Garavice Архиве - Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Владимир Бурсаћ: Сећање на више од 100 мушкараца из села Грмуша, код Бихаћа, који су у недељу 27. и 29. јула 1941.г одведени и убијени на стратишту Гаравице

26. јул 2025.

На Гаравицама су људи доведени до вододерина. Ту су им скидали одјећу, и наге ударали маљем, у потиљак и слепоочницу. Људи су падали, канали су се пунили мртвим тијелима. Рано ујутру у недељу 27.јула 1941.г службена лица НДХ улазе у село. У питању је била група од око 18 наоружаних људи предвођених двојицом новопостављених кнезова села (Кутлача Стево и Миљуш Пајо). Ови људи су рано ујутру зашли по селу и позвали све одрасле мушкарце да дођу код школе и донесу оружје и војничке униформе. Људима кажу “да је од власти дошло наређење да људи предају оружје, ма какво оно било. Оружје треба да донесу код цркве и школе, добиће потврду да

Немања Девић је прекопао многе архиве у земљи и иностранству

Немања Девић: Још једном о Јасеновцу – и Јајцу

23. април 2025.

„Јајачко подручје у ослободилачком рату и револуцији 1941-1945“. Тако се звала књига коју сам својевремено купио за двеста динара на бувљаку и коју дуго нисам стигао да очистим од наслага прашине нити да је честито излистам. Обимна је, преко 600 страница, и једна је од три које су посвећене историјату деловања комунистичког покрета отпора у овом крају. По дизајну, наслову, структури, реченом и прећутаном – то је типична локална хроника НОБ-а, које су масовно биле објављиване у времену социјалистичке Југославије. Имао их је сваки регион и безмало сваки град и писане су типски, са потребом да се прошлост не реконструише, него конструише, у складу са идеолошким и политичким потребама. Слична је и

Господине, опали још један метак, јер ме нијеси добро погодио

9. децембар 2024.

ВЕЛИКИ УСПЈЕХ ФИЛМА „ГАРАВИЦЕ“ Гледаоци документарног филма „Гаравице“ сигурно су запазили свједочење Хрвата Живка Ћурића о закопавању српских жртава када каже да је један остао жив и јавио му се ријечима „па зар ти мене не познаш, кад смо заједно служили војску у Неготину, ја сам Карановић Никола“, а затим када је усташа пуцао из пиштоља у њега, он поново одговорио „господине, опали још један метак, јер ме нијеси добро погодио“. Име и презиме уз детаљ о служењу војске у Неготину били су довољни да Николини потомци након гледања филма препознају о коме је ријеч. Никола је рођен око 1900. године у селу Липа од оца Луке и мајке Марије

Гаравице: 83 године од усташког злочина над 12.000 Срба

7. септембар 2024.

У Гаравицама код Бихаћа, једном од највећих стратишта српског народа у НДХ, обиљежавају се 83 године од усташког злочина над 12.000 Срба, међу којима је био велики број дјеце. Служен је парастос и положени вијенци и цвијеће на споменик. Парастосу, који је служио парох бихаћки Славиша Милиновић, присуствовали су министар рада и борачко инвалидске заштите Републике Српске Данијел Егић, као изасланик предсједника Републике Српске Милорада Додика, државни секретар у Министратству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Ђорђе Тодоров, представници СУБНОР-а, Удружења „Гаравица 1941“, Борачке организације, Организације старјешина Војске Републике Српске и Трећег пјешадијског /Република Српска/ пука Оружаних снага БиХ. На обиљежавању страдања у Гаравицама и данас отворене провокације из Федерације.

Проф. др Мирјана Стојисављевић: Гаравице мрачне и крваве

4. септембар 2024.

