Свједочанства страве

Један је припадник ХВ-а након “Олује” бринуо о двије старице у једном од напуштених села Подинарја. “Једно јутро идем, а оне се не показују. Гдје су, мислим. Ја унутра, оне мртве. Полудио сам, знао сам тко је то направио…”, изјавио је ХХО-у
Извјештај “Војна операција ‘Олуја’ и послије”, који је ХХО објавио 2001. и из којег су узети подаци које овдје наводимо, доказује да су се покајали многи цивили који су послушали Туђманов савјет да остану код својих кућа: у Сектору југ остао је 4.051 грађанин, а убијено је 15 посто, дакле око шест стотина, углавном стараца – поименце је наведено више од 400 људи, а за многе и точне околности страдања. Након заробљавања, стријељан је и неутврђен број заробљених војника.
“Службене хрватске изјаве које позивају Србе да остану или да се врате морају се проматрати тако да су у потпуном несугласју са стварношћу. Чак ако ова дјеловања нису настала услијед свјесне службене политике, недостатак дјелотворности које су хрватске власти показале у њиховом контролирању и обустављању кроз читавих мјесец дана засигурно ставља велику одговорност на читаву власт (…)”, пише у извјештају Мисије ЕУ-а из рујна 1995. године.

Систематски злочини
Резолуцијом Вијећа сигурности бр. 1009 од 10. коловоза 1995. од Хрватске се тражи заштита цивила, њихове имовине и кажњавање починитеља злочина. Бројни извјештаји доказују да су се такви захтјеви игнорирали. “Постоје директни докази о систематском паљењу цивилних кућа и друштвеног власништва, укључујући и твртке, од стране ХВ-а, цивилне полиције и припадника специјалних постројби полиције (…)”, извијестила је комисија Међународне хелсиншке федерације ОЕСС 25. коловоза 1995.
“Поштивање људских права од стране Владе је и даље слабо (…) Убојства, крађе и пријетње се настављају, иако у мањем броју него прошле године и Влада се не труди довољно да пронађе, истражи и казни оне који су одговорни за таква кршења (…)”, наводи се у извјештају Стате Департмента за 1996. о стању људских права у Хрватској на подручјима ослобођенима у “Олуји”.
“Хрватски полицајци и припадници ХВ-а, који су починили скупна погубљења, насилна одвођења, мучења и друга физичка злостављања, палеж, крађу и разарања читавих села, уз ријетке изузетке, остали су потпуно некажњени за своје злочине…”, извијестио је Хелсинки Wатцх 1996, а Амнестy Интернатионал у свом извјештају од 4. коловоза 1998, уз остало, каже: “Ако се не подузме брза акција, велика већина починитеља можда се никада неће требати суочити са злодјелима која су починили, а жртве можда никада неће прибавити правду за почињена дјела (…) Постоји озбиљна опасност да ће хрватске власти другима показати да, ако се до краја издрже напади и критике, међународна заједница ће временом изгубити интерес и почети се бавити другим питањима (…)”.

