fbpx
Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Dečji koncentracioni logor, dečje groblje, dečja patnja – zašto se sve to dozvoljava

Planirajući odlazak na 80-godišnjicu obeležavanja stradanja dece u sistemu koncentracionih logora u Sisku i okolini, čitajući dokumentaciju i studije o nesvakidašnjem strašnom pogromu dece u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, nastojao sam da isključim bilo kakav dnevno politički odnos, pa čak i kada je reč o revizionizmu.
FOTO: Veran Matić

Piše: Veran Matić

Razmišljao sam samo o deci koja doživljavaju neverovatnu patnju, bol, glad, tugu… Odvojena od roditelja, odvojena od braće i sestara, odvojena od bilo kakve normalnosti, kako umiru ili kako preživljavaju zahvaljujući retkim humanim podvizima i ljudima. Razmišljao sam o proporciji umrlih / spašenih, najviše u akciji Diane Budisavljević, ili čovečnosti Ante Dumbovića i drugih. Tu humanost i požrtvovanje sam mogao da pojmim, odam počast, ali nikako nisam mogao, na bilo koji način, da shvatim nečovečnost, zlo koje je nanošeno toj deci, sistemski, smišljeno, organizovano.

Osećaj bola i patnje kao da se prenosi na svakog učesnika današnje komemoracije, preživele dece sada u dubokoj starosti, potomaka iz porodica stradale dece, porodica koje su iz generacije u generaciju tražile podatke o svojim bakama i dekama kojima je uskraćen život još kada su bili bebe ili deca… Na učesnike u programu svedene, odlično napravljene, nenametljive komemoracije, koja je odisala dostojanstvenim pijetetom, bez dodatnih učitavanja, ili bilo kakve funkcionalizacije, jedinstvene strahote, ne samo u našim, već i u svetskim okvirima.

Trenutak kada prezivela deca Dečjeg koncetracionog logora polažu cveće uz pesmu Oj Savo oj Savice u izvođenje kantautorke Ane Ćubele iz Beograda

Nije bilo forsiranja brojeva stradalih, jer samo postojanje Dečjeg koncentracionog logora nadmašuje svaku ocenu ili dimenziju zla. Nije bilo polemika sa užasavajućim revizionizmom, na koji inače osim retkih iz srpske i jevrejske zajednice, i antifašističkih i nevladinih organizacija, posebno u Hrvatskoj, više niko i ne reaguje.

U povratku prema Beogradu, u osećanjima se prepliću empatija prema malim postradalim divovima, tuga zbog njihove patnje, ponos prema vrednostima Diane i drugih humanih ljudi, ali i neka vrsta ljutnje, besa, razočaranosti, neizmerne zabrinutosti.

Važnoj, „okrugloj” komemoraciji, i sećanju na postradalu decu, nezabeleženu u evropskim okvirima, Evropi čijoj se pripadnosti diči Republika Hrvatska, nije prisustvovao nijedan zvaničnik, ni ispred institucije predsednika državne, vlade, niti Sabora Republike Hrvatske. Teško mi je da izgovorim šta bih sve mogao, a mislim i osećam o toj činjenici, jer sve što kažem, može i biće pretvoreno u neku činjenicu za nečiji interes.

Razumeo bih da postoji kultura sećanja, ustanovljena kroz višedecenijski antifašizam, da se možda ove godine tako poklopilo da niko ne dođe, razumeo bih da u školskim udžbenicima postoje lekcije preko kojih se uči i vaspitava o vrednostima, razumeo bih kada bi postojala neporeciva kritika zločina ustaša, i kada bi postojala neporecivo utvrđena, svima dostupna i razumljiva faktografija. Da se nekome dogodi propust da ne dođe ili pošalje predstavnika. Mada, iskreno, ni to ne bih razumeo, ali ne bih osećao toliku bol za nedostatkom tih gestova koje danas, u povratku sa Dečjeg groblja iz Siska osećam, bol i tugu zbog nedostatka empatije i poštovanja prema deci žrtvama.

Više me slama svest o tom nepodnošljivom ignorisanju sećanja na najnevinija bića, žrtve, od samog zla koje se dogodilo. Ne mislim da je ono vezano samo za one koji nisu danas bili, već i na one koji bi trebalo da budu na tom mestu stradanja i mesta na kojem počivaju tela tih malih anđela. Mislim i na predstavnike Republike Srbije, koji moraju da učine mnogo više kada je reč o komemoracijama na mestima stradanja predstavnika srpskog naroda i drugih naroda u vremenima zla. Danas sam predstavljao instituciju predsednika Republike Srbije, ali mislim da je na Dečjem groblju danas morao da bude predstavnik svake važnije institucije države Srbije, bar u nemom odavanju počasti, polaganju bele ruže i obeležavanju godišnjice i datuma, sećanja na užasna vremena.