Проф. др Мирjана Стојисављевић: Историjски час поводом седамдесетогодишњицице усташког Покоља на Гаравицама код Бихаћа. Од памтивијека и прије Библије све наше ријечи биле су ничије. Откад их раздијелисмо међ собом свако смо слово замијенили гробом. Душко Трифуновић Почетком августа (5. августа) 2011. године на Гаравицама код Бихаћа одржан је парастос и историјски час поводом седамдесетогодишњице од усташког Покоља извршеног, од 3. јуна до 4. августа 1941. године, над тринаест и по хиљада Срба, цивилних жртава геноцида са подручја Бихаћког среза и околних места.[1] Потомци и поштоваоци жртава гаравичког покоља подсетили су се и на чињеницу да је погром плански извршен управо на добровољачкој српској земљи по којој су „лобање пољем

Гаравице – место где Срба више нема

18. март 2024.

ОТКРИВАЊЕ ЈЕДНОГ ЗАБОРАВЉЕНОГ УСТАШКОГ ЗЛОЧИНА Драган Радовић, аутор филма о масовним страдањима српског народа у бихаћком крају, каже за „Политику” да на том простору има пуно споменика, зараслих у коров, посвећених жртвама о којима људи не знају ништа Након завршетка филма, у сали је био мук. Без аплауза и устајања, многе гледаоце приковане за седишта са сузама у очима држала је прича о масовном страдању српског становништва у, после Јасеновца и Јадовна, највећем стратишту на простору Независне Државе Хрватске. Таква је била атмосфера на београдској премијери филма „Гаравице” 21. фебруара, који прати причу о злочинима од почетка до краја Другог светског рата на простору Кордуна, Бихаћке крајине, засновану на више

Сведочанство о страдању православних Срба у Бихаћкој Крајини

22. фебруар 2024.

Документарни филм Гаравице – непроцењиво сведочанство о страдању десетина хиљада православних Срба у Бихаћкој Крајини Неколико стотина заинтересованих вечерас је до последњег места испунило Малу салу београдске МТС Дворане у којој је премијерно приказиван документарни филм Гаравице аутора Драгана Радовића из фондације Заборављени коријени. Велики број гледалаца и стојећи је пратио филм – сведочанство о страдању српског православног народа у Бихаћу, Цазину, Великој Кладуши, Босанској Крупи и Босанском Петровцу у Другом светском рату. Аутор је разоткрио непознату и дуго скривану истину филмом који је базирао на више од три хиљаде докумената (судских пресуда, записника са саслушања, извештаја, прогласа…), као и живој речи 27 преживелих сведока, од којих у филму говори њих 15. Филм је непорециво

Седам деценија прикривања истине о крвавом стратишту

7. септембар 2023.

Не памтим оца, немам ниjедну његову фотографиjу. Зато сам увек волела да ми они коjи су га познавали причаjу какав jе био… И да налазе детаље по коjима подсећам на њега. То ми jе помагало да у машти замишљам његов лик, дрхтавим гласом прича Мара Гркинић, родом из Доњих Гата у Цазинскоj Краjини, чиjи су отац, два стрица и деда, иначе инвалид без ноге, jула 1941. страдали од усташа на месту званом Гаравица, на путу од Бихаћа према Личком Петровом Селу. – Одвели су их на дан када jе рођена моjа сестра. Заjедно са хиљадама недужних цивила на наjсвирепиjи начин убиjени су и бачени у масовне гробнице на Гаравици. Имала

Гаравице – подземни град са више од 14.500 српских жртава

6. септембар 2020.

Предсједник Одбора “Гаравице 1941.” Небојша Куштриновић рекао је да су Гаравице код Бихаћа “подземни град Срба” у којем лежи више од 14.500 невиних српских жртава. “Скривана истина о Гравицама увјерила нас је у чињеницу да чак ни професори историје нису знали истину о овом мјесту”, истакао је Куштриновић новинарима послије парастоса у Гаравицама. Куштриновић је истакао да се историја понавља ономе ко не поштује ту учитељицу живота, што важи и за српски народ у последњем одбрамбено-отаџбинском рату. Он је поносан на чињеницу да Удружење “Гаравице 1941.” није само већ су комплетне институције Републике Српске стале уз њихове напоре да ово мјесто не би било заборављено. Чедо Бањац из Босанског Петровца