Mi, pravoslavni hrišćani, kao da se stidimo da u ovom obezboženom i ciničnom svetu projavimo svoju veru, čak i onda kada su u pitanju sasvim očigledne stvari. Posebno kada je reč o nekom čudu, o nečemu što u sebi nosi jasan znak svemoćne Volje našeg Tvorca. A zovemo Ga, pritom, Svedržitelj, i molitvama svedočimo kakva je to sila nemerljiva u pitanju.  I kada se ova naša, sve ređa spremnost na čudo, javno izgovori, čitava naša javnost (ili: njen najveći deo) počinje da se mršti, buni i ismeva ovakva tumačenja. U tome, nažalost, učestvuju čak i poneki od novih bogoslova (onih koji ”čuda” svode na ”priče iz davnina” i ”srednjovekovne maštarije