Ne verujem u sećanje iz konfrontacije sa aktualnim politikama, jer to nije ni empatija ni odavanje pijeteta, ne verujem ni u teške reči koje se koriste u aktuelnim prepucavanjima, a koji potežu termine iz strašnih vremena, zloupotrebe koja predstavlja trajnu diskreditaciju pravih imena za počinjeno zlo od pre 80 godina. Ne verujem u nazivanje ustašama onih koji danas predstavljaju Republiku Hrvatsku, samo zbog toga što nam se ne sviđaju neki potezi aktuelnih predstavnika ove zemlje. To duboko devalvira zlo koje su počinile ustaše tokom Drugog svetskog rata. Kao što ne verujem ispravnost i smislenost toga da se predstavnici Srbije nazivaju četnicima, što proizvodi iste efekte.

Foto: Veran Matić

Ne verujem u odsustvo bilo kakve komunikacije između Srbije i Hrvatske, na prvom mestu kada je reč o humanitarnim pitanjima, kao što su nestali, kao što su pitanja patnje građana naših zemalja, vezanih za ratove devedestih. Ne verujem u odbijanje da se sarađuje na dobrobit građana naših zemalja i našeg regiona.

Više godina imam snažan osećaj da se predstavnici Republike Hrvatske osećaju vrednijim zbog činjenice da su deo Evropske unije. I da su politički i drugi potezi neodvojivi od paternalizma, prema svima u regionu koji su van ove unije, koja je zasnovana na principima koji su često potpuno obrnuti od prakse Republike Hrvatske. Ne vidimo taj nepokolebljivi antifašizam na kojem su ustanovljeni temelji Unije, ne vidim dvosmernu otvorenu ekonomsku saradnju, ne vidim da se nepokolebljivo sprečava revizija činjenica vezanih za zlu prošlost.

Kada je Hrvatska postajala delom evropske zajednice, očekivao sam da postane pravi integrativni lider u regionu, koji će pomoći da Zapadni Balkan brže usvaja standarde, i da bude generator ubrzanja procesa integracije, prvo unutar samog regiona, a onda i unutar Evropske unije. Umesto toga, gledamo i živimo potpuno obrnute procese. Zbog čega to Evropu ne interesuje, drugo je pitanje.

Zvanična Srbija ima svoju snažnu participaciju u nikada lošijim odnosima. Ali ništa od toga ne može opravdati sve ono o čemu sam pisao na početku ovog teksta.

Često govorim o potrebi dogovora između dve zemlje, dve najjače političke garniture, dva najjača političara u ove dve zemlje. O tome da za svako rešenje mora postojati zajednički napor, pažljivo odabranih posvećenih eksperata i političara, predstavnika manjina naših naroda, uz snažnu podršku evropskih ili drugih međunarodnih institucija. I godinama spirala u odnosima ide u negativnom smeru. Za mene neobjašnjivo, u situacijama u kojima elite na vlasti imaju snagu i moć, dobijenu kroz izbore koji im omogućavaju da naprave iskorake zbog kojih inače često misle da će izgubiti određene nivoe podrške kod svoje glasačke baze.

Kada se razmišlja o trendovima evroskepticizma, onda treba ozbiljno razmotriti ovakve situacije i trendove. Naše zemlje i društva, gledano i kroz egzaktne podatke, koje dobijamo iz popisa, ostaju bez supstance neophodne za sve u šta se nacionalne elite zaklinju.

A u korenu svega, nalazi se naš odnos prema patnji najslabijih, manjina, nacionalnih i svih drugih, naša ksenofobija, i sklonost populističkim idejama kojima rešavamo pitanja kvaliteta života naših građana, zanemarujući realnost u nemaštini ili opasnosti koje tek slede. I najmanji problem je što je Ante Tomić danas zaustavljen i trkeljisan od strane granične policije Srbije, vraćajući se sa književnog festivala iz zemlje u kojoj je izuzetno popularan, i kao novinar i kao književnik, u zemlju u kojoj ga polivaju govnima. I to što su preživeli i njihovi potomci Dečjeg logora zadržani na ulasku u Hrvatsku iz Bosne i Hercegovine, tako da su zakasnili na komemorativni program jer su, ipak, svoju misiju obavili. Najozbiljniji problem su trendovi koji obuhvataju uspostavljanje novih snažnih granica između naroda koji su živeli decenijama zajedno, između porodica, između zvanične i nezvanične Evrope. I to što sa mirom svi na to gledamo, odobravamo, i što na to gledaju, sa istim mirom i nezainteresovanošću, Evropa i Amerika. I što isto tako gleda i onaj kojeg se naziva Stvoriteljem, prvo gledajući zlo prema najmlađim logorašima u koncetracionom logoru za decu, i prema patnjama najnemoćnijih.

Ništa nije u redu ni sa našim vladama, ni sa našim verama, ni sa našim praksama. Ipak, sećajući se neverovatne humanosti, plemenitosti i požrtvovanosti Diane Budisavljević i drugih, gledajući ustrajnost kojom preostali Srbi u Hrvatskoj sa svojim prijateljima Hrvatima razvijaju kulturu sećanja, kao kulturu mira i emancipacije od zla, pišem ovo u veri da zlo ne sme dobiti priliku da još jednom pobedi i da postane ponovo realnost naših prostora i sveta.

Izvor: JAVNI SERVIS

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozi rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pratite nas na društvenim mrežama: