Дошао је крај ћутању о страдању Срба. У контексту промијењених историјских околности, а у складу са смјером нових вјетрова, многе истине, па тако и истина о страдању у логорима Независне Државе Хрватске (НДХ) избија све више на видјело. Иако много касни, за истину никад није касно.
Људи су за собом одувијек остављали свједочанства о свом животу и догађајима чији су били директни или индиректни, активни или пасивни учесници. Душан Бурсаћ, који се успротивио прекрајању истине, прикупио је неколико потресних свједочења и смјестио их између корица књиге „Анђели у паклу„. То су само ријетки појединачни случајеви, јер ријетки су и они који су преживјели пакао хрватских логора смрти. Многих више нема, а то значи, нема много оних који могу да (по)свједоче. Ови који у овој књизи свједоче, говоре у име свих осталих. Да аутор није сакупио њихове исказе, остала би широј јавности непозната судбина ових, још живих, бивших логораша. Није само зато ова књига веома значајан допринос историји геноцида над српским народом. Замислите судбину дјеце која прије сазнају да су логораши него како се зову!
За оно што је мукотрпно прикупљао, анализирао, припремао и смјестио између двије корице, Душан Бурсаћ је „позвао“ директне страдалнике да то својим свједочењима и казивањима потврде. Зато су од непроцјењиве користи изјаве актера о најцрњим страницама црне књиге о црној историји логора. Логори су црна историја човјечанства, а логори Независне Државе Хрватске, те страшне фабрике смрти, спадају у најцрње странице људске историје.
Но, треба подвући да у овој књизи нису само Срби ти који свједоче. Ту су многа имена, њихове изјаве, писма, искази са суђења, извјештаји комисија, цитати из мемоара и других писаних извора… Дакле, све оно до чега је аутор успио доћи да би снажно поткријепио то што се књигом жељело рећи.
Није непознато да је разбијањем Краљевине Југославије, априла 1941. године, наступио један од најтежих периода у историји српског народа. Није непознато на који начин је НДХ приступила рјешавању „српског питања“ по коме је требало једну трећину Срба поубијати, једну протјерати, а преосталу трећину превести на римокатолицизам и претворити у Хрвате. Није непознато, што аутор потанко анализира и документује, да је, поред званичних органа власти НДХ, римокатоличка црква била директно одговорна за осмишљено и организовано истребљивање Срба из НДХ. (Већина римокатоличких свештеника је подстицала своје вјернике на убијање Срба, учествовала је у превођењу православних Срба на римокатолицизам и била врло активна у спровођењу наредбе „Буди католик, или умри!“.)
Све је то, дакле, познато, али сакупљено на једном мјесту, између корица књиге, добило је другу, много ширу и значајнију димензију. Ова књига и неотворена много говори. Довољан је само наслов – с једне стране анђели, с друге они који им на најмонструознији начин приредише, не пакао, већ (све)чистилиште српства.
„Анђели у паклу“ су истините исповијести оних којима је раст био заустављен, оних којима је преживјети било много теже него умријети, а патити лакше него сјећати се рањеног дјетињства. Ово су сјећања оних који су, не својом вољом, прескочили радост игре, оних који су доручковали сузе, ручали јауке, вечерали крикове… Горке успомене оних који су, сањајући слободу, усахлим погледима узалуд дозивали Небо, мајке и очеве, закретали погледе са локви крви родбине (не заборавимо да су у логорима страдале читаве породице)… Казивања оних који су гледали одсјечене дојке својих мајки или дијелове тијела своје браће у рукама зликоваца, ријечи оних који прећутану бол и данас носе, оних које је страх ојачао, неизвјесност очврснула… Ово су исповијести оних, који су били, колико малени, толико беспомоћни. Малени, а прије времена одрасли за памћење; беспомоћни, а прије времена сазрели за живот. Исповијести оних невиних, малих и нејаких (жељних живота), који су на супротној страни имали мозгове без ума – мржњом велике и моћне (жељне српске крви). Док сјећањима оживљавају доживљено и проживљено, морамо се запитати како су толику патњу уопште издржали у фабрикама смрти, кад је вријеме изгубило сваки смисао у бесмисленом току њихове судбине?
У овој књизи је записан тек мали дио, историјски значајног и документованог свједочења о страдању српске дјеце у логорима НДХ. Посвећена је онима што, послије пакла, не нађоше своје, али, упркос свему, нађоше смисао у данима што трају! Посвећена је и онима који су уморени нерођени, за које се не зна да (ли) су живјели, за којима нико (или скоро нико) никада неће заплакати. О прошлости или се пјева или јој се суди. О овој прошлости (про)судите сами!
