Ова књига ђакона Кокотовића остаје као подсетник будућим генирацијама на покушај затирања и истребљења једног народа на територији Независне Државе Хрватске. Епископ Герасим наглашава да

Ђуро Затезало: Будућност се не гради на лажи

7. септембар 2024.

О страдању Срба у Хрватској у Другом свјетском рату, о ревизији прошлости и минимизирању српских жртава, као и о инструментализовању историје у дневнополитичке сврхе разговарали смо септембра мјесеца 2016. са сада већ покојним историчарем др. Ђуром Затезалом који је живио и радио у Карловцу, а свој је радни вијек посветио истраживању броја жртава Другог свјетског рата на нашим просторима. Извор: Извор: P-portal ; Аутор: Паулина Арбутина 11. 09 2016. ; НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим

Душан Басташић: Трауме усташких злочина се као ране преносе са генерације на генерацију потомака жртава

4. септембар 2024.

Kод потомака жртава усташких злочина присутна је трансгенерацијска траума која се преноси и осећа и у најновијој генерацији, изјавио је Душан Басташић, председник удружења ,,Јадовно 1941.“ С обзиром да у институционалном делу хрватског друштва не постоји никакво покајање због ових дешавања, према Басташићевим речима, злочини се не могу ни заборавити ни опростити. Извор: КТВ Зрењанин Везане вести:

12 ПИТАЊА О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ – из угла једног никог

1. септембар 2024.

Јуче је, у низу других установа у које је упала, шиптарска полиција запосела и Институт за српску културу у Лепосавићу, који је 1978. као мултидисциплинарна научна установа основан у Приштини, а онда након 1999. измештен у ову српску средину на Северу. Пише: Др Немања Девић Шта, заправо, значи да су непријатељи “упали“ у неку српску установу на Северу? Наши медији користе најчешће тај термин, који са собом носи претпоставку да су се након “упада“ потом и повукли?! “Упад“, напротив, има сасвим другу конотацију, о којој нико не говори: Шиптари долазе са дугим цевима, плене компјутер и документацију, а затим запечате канцеларију и трајно ликвидирају рад установе. У различитим фазама, то