Јавио се. Више нисмо сами, сједињени смо с Богом. На коридору негде код Модриче. Млад, покушавам све али осећам да га губим а он ме смирено пита: Докторе Србијанац на коју је страну Београд ? Тамо јуначе, показујем руком. Окрени ме Докторе тамо, хоћу да умрем гледајући у Србију. Радио сам као луд, као натчовек. Вероватно сам од самог Бога црпео снагу. Од Српства кроз векове пунио сам се силином и моћи. Крв и смрт, врисак туге, хропац одлазећих душа, и опет, радост победе над смрћу. Захвалност најближих, захвалан поглед спашеног, упијали су се у моју душу. Сине! Ратниче! Жено! Мајко! Има Бога и за нас Србе. “Докторе, људино, Бог