Писање је опомена нестајању, а књига је освета забораву! Иако у овој књизи нема ни ријечи освете за злочине, она је, ипак, горка освета забораву, документовани траг о стравичном мучењу дјеце у логорима када су дани постали ноћ, када је владао свеопшти мрак. Она је значајан споменик једном (не)времену. Да је ништа друго не оправдава, ово су довољни разлози за препоруку издавачу (што са задовољством чиним) да је објави и широј јавности стави на увид.
Ћутању о страдању Срба, у име неких промашених циљева, дошао је крај, али српским прогонима још није. Да ли ће и када, не зна се.
Живко Вујић
НЕМА БУДУЋНОСТИ БЕЗ ПОГЛЕДА У ПРОШЛОСТ
Постоје књиге које се једноставно морају написати, јер би без њих ова и оваква стварност била сиромашнија за истину која једноставно попут лаве покушава да нађе свој пут ка орбити вјечног. А та истина која је годинама прикривана и прекрајана у име некаквих лажних идеала данас је, кад су се ти идеали показали као заблуде, потребнија него икад. Јер, бар код нас, нема будућности без погледа у прошлост. Такву једну књигу је написао Душан Бурсаћ наишавши већ у старту (а можда и на крају) на проблеме са насловом које је успио ријешити на можда понајбољи начин. Наиме, по сопственом признању, овај аутор је са једним својим ранијим насловом: „Хрватски геноцид над Србима 1941-1945″ имао неприлика за које је вјеровао да га данас и овдје морају заобићи. Поучен тим искуством он овај свој рукопис назива „Анђели у паклу” што опет будућој књизи даје једну свестранију умјетничку димензију, без обзира што је она првенствено прилог о хрватском геноциду над незаштићеним српским становништвом, посебно дјецом.
Ако је вјеровати оној: да за истину никад није касно, ова свједочења су нашла своје вријеме, јер да су објављена само двадесетак година раније не само да би аутора снашло невријеме већ би и сваки појединачни исповиједник итекако осјетио ако не торнадо, онда бар олују. Успут можда је ово и посљедњи тренутак да бивши логораши „уживо” евоцирају своја страдања, јер је најмлађи међу њима већ увелико старац који ће убрзо закорачити у осму деценију, што опет значи да вријеме не ради за њих. Занимљиво је примијетити да неки бивши логораши и данас, кад њихово страдање више није табу тема, и кад су већ дубоко зашли у своју позну јесен са великим опрезом, чак и страхом, причају о својој голготи (страдању породице, пријатеља и познаника) бојећи се неке невидљиве руке која је годинама на овим просторима држала мач и дијелила кривду. Сама свједочења су, за невјеровати, потресна и свакако ће иоле осјетљивим читаоцима измамити сузе што опет можда није била намјера аутора, али је била намјера истине. Тако се испред нас као на неком „калеидоскопу страве“ ређају судбине оних који су имали ту срећу (а можда и несрећу) да преживе и који, занимљиво је, никог не оптужују за свој усуд већ желе, због будућих генерација да покажу, на каквим трулим темељима је грађено некад онолико хваљено братство–јединство. Сви они, чије приче имамо скупљене у овој књизи, су болно свјесни чињенице да су, којим невјероватним случајем, њихове судбине раније угледале свјетлост дана овог недавног страдања од исте руке вјероватно не би било. Али и то су наше заблуде. Оно што је свим овим причама заједничко је то да су наратори у вријеме страдања, сви до једног, били најневинија божја створења која због своје младости нису била ни свјесна шта се дешава већ су вођена неким инстинктом успјела да преживе.
Аутору се свакако мора одати признање на начину на који је замислио ову књигу. Без обзира што централно мјесто заузимају „Свједочења и казивања“ она се ипак могу узети само као прилог његовој основној замисли да на један истраживачки начин покуша да објасни зашто је све било баш онако како је било. Зато је након увода у којем објашњава неколико битнијих ствари везаних за сам рукопис услиједио логичан наставак под насловом „Генеза и учинак злочина.”
