Bokan: BOŽJA PROMISAO I DOBRA DELA DAKE DAVIDOVIĆA SPASILI GA OD SIGURNE SMRTI

Datum objave: četvrtak, 12 decembra, 2019
Objavljeno u Podrinje, Stratišta NDH
Veličina slova: A- A+

Mi, pravoslavni hrišćani, kao da se stidimo da u ovom obezboženom i ciničnom svetu projavimo svoju veru, čak i onda kada su u pitanju sasvim očigledne stvari.

Spomen muzej u Starom Brodu; FOTO: Jadovno 1941.

Posebno kada je reč o nekom čudu, o nečemu što u sebi nosi jasan znak svemoćne Volje našeg Tvorca. A zovemo Ga, pritom, Svedržitelj, i molitvama svedočimo kakva je to sila nemerljiva u pitanju. 

I kada se ova naša, sve ređa spremnost na čudo, javno izgovori, čitava naša javnost (ili: njen najveći deo) počinje da se mršti, buni i ismeva ovakva tumačenja. U tome, nažalost, učestvuju čak i poneki od novih bogoslova (onih koji ”čuda” svode na ”priče iz davnina” i ”srednjovekovne maštarije iz žitija”).

Pa se onda bestidno ironiše na račun mirotočenja, čuda nad svetiteljskim moštima, ismevaju se neobjašnjivi obrti i spasenja od sigurne smrti, zgraža se nad stavljanjem i ”prirodnih” nepogoda i katastrofa u ovaj (Božjim Dopuštenjem podvučeni) kontekst… 
Nevera i počinje sumnjom u čudo Gospodnje. I pored toga što se ogroman procenat Srba i Srpkinja izjašnjavaju kao vernici, hrišćani. A biti hrišćanin bez spremnosti na pojavu čuda u svetu (pa, tako, i u našim životima) je nonsens, praznoverna besmislica i totalni apsurd.  

Tvrditi da ste pravoslavni, a bez potpune i nesumnjive vere u bezgrešno začeće Presvete Bogorodice, vaskrsenje mrtvih, čudo na svadbi u Kani Galilejskoj, Hristovo hodanje po talasima i pomeranje brda snagom pouzdanja u Boga, bez vere u čudesnu moć osvećenih ikona i svetih moštiju, neverovanje u svedočenje mučeništvom i samo prividnim (spoljašnjim) porazom od zla u Zloga – to je kao ne verovati u Strašni Sud, u Drugi Hristov dolazak, raj i pakao.

I u tom slučaju – šta uopšte ostaje od naše hm… ”vere”? Kakvi smo to mi onda hrišćani, kao racionalno-ateistički simpatizeri Hristove (samo ljudske) savršenosti? 

Zbog svega ovoga i ne razumemo smisao naših stradanja i ne izvlačimo zaključke čak ni iz stradanja poput onog jasenovačkog, ne prihvatajući duboki smisao naše narodne tragedije, niti Boga – iako su nam pobijeni toliki rođaci i sunarodnici. Jer, biti potomak krajiških Srba, a ne verovati u Boga (u spasenje srpskih mučenika i paklenu kaznu ustaškim dželatima) je enšto najneverovatnije i najstrašnije što se uopšte može zamisliti.

I tu se krije onaj najveći, neoprostivi greh komunističko-titoističkih ideoloških mahinacija, koje su od preživelih delova poklanog srpskog naroda napravili (češće nego što bi bilo očekivano i u našim najgorim snovima) obično stado i beslovesnu rulju fanatičnih nevernika (u Boga, pošto su toliki među njima religiozno verovali u Tita i njegove ”slatke laži”).  

Sve je ovo uvod u ono što sam rekao već u naslovu ovog sažetog i opominjućeg podsećanje na SILU I MOĆ naših anđeoskih čuvara i zaštitnika, u HRISTA PANTOKRATORA (a ne samo Blagog Utešitelja i Svepraštajućeg Čovekoljupca). 

Pa kako ne uvideti da je neodbranjivo ubistvo, kao deo paklenih namera ko-zna-koga iz ovovremene i ovdašnje tame, bilo sprečeno i iz smrtne opasnosti spašen ČOVEK KOJI JE TOLIKO TOGA URADIO ZA NAŠU CRKVU, ALI I ZA NAŠE POSTRADALE MUČENIKE IZ NDH DA SE TOME MOŽEMO SAMO ĆUTKE I DUBOKO, DO PODA (I OKRVAVLjENE ZEMLjICE) NAKLONITI, POŠTUJUĆI OVAKAV RETKI PRIMER SAVREMENOG SRPSKOG ZADUŽBINARSTVA. 

Ktitorstvo, priložništvo i, nadasve, zadužbinarstvo (”za dušu”) je oduvek bio jedan od Puteva Spasenja, bez obzira na sveprisutnu, moralističku horsku klevetu ovakvih ”junaka dobrote”. Prigovara im se, kao u prekom sudu (gde postoji samo jedna presuda: ono ”kriv je”, uz sladostrasan aplauz zavidljive mase), da su do bogatstva došli ”na sumnjiv način” i ”ne štednjom od plate” – kao da ne shvataju da su ”čudni (i nama neshvatljivi) Putevi Gospodnji” i to na koje sve načine Sveta Trojica intervenišu u ovozemaljskom. 

Zašto je Gospod vaskrsao mrtvog Lazara (zašto baš njega), zašto je Hristos sa sobom u raj poveo pokajanog razbojnika, zašto je držao blagoslov nad Davidom (i kada je on bio učesnik u mnogim nepriličnim delima)… i još toliko drugih ”Zašto?” nam sleduje da se dobro zamislimo nad njima, ali i nad našom verom (ili neverom). 

Volja Gospodnja je Tajna, ali se očituje kroz mnoge primere iz jevanđelske Svete Knjige i njima istovrsne slučajeve iz naše svakodnevice. I to moramo prihvatiti, ne insistirajući uvek na mogućnosti objašnjenja nama nedostupnih pouka i nerazumljivog nam smisla. 

Duše pobijenih srpskih mučenika se tako udružiše u nepobedivog čuvara nikšićkog Srbina (dokazanog na delu, a ne samo na rečima) Miodraga Davidovića, jednog od onih srpskoj Otadžbini vernih junaka iz odavno okupirane Crne Gore. Onih koji se drže predačkih Zaveta i važnije im je da odbrane čast i obraz svojih slavnih prethodnika nego da dobiju one privilegije kojima se plaća izdaja.  

I tako snajperski metak, najsigurnija smrt od svih mogućih, nije uspeo da, pre vremena, odnese u onostrano ovog velikog srpskog ktitora i zadužbinara, hrabrog i dobrog čoveka iz redova ”imućnih” i ”bogatih” (onih među kojima je apsolutno najmanje narodu privrženih i veri odanih ljudi). 

Nije njega samo ”usporilo staklo” i slične besmislice iz jadnjikavog neverničkog repertoara, ovaj metak nije pogodio živi cilj koji je imao na sebi zaštitu kakvu nikakva balistika, ni veština pucača nisu mogli pobediti. 

Čim sam čuo šta se dogodilo, odmah sam se prekrstio, Bogu pomolio i ranjenom Daki zahvalio na svemu što je učinio za one koje do skoro nije imao ko da spominje, a kamoli da im ovako dostojno i veličanstveno obeleži stradalničko mesto (kao što je to – bratski zajedno sa još jednim srpskim zadužbinarom, Spasojem Albijanićem učinio naš Daka Davidović). 

Umesto besmislenog i samoljubivog moralizma, srpskim hrišćanima savetujem da se, umesto tome, pozabave divljenjem drugima na njihovim konkretnim podvizima, a da oštricu svog opsesivnog traganja za životnim mrljama usmere prevashodno ka sebi i svojim neizbrojivim gresima. 

Jer će se najpre sudijama suditi, u meri njihove nemilosti i klevetništva.

A bratu Daki želim, u ime svih normalnih Srba (a ima nas još, Bogu hvala), da nam što pre ozdravi i vrati se u prve redove borbe ”za krst časni i slobodu zlatnu”. Zaštićen od mrtvih, a neumrlih Srba kojima je do sada učinio toliko toga, baš kao da im je rod rođeni!

Izvor: Fejsbuk stranica – Dragoslav Bokan

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top