
Дечји концентрациони логор, дечје гробље, дечја патња – зашто се све то дозвољава
Планирајући одлазак на 80-годишњицу обележавања страдања деце у систему концентрационих логора у Сиску и околини, читајући документацију и студије о несвакидашњем страшном погрому деце у Независној Држави Хрватској, настојао сам да искључим било какав дневно политички однос, па чак и када је реч о ревизионизму. Пише: Веран Матић Размишљао сам само о деци која доживљавају невероватну патњу, бол, глад, тугу… Одвојена од родитеља, одвојена од браће и сестара, одвојена од било какве нормалности, како умиру или како преживљавају захваљујући ретким хуманим подвизима и људима. Размишљао сам о пропорцији умрлих / спашених, највише у акцији Диане Будисављевић, или човечности Анте Думбовића и других. Ту хуманост и пожртвовање сам могао да појмим,