У овом поглављу писац нам скреће пажњу на неке своје дилеме: „Дилема је било и око тога како из обиља грађе, која је понуђена, издвојити оне садржаје који би вјеродостојно представили стварне личности чије су судбине оптерећене рањеним дјетињством. Њихове потресне истине би требало да свједоче о времену и људима, који су то вријеме обележили крвљу, мукама и сузама српске деце, која су се нашла у канџама једне новоосноване државе, чију бестијалност тог времена (1941-1945) није забиљежила историја људског рода.“ Аналитичким прилазом теми Бурсаћ нам је, из обиља података које је годинама скупљао по разноразним књигама новинама, часописима, радио и ТВ емисијама…, те у директним контактима са жртвама, покушао, и у добром дијелу успио, да објасни коријене злочина, његову основну идеју те главне идеологе једне такве политике. Почесто су ове његове тврдње поткријепљене цитатима главних усташких крволока, те припадника клера, затим њемачких команданата и неких комунистичких вођа. Даље, у овом дијелу „Анђела у паклу” он покушава да укаже на неке заблуде, затим намјерна кривотворења историје, те да објасни зашто никоме у претходној држави није падало на памет да покуша непристрасно да истражи праве размјере несумњивог геноцида над српским народом. Аутор нам указује на неке познате историјске личности које су са комунистичке стране покушавале да на разне начине минимизирају размјере почињеног злочина тражећи паралелу и изједначавајући га са наводним четничким, затим на активну улогу комплетне католичке цркве у злочинима и прекрштавању.
На крају ове своје веома озбиљне, свеобухватне и успјеле анализе која нам доноси и неке податке до којих је дошао дугогодишњим истраживањем, а који до данас нису били уопште разматрани, разочаран односом власти (и власти џелата и власти мученика) према оном што се дешавало у Јасеновцу писац се између редова пита да ли се можда, гледајући из перспективе Хрватске, злочин можда и исплати.
Још један изузетно битан дио књиге је „Преглед података„, у којем аутор даје званичне податке о броју настрадалих до којег су дошле разноразне комисије формиране од стране бивших југословенских власти, и чији извјештаји су, како је вријеме показало, били само ради извјештаја или дневно политичких поена. Због тога се сами извјештаји знају да разликују и то толико да ће читаоци убрзо схватити да је рад појединих комисија био далеко од правих намјера, али ничије податке не треба занемарити.
Посебно треба похвалити Бурсаћев ауторски рад представљен у поглављу „Одговорност за геноцид„, гдје он покушава да појасни ко је и на који начин одговоран за оно што се догодило Србима током Другог свјетског рата у Независној Држави Хрватској. У овом поглављу аутор нам објашњава и шокантну улогу часних сестара које су само биле инструмент католичке цркве без обзира да ли им је главни стожер био на Каптолу или у Ватикану. О нечасној улози такозваних часних сестара свједоче неки у овој књизи и можда би аутор у некој будућности, пошто посједује огромну грађу, могао да напише о томе једно занимљиво штиво пошто је то још увијек слабо истражена тема, али то је већ ствар његовог избора.
На крају као и свако друго озбиљно истраживање и овдје постоји „Резиме“ који је ауторов закључак на основу свих чињеница које су у „Анђелима у паклу“ презентоване, али и не само у овом рукопису. Свјестан да за размјере овог геноцида није само одговорна Независна Држава Хрватска и њени инструменти (војни, политички, црквени…), већ и заблуде и нечињења српских команданата и јединица, без обзира под којом су се значком борили, аутор покушава да својим приједлозима у овом времену исправи оно што се још да и може исправити. Наравно, он у својој завршној ријечи не штеди ни данашње српске политичаре, указујући нам на погрешке, те покушавајући сам да се издигне изнад сваке политике.
Као и у свему другом, на много питања, има и много одговора. На неке је аутор одговорио, неки се одговори могу прочитати између редова, а неке је Бурсаћ оставио читаоцима да сами пресуде, што је можда и најбоље из угла једне овако велике теме.
О неким проблемима рада, првенствено мјешању екавице и ијекавице, нејасним локализмима и слично не бих овом приликом, јер вјерујем да их је аутор свјесно оставио да би сачувао аутентичност страдалника. Зато, на крају, са задовољством предлажем овај рукопис за штампу, који ће, ако и не уђе у обавезну лектиру генерацијама које ће тек доћи, свакако помоћи будућим истраживачима геноцида над Србима у НДХ да посложе све коцкице мозаика који сваким даном има све мање непознатих и недостајућих коцкица. А то ће се у најскорије вријеме свакако морати да уради. Ако низашта друго онда ради истине и ради непонављања, јер невине жртве заслужују да бар буду пребројане.
Бања Лука, Миладин Берић,
- 10. 2006. књижевник