Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Задранка по рођењу, Јована Попић дипломирала је сликарство на Ликовној академији у Београду, а затим отишла у Берлин на постдипломски студиј код славне Ребеке Хорн. И данас живи у Берлину.
Рад умјетнице Јоване Попић “Што желиш заборавити?” представиће се на једном од највећих европских сајмова умјетнина, Арт Баселу. Јована Попић умјетница је која је рођена у Задру, дипломирала је сликарство на Ликовној академији у Београду, а затим отишла у Берлин на постдипломски студиј код знамените Ребеке Хорн. И данас живи у Берлину.
Претходно се инсталација могла погледати у ХДЛУ-у гдје је била представљена у склопу обиљежавања Међународног дана сјећања на жртве холокауста. Аудиовизуална инсталација састоји се од пет људских пршљена, увећаних, величине попут пршљена каквог гиганта. Сваки од њих има уграђен невидљиви звучник који преноси лична свједочанства жртава или приче потомака жртава холокауста из Загреба, Сарајева и Београда. Тема је, међу осталим, “процес заборава као снажне политичке и друштвене стратегије”, о раду је говорио историчар Хрвоје Класић.
Колико вам значи представљање у у Баселу?
– Сакупљајући средства за рад, пријавила сам се за награду Футуре Аудио Артист Програм. Они ће рад приказати у Баселу, а врло вјероватно и на Арт Миамију, о чему управо преговарамо. Наравно да ми много значи што друштво препознаје оно што желим поручити својим радом. У техничком погледу, подршка значи и боље продукцијске услове за рад, бољи звук.
Како сте бирали свједочанства?
– У Сарајеву сам упознала људе кроз чије сам приче тај град видјела новим очима и захвална сам им на томе. Разговарала сам с онима који су били везани уз Јеврејску општину у Сарајеву током Другог свјетског рата, са онима који су проживјели оба рата. У Загребу ме се дојмила госпођа Леа Кризбахер која је нашла изврстан начин да се са свиме носи с пуно хумора. У Београду сам, пак, примијетила да су директни свједоци најмање причали са својом дјецом о томе, нису им жељели уништити дјетињство. Мени није био циљ сакупити фактографију, тиме се баве историчари и социолози, него ме је занимало искуство живота тих људи, како гледају на свијет, који систем вриједности имају. Такођер и универзални контекст, што друштво данас може и треба научити од њихових сјећања. Жељела сам да та сјећања буду и својеврсни људски музеј за будућност јер је све мање аутентичних свједока. Инспирисали су ме, међу осталима, књижевник Лука Бекавац и звучне слике у његовој литератури.
Зашто форма пршљена?
– Гдје човјек похрањује сав садржај који је доживио ако не у кичми? Кичма има то дуално значење, каже се да ако ти нешто није сломило кичму, онда си јак, и то је израз који постоји на више језика.
На излагање у Загребу позвао вас је Јосип Занки, предсједник ХДЛУ?
– Занки познаје моје раније радове, примјерице оне који се баве посљедицама након рата 90-их у Далмацији и који су примјењиви и у једном ширем контексту. Занима ме искључиво умјетност која осликава ширу слику, која је матрица која пресликава суштину свијета, која поставља питања. Након што ме Занки позвао, дуго сам размишљала како теми која је смрт, деструкција, приступити на позитиван начин. Такођер сам жељела избјећи клишеје. У Берлину, граду у којему живим, о холокаусту се пуно говори, има много умјетничких радова на ту тему, но често је све једнообразно.
Управо се због честе једнообразности западне умјетности одлучујете на аудиоинсталације као новији медиј у вашем стваралаштву?
– Нисам се више могла, како сам жељела, односити према визуалној естетици у умјетности коју на Западу диктира тржиште. Све је превише комерцијализовано па сам се, међу осталим, и због тог разлога почела бавити звучним сликама. Прије преласка на аудиоинсталације неколико сам мјесеци радила са слијепом дјецом и од њих сам научила како перципирају свијет кроз звук.
Осим у Баселу, ове ћете године излагати и у Милану. Тема је Ервеник, мјесто вашег дјетињства?
– Као дијете сам доживјела деструкцију мјеста свог дјетињства и више сам се пута у раду бавила Ервеником, кроз приче људи, кроз документарни дио који ми је важан у мојој умјетности. Примјерице, кроз рад настао на темељу разорене основне школе бавим се, поновно, посљедицама деструкције, питањем како поновно повезати свијет који више није сврховит те образовањем у савременом друштву.
Ервеник је и иначе честа тема у вашем раду?
– Да, но кроз једну универзалну парадигму. Смета ми када ме питају за припадност, одрасла сам у Задру, Ервенику и Ријеци, моја је породица послије живјела у Београду гдје је била опозиција Милошевићеву режиму. Сада живим у Берлину…
У Берлин сте стигли на студиј код Ребеке Хорн, а на берлинској Академији послије сте добили и Деканову награду. Како је дошло до тога?
– Прво сам на београдској Ликовној академији дипломирала сликарство, но тај медиј у једном трену више није био прикладан за мене. Требало ми је нешто предметно, присутније у простору. Жељела сам и отићи из Београда, нисам жељела бити талац већине. И онда сам у новинама, 2001. године, прочитала како је Берлин град будућности. Сјетила сам се да тамо предаје Ребека Хорн, спремила сам портфолио својих радова и кренула у Берлин.
Што вас је привукло тој њемачкој умјетници? Њезине скулптуре као продужетак тијела?
– Да. И данданас мислим да је она велика умјетница, иако није увијек било једноставно код ње студирати. Оно важно што сам научила јест да када радиш инсталације, мораш радом освојити простор, инсталација мора промијенити простор, радити заједно с њим. Научила ме и професионализму. Када смо излагали радове наше класе, није било простора за погрешке, ни за недовршеност. Морао си имати сасвим готов рад и знати га бранити, знати се позиционирати у односу према Ребеки Хорн.
Британска умјетница Трацеy Емин тврди да Берлин има добру карму јер има много умјетника. Слажете ли се?
– Индиректно да. Њемачка је земља која је схватила да јој требају умјетници и омогућава им да се несметано баве својим радом. Умјетници имају здравствено осигурање, добивају атеље од града, имају достојанство, осјећај као да су дио друштва, да су му потребни.
Аутор: Патриција Киш
Извор: Jutarnji List
Везане вијести:
У Загребу отвoрeнa излoжбa пoвoдoм Дaнa сjeћaњa нa жртве Хoлoкaуста
One Response
Ево како функционише дух самопорицања, како је то дефинисао Мило Ломпар: У поднаслову пише – Задранка по рођењу а дијете, Српче родом из Ервеника. У тексту пише да је доживјела: деструкцију мјеста свог дјетињства, па онда: Смета ми када ме питају за припадност, па слиједи: Моја је породица послије живјела у Београду гдје је била опозиција Милошевићеву режиму. Наставља се: Жељела сам и отићи из Београда, нисам жељела бити талац већине. Тако се доказује лојалност, неопходна да би се излагало и у Хрватској.