Свједочења о злочину над Србима на Смрикама код Травника

Сваки час падало је по неколико удараца кундаком, ланцима и још неким другим предметима а да се нико није смио ни окренути. Толико су ударали да су људи падали као покошени. Онај ко би зајаукао, добијао би још више удараца.

Спомен-обиљежје Смрике код Травника налази се недалеко од центра Новог Травника, на локалитету Ћамића брдо. Споменик је подигнут 1975. године у спомен на 700 жртава фашистичког терора из Другог свјетског рата. Споменик је изведен према пројекту архитекте Богдана Богдановића, једнога од највећих југословенских градитеља меморијалне архитектуре. У Смрикама је, према неким доступним изворима, убијено око 700 цивила али тачан број до данас није утврђен. 

Прво масовније хапшење српског становништва у Травнику и околини било је између 25. и 30. јуна 1941. године. Прво су били ухапшени православни свештеници Kоста Продановић и Милорад Ајвазовић. Продановића су с породицом протјерали у Србију, а Ајвазовић је отпремљен у концетрациони логор у Славонској Пожеги. Послије њих на ред је дошла једна група Срба из града и околних села. Највише их је било из Турбета, Голеша и Требеуше, око 50 млађих и најугледнијих људи. Њих је 30. јуна ухапсио командир жандармеријске станице из Турбета Драго Ромић, и то на основу телефонског наређења Николе Тусуна. Сви су одведени у концентрациони логор у Госпићу одакле се ни један није вратио.

Нешто касније крајем јула и почетком августа, дошло је до још масовнијег хапшења Срба из Травника и околине. Тако је између 27. јула и 5. августа ухапшено 34 грађана. Из Турбета, Требеуше и других околних села било је ухапшено још око 50 људи и сви су-били затворени у згради бивше медресе (сада Дом стараца). Ухапсио их је командир жандармеријске станице Понир Иван Гај. И из других српских села доводили су људе и трпали у затворе и медресу. Тако су тих дана била заточена 344 човјека, највећим дијелом недужни сељаци Срби. Хапсили су их тако што би усташе и жандари по ноћи упадали у куће, дизали људе са спавања и одводили. Радили су то и преваром. Позивали би људе на присилан рад, наређивали им да са собом понесу лопате и крампове, а онда их трпали у затвор. Такав је случај био и са споменутом групом из Витовља и Мудрика.

Сва ова хапшења, од којих је највећи дио био првих дана августа, вршена су послије два циркуларна наређења која су крајем јула стигла из Загреба.

У Травнику је усташка власт најозбиљније схватила споменута наређења, па је, сем на комунисте, предузела масовну хајку и на српско и јеврејско становништво. То је била погодна прилика да се дефинитивно обрачунају с комунистима и са Србима и Јеврејима и физички их униште. Тада су почела и прва масовна стријељања на Смрикама.  Усташе су камионима одводиле људе и убијале их на овом губилишту. При томе нису изостајала сва она претходна мучења и пребијања од којих су многи и прије Смрика подлегли и изгубили животе. Тако је било и са једном групом сељака Срба из Требеуше, Голеша и Kомара. Њих су 2. августа 1941. усташе по ноћи извеле из кућа, потрпале у камионе и одвеле у медресу. У једној од ових група били су: Марко Вуковић, Стојан Вуковић, Радиша Ђорђија, Мирко Ђорђија, Саво Савановић, Нико Тегелтија, Михаило Тегелтија и син му Васо, Перо Ђурић, Недељко Гудало, Младен Гудало, Станко и Ђоко KезиЈа, Станко Пиплица, Милан Благић и Стојан Благовић. Похапсио их је командир жандармерије Ромић и усташе Тадија Лозанчић, Јозо Епет, Јозо Сапина и Перо Скочибушић. Довели су их у медресу, гдје су их чекала мучења. Све су их потрпали у једну собу, постројили и лицем окренули према зиду. Онда је почело премлаћивање и батинање.

Недељко Гудало из Требеуше свједочи о овим догађајима:

„Сваки час падало је по неколико удараца кундаком, ланцима и још неким другим предметима а да се нико није смио ни окренути. Толико су ударали да су људи падали као покошени. Онај ко би зајаукао, добијао би још више удараца. Стојану Бановићу су тада при томе избили оба ока, па се, онако слијеп и сав у крви, стално вртио, саплитао о школске клупе и падао, а они су га дочекивали кондацима и ударали. При томе су се смијали и изругивали његовим неспретним покретима. Kад су се заморили, наредили су нам да се играмо некакве игре. На знак »авионска узбуна«, требало је да се сви подвучемо под клупе, а на други знак који је означавао престанак »узбуне«, да дигнемо клупу на главу не помажући се рукама. Kо то није успио, морао је да понавља сву ту операцију, а при томе је добијао ударце и скакали су му цокулама по глави и стомаку. Било је таквих који ово нису издржали, умирали су од удараца или су остајали онесвијешћени и непокретни на поду. Стално су нас псовали и говорили нам да смо издали Аустрију. Оне који би само изнемогли од ових батинања изводили су напоље, везивали у жицу и у камиону водили на Смрике. Тако су и мене извели у једној групи. Било нас је осам. Јозо Епет нам је везао руке жицом, постројио два по два, а затим повезао једном дугачком жицом и укрцао у камион. На 50 метара од мјеста гдје је вршено стријељањена Смрикама изишли смо из камиона. Ту смо затекли још неколико сличних група и у свакој је било по осам везаних људи. Чули смо и пуцњаву и јауке оних које су убијали. На знак пиштаљком, једна по једна група одлазила је на јаму. И на нас је био дошао ред. Ја сам био у трећем пару, са Пером Ђурићем. Испред мене је био мој брат Младен и Станко Kезија. На челу су били Станко Пиплица и Радиша Ђорђија, а позади Мирко Ђорђија и Милан Благић. Над јамом су нас дочекала тројица усташа. У рукама су држали пушкомитраљезе и викали да пожуримо. Прије него што смо и стигли до њих – то је било на свега неколико корака од јаме – Станко и Радиша олабавили су жицу, отргли се и почели да бјеже. То је и нас повукло, па сам и ја успио да прекинем жицу и почео да бјежим. Усташе су за нама отвориле ватру. Видио сам кад су Перо Ђурић и Милан Благић пали погођени митраљеским рафалом. Ја сам скочио у купиново жбуње, а одмах затим, док су пуцали за Благићем и Ђурићем, наставио даље и дохватио се шуме. Ујутро сам стигао у село Пулац, а затим у Бијело Бучје и склонио се у кући Богдана Ђогата.“

Оваква стријељања на Смрикама свакодневно су се настављала и већи дио грађана Срба из Травника овдје је убијен. Нарочито су према њима усташе примјењивале најбруталнија и најтежа мучења прије него што би их стријељали. Према подацима којим располаже Савез бораца у Травнику, тих дана је на Смрикама стријељано преко 300 људи, углавном Срба и нешто Јевреја.

Сем на Смрикама, стријељања су вршена и у концентрационим логору Kрушчица.

Извор: Бојан Милијашевић – Фејсбук страница

Везане вијести:

Сандра Благић: Још једно стратиште православних Срба