Сви су они пали узалуд

У оквиру верских или националних држава: Србиjе, Хрватске, Босне, Словениjе, Македониjе, Косова, Црне Горе сви идеолошки противници су се у рату муњевито уjединили и помирили, а окренули се против оних других – противника друге вере и нациjе

Мирослав Јанковић

ПРЕДЛОГ Александра Вучића да се одреди заjеднички дан сећања на све жртве наших минулих ратова, бивши „jугорођаци“ дочекали су различито. Словенце то уопште не интересуjе, Албанци све српско ионако одмах шутну ногом, Хрвати су кроз уста Милановића дрско одбрусили да „њима нико неће одређивати дане пиjетета и сућути“, а Бошњаци су по обичаjу све одћутали. Наравно, само jедно краће време. А онда, као испод оних Андрићевих дубоких и тамних наслага (србо)мржње, шикнули су геjзири речи, натопљени свакоjаким отровом.

Бивши реис Мустафа Церић jе на страницама портала Bošnjaci.net, jедног краjње исламистички радикалног гласила, казао како „Босна наjречитиjе говори када шути“, па отуда и њен нем поводом Вучићеве инициjативе. Зашто Церић, као да jе, не дао бог – Толстоj, ту њихову ћутњу прогласи наjбољим одговором? (Наиме, великом Русу се приписуjе чувена изрека да jе ћутња наjбољи одговор). Па, зато да би одмах потом могао рећи „како jе Балкан миран само кад jе Босна мирна, како jе Европа мирна само кад jе Босна мирна“ и како jе Вучићева инициjатива реална и остварива тек када „човек оде на Марс и са собом одведе оне коjи су увек за рат, а никада нису за мир и помирење“. Да jе белодано jасно ко jе то „увек за рат“, Церић то и сам саопштава на краjу текста, директно се обраћаjући Вучићу. Цитирамо: „Вучићу, лако jе одредити датум за заjедничко сећање и молитву: 11. 7., Поточари“.

Фатмир Алиспахић, jедан од нарадикалниjих исламолога данас у Босни, на истом месту пише да „не долази у обзир да Бошњаци ишта забораве од онога шта су претрпели, докле год се не укине Република Српска и не затре семе великосрпском злу на простору БиХ и Санџака“. Он предлаже и рецепт и мере, а успут и открива бошњачке жеље и намере: „Нема опроста док Срби не буду живели на коленима, као Немци у односу на Холокауст“, издеравши се притом на своjе сународнике да се jедном заувек престану „дивити лажима свог џелата“. Алиспахић jош додаjе у свом тексту да jе скандал то што су маjке Сребренице ставиле на ревер Вучићевог капута онаj Цвет Сребренице, jер jе то исто као да jе „закачен на ревере капута Ратка Младића или Радована Караџића“.

Једна обична, бенигна, добронамерна реченица премиjера Србиjе прошла jе кроз вербалног „топлог зеца“ у Босни, исто као њен аутор 11. jула у Сребреници, оног стварног. Она jе одмах преведена намерно погрешно. Као инициjатива Србиjе за помирење и међусобни опрост, а не онако како jе стварно интонирана – да буде само jедан обични дан сећања, jедна врста моралног обештећења страдалим и ништа више. Злуради ће рећи: тако Вучићу и треба, неки неће рећи ништа, а понеки ће се присетити сличних примера из историjе света.

Шпански краљ Хуан Карлос, и монарх и демократа, успео jе подићи споменик у Мадриду свим жртвама грађанског рата од 1936 до 1939, дакле и франкистима и комунистима. На том споменику стоjи исписана само jедна jедина, велика реченица, већа и моћниjа од многих других и реченица и целих књига. Гласи: „Сви су они погинули за Шпаниjу“. У Шпаниjи jе то било могуће, jер су се мирили католици различитих идеолошких уверења.

Пуна jе историjа идеолошких помирења, а готово да нема верских помирења. На овоме месту лежи сав апсурд и сва немоћ Вучићеве инициjативе. Рат на простору бивше СФРЈ jе био верски, а не идеолошки. У оквиру верских или националних држава: Србиjе, Хрватске, Босне, Словениjе, Македониjе, Косова, Црне Горе сви идеолошки противници су се у рату муњевито уjединили и помирили, а окренули се против оних других – противника друге вере и нациjе. Шиити и сунити ратуjу 12 векова, католици и протестанти у многим државама света стотинама година, индуси и муслимани, муслимани и Јевреjи, те Срби, Хрвати и муслимани међусобно исто толико…

Америку су, као наднационалну, направили, а 4. jула 1776. године прогласили државом француски масони, само зато што су у Америку дошли различити народи из далека, преко седам мора, и тамо одакле су дошли оставили своjе националне фрустрациjе и митове. Тако окупани и катарзични, сву своjу снагу и вољу су одмах уложили у заузимање (индиjанске) земље, њене обраде и одбране од бивших власника. Коjе су, чим jе у америчким пионирима малкице нарастао ген новонационалног идентитета – морали побити.

Француски масони су направили и две Југославиjе; следећи инструкциjе новог светског поретка, желели су да инсталираjу у Европи реплику Америке. Ниjе успело нити имало икакве шансе да успе, због страшних, дубоких, хиљадугодишњих верских оптерећења и због тога што су мале „jугоамерике“ прављене на тлу и у земљи коjу су сви народи сматрали да jе сва само њихова, а нимало онога другог. Две „jугоамерике“ су се распа(да)ле у крви и злочинима и неизбрисивим сећањима на њих и несавладивим оптерећењима због њих. Зато смо jош толико далеко од обичног заjедничког дана сећања на жртве, а тако близу старим сукобима и новим жртвама.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Вучић: Дан сећања ниjе маркетиншки трик – Jadovno 1941.

Хистериjа око дана сећања – Jadovno 1941.

Обиљежен Дан сjећања на страдале и прогнане Србе у акциjи …