Убијани на кућном прагу
С друге стране, Анте Готовина, под чијим су се заповједништвом злочини догађали, 28. ожујка 1999. на Другом изборном сабору УХВИДР-е, према писању “Вечерњег листа”, каже: “Одговорно тврдим да ХВ у тим операцијама (‘Бљесак’, ‘Олуја’) није починио ниједан ратни злочин (…) За изгреде појединаца, одјенуте у војне одоре, ХВ не сноси никакву одговорност.”
У ХХО-овој књизи стоји како су се поједине постројбе, тијеком напада у “Олуји”, понашале дијаметрално супротно Готовининим тврдњама те да заробљавања уопће нису планирана: “Речено је да такав начин да, ако имаш заробљеника, мораш се за њега бринути, а ти у оном првом удару ниси имао ни времена ни људства за то (…), изјавио је тој организацији припадник ХВ-а М. Н. 22. свибња 1998.
Најстрашнији дио ХХО-ових извјештаја су свједочанства очевидаца који су чудом преживјели ову војну акцију. Јован Поповић из Мокрог Поља, рођен 1948, изгубио је 7. коловоза 1995. мајку Стану и брата Мирка. Тог дана, након што су га војници водили по селу и злостављали, легао је спавати на први кат куће. Пробудило га је пуцање: “Затим сам чуо врисак мајке (…) Кад сам чуо да припадник ХВ-а виче: ‘Убио сам једнога, морамо га спалити док не дођу проматрачи’ (…) Сишао сам доље и нашао брата убијеног, а мајку да се гуши од ране на врату (…) Показивала је руком да бјежим и тражила воде. Ускоро је изданула. Оцу је метак ушао кроз ушну шкољку и забио се у екран телевизора (…)”. Јованов је отац ипак преживио.
Хрватска војска у село Плавно поред Книна улази 6. коловоза, а војници без упозорења пуцају у све што се миче. Тако је убијено 13 стараца, а тај је злочин јавности готово непознат. Према изјавама преживјелих, чије су изјаве прикупили активисти ХХО-а, убијени су већином ватреним оружјем, но Душан Савић (1908) нађен је исјечен. Кузмана Пајића (1900) убили су на кућном прагу, иако је јадни старац дигао руке у знак предаје. Саву Ђурића (1942), инвалида у колицима, су запалили. Бацили су га живог у његову, претходно запаљену кућу. Старица Василија Шимић молила је војнике да поштеде њеног ментално ретардираног сина Бранка (1949), но један му је војник скинуо сат и рекао да га “води на лијечење”: Бранко је касније пронађен мртав.

Звјерства и масакри
Стотине стравичних прича тек чека да буде испричано. У селу Ивошевцима убијено је најмање 14 људи, нестало је десетак. Мирко Штрбац (1910) био је глухонијем и слабо покретан. Убијен је и запаљен у кући. Запаљен је и Гојко Королија, док је Душан Королија (1949) бачен у бунар, а пронађен је 12. рујна 1995.
Један је припадник ХВ-а након “Олује” бринуо о двије старице у једном од напуштених села Подинарја. “Једно јутро идем, а оне се не показују. Гдје су, мислим. Ја унутра, оне мртве. Полудио сам, знао сам тко је то направио… Након неколико дана сретнем ту будалу, иде према мени и цери се… рекао сам му… …ако попиздим, пријавит ћу га или ћу га сам убити… Ја сам међу првима ушао у Книн, е да сте ту видјели што се дешавало…” (Л. Д., активистима ХХО-а, 19. травња 1998).
Тијела жртава често су масакрирана. “Пронађено је тијело мушкарца, цивила, старог отприлике између 75 и 80 година. Тијело је било декапитирано, а глава пронађена у свињцу (…)”, написао је у рујну 1995. Цхрис Гуинесс за Глас Америке.
УН је у Жагровићу у коловозу 1995. нашао мушка тијела и леш жене старе више од 70 година. “Два тијела су била у јарку поред цесте… Оба су била обучена само у доње рубље… десна шака једног од њих била је осакаћена, неколико прстију је одсјечено (…)”. Жена је била везана рибарском мрежом, а око врата јој је стављена аутомобилска гума, па запаљена, стоји у извјешћу које је прикупио ХХО. “Никола Панић (1935), инвалид, убијен је 6. коловоза у Голубићу. Глава му је нађена 50 метара даље с којом су војници, наводно, играли ногомет”, дознали су активисти ХХО-а. У Грачацу је нађена 89-годишња Марија Бањанин. Глава јој је била одсјечена, а очи ископане.
“Тхе Индепендент” 10. рујна 1995. пише о проналаску мртве жене и мушкарца крај Голубића. Мушкарцу су одрезани нос и уши.

Саша Косановић

Извор: